Ka­da bi no­vo­cr­no­gor­ci htje­li i umje­li da ci­je­ne ri­je­či svo­jih vi­te­ških pre­da­ka: „Jao me­ni do Bo­ga mi­lo­ga đe po­gu­bih bo­lje­ga od se­be”, ma­nje bi ma­la Cr­na Go­ra ima­la muč­kih po­gu­blje­nja fi­zič­kih i poli­tič­kih, ra­svi­je­tlje­nih i ne­ra­svi­je­tlje­nih.
No­vak Đo­ko­vić, Sr­bin po­ri­je­klom iz Ja­se­no­va kraj Nik­ši­ća, svjet­ski pr­vak u te­ni­su, već tre­ći put (dvi­je go­di­ne za­re­dom) iz­me­đu naj­ve­ćih spor­ti­sta da­na­šnji­ce pro­gla­šen je za pr­vog spor­ti­stu svi­je­ta. Tom i ta­kvom Đo­ko­vi­ću – kra­lju pla­ne­te, ni­je se da­lo da bu­de po­ča­sni gra­đa­nin gra­da Nik­ši­ća. Obra­zlo­že­nje za to mo­glo se pro­či­ta­ti na zi­du nik­šić­ke gim­na­zi­je gdje je pi­sa­lo: „Ne­će mo­ći srp­ska sto­ka sru­šit kra­lja iz Ras­to­ka”. Zna se ko je kralj iz Ras­to­ka, ali ge­ne­ra­ci­je ro­đe­ne po­čet­kom poslednje de­ce­ni­je pro­šlo­ga vi­je­ka pa na­o­va­mo, ko­je već uve­li­ko iz­la­ze na iz­bo­re vr­lo ma­lo zna­ju ka­da je i ka­ko je „kralj iz Ras­to­ka” do­spio na če­lo Cr­ne Go­re. A tre­ba da zna­ju. Sje­ća­nja ži­ve ... za­pi­si go­vo­re. Ka­da je 1997. go­di­ne u ta­da je­din­stve­noj vla­da­ju­ćoj De­mo­krat­skoj par­ti­ji so­ci­ja­li­sta, ko­ja je za pred­sjed­ni­ka i par­ti­je i Re­pu­bli­ke Cr­ne Go­re ima­la Mo­mi­ra Bu­la­to­vi­ća, a za pre­mi­je­ra Mi­la Đu­ka­no­vi­ća „pu­klo” iz­me­đu Mi­lo­vog „ni­kad vi­še 1918” (uje­di­nje­nje Cr­ne Go­re i Sr­bi­je) i Mo­mi­ro­vog „Ju­go­sla­vi­ja ne­ma al­ter­na­ti­vu”, nji­ho­vo ne­sla­ga­nje u to vri­je­me, u ocje­ni ra­stu­ćeg šver­ca ci­ga­re­ta i dru­gog što po Mi­lu i ni­je bio pro­blem, sa­mo je pod­gri­ja­va­lo nji­ho­vo glav­no ne­sla­ga­nje o sta­tu­su Cr­ne Go­re u SRJ. Na sjed­ni­ci glav­nog od­bo­ra part­i­je od bli­zu 60 pri­sut­nih čla­no­va Mi­la je po­dr­ža­lo sa­mo se­dam. Zbog to­ga je Mi­lo pod­nio ostav­ku. Ne mno­go po­tom, za­hva­lju­ju­ći Mo­mi­ro­vom mi­lo­sr­đu Mi­lo je po­vu­kao ostav­ku. A za­hva­lju­ju­ći ame­rič­koj agen­tu­ri, o če­mu pi­še u Mo­mi­ro­voj knji­zi „Pra­vi­la ću­ta­nja” i po­dr­šci svo­jih par­tij­skih sa­bo­ra­ca Ma­ro­vi­ća i Mi­li­ce, ko­ji su po­slu­ži­li ame­rič­koj agen­tu­ri, Mi­lo se te iste 1997. go­di­ne upu­stio u pred­sjed­nič­ku iz­bor­nu tr­ku sa Mo­mi­rom. U dru­gom kru­gu tih iz­bo­ra na­kon fa­bri­ko­va­nja 14.000 no­vih gla­sa­ča za sa­mo dva da­na i na­kon da­no­noć­nog gla­sa­nja Mi­lo je po­bi­je­dio sa 4.000 gla­so­va vi­še. Mi­lo­vom usto­li­če­nju, 14. ja­nu­a­ra 1998. go­di­ne na Ce­ti­nju, pret­ho­di­li su dvo­dnev­ni pro­te­sti de­se­ti­na hi­lja­da Momirović pri­sta­li­ca u Pod­go­ri­ci ko­je je po­li­ci­ja upo­tre­bom pen­dre­ka i su­za­va­ca gru­bo ras­tje­ra­la. Tom pri­lo­kom bi­lo je po­vri­je­đe­nih i ra­nje­nih, a jed­na oso­ba je po­gi­nu­la. Čla­no­vi eki­pe ka­blo­mon­te­ra iz ma­gi­stral­nog TK cen­tra Cr­ne Go­re ko­ji su se u vri­je­me de­mon­stra­ci­ja vra­ća­li sa te­re­na ka­zi­va­li su da se pre­ko nji­ho­ve ra­dio ve­ze ču­la ne­či­ja ko­man­da: „Otva­raj ma­ga­ci­ne, di­je­li oruž­je”. Zna se da je ta­da mi­ni­star MUP-a bio Fi­lip Vu­ja­no­vić, a di­rek­tor po­li­ci­je Vu­ka­šin Ma­raš. Ta­ko je „kralj iz Ras­to­ka” po kr­vi i su­za­ma sop­stve­nog na­ro­da na mo­stu na Mo­ra­či, ne onom is­pod ko­jeg je po le­gen­di bio pri­ve­zan ve­ri­ga­ma zlo­gla­sni car Du­kljan, stu­pio na če­lo Cr­ne Go­re. Od ta­da pod okri­ljem „kra­lja iz Ras­to­ka” sve vi­še se ras­ta­če je­din­stvo jed­no­vjer­nih i jed­no­rod­nih dr­ža­vo­tvor­nih Cr­no­go­ra­ca. Odvo­ji­la se „bi­ser gra­na od jor­go­va­na” – Cr­na Go­ra od Sr­bi­je i ti­me po­no­vo po­sta­la „jed­na slam­ka me­đu vi­ho­ro­ve”. Pod fir­mom ta­ko­zva­ne tran­zi­ci­je ne­sta­le su fa­bri­ke i pred­u­ze­ća, a de­se­ti­ne hi­lja­da rad­ni­ka osta­le su bez rad­nih mje­sta. Pro­cvje­ta­li su kri­mi­nal, ko­rup­ci­ja i dro­ga. Cr­no­gor­ska se­la po­sta­la su pu­sta. Ni­žu se ubi­stva od ko­jih je vi­še od 40 i da­lje ne­ra­svi­je­tlje­no. Ro­bi­ja­li su po­sla­ni­ci opo­zi­ci­je La­bu­do­vić i Vi­šnjić, ko­ji je broj svo­jih ci­pe­la u spu­škom za­tvo­ru osta­vio za „kra­lja iz Ras­to­ka”. Ba­ha­ti „kralj iz Ras­to­ka” svo­jim po­da­ni­ci­ma po­ru­ču­je da „ni za sto go­di­na ne­će zna­ti gdje su pa­re”. Na­zi­va ih ša­ka­li­ma. Pri­je­ti da će ih „de­ra­ti­zo­va­ti”. Oni­ma ko­ji su po­mi­nja­li nje­go­vu ve­zu sa Mol­dav­kom S.Č. na­ja­vlji­vao je „iz­la­ga­nje u pri­rod­noj ve­li­či­ni” (zna se če­ga) valj­da svo­ga spe­ci­fi­ku­ma. Kra­lje­vi ko­njo­vod­ci či­ne sve što mo­gu da bi kralj što du­že ostao u se­dlu. Pot­ku­plju­ju si­ro­ma­šne, va­ra­ju la­ko­vjer­ne, kra­du na iz­bo­ri­ma ... Sve to ta­ko bi­va evo pu­nih 18 go­di­na. Ot­ka­da je glav­ni­na opo­zi­ci­je oku­plje­na u De­mo­krat­skom fron­tu i oko nje­ga pri­je vi­še od po­la go­di­ne po­če­la da boj­ko­tu­je pre­mi­jer­ske sa­te i par­la­ment i da or­ga­ni­zu­je ma­sov­ne pro­te­ste pro­tiv „kra­lja”, upr­kos ba­ti­na­ma i bo­je­vim otro­vi­ma ko­ji­ma ih po­li­ci­ja ras­tje­ru­je, „kralj” je po­čeo da re­te­ri­ra. Uhap­sio je svog glav­nog sa­vjet­ni­ka i vo­đu kri­mi­nal­ne ban­de u Bu­dvi onog ko­ji mu je naj­vi­še po­mo­gao da se do­ko­pa vr­ha vla­sti Sve­to­za­ra Ma­ro­vi­ća i go­to­vo ci­je­lu nje­go­vu fa­mi­li­ju. Vi­še se „kralj” ne obra­ća opo­zi­ci­o­na­ri­ma ri­je­či­ma: „Do­đi ova­mo, bi­tan­go”. Umje­sto to­ga, nu­di im eks­pre­sno ka­ta­pul­ti­ra­nje u nje­go­vu vla­du. Ne­ki ko­ji­ma je mi­li­ja vlast ne­go čast pri­hva­ti­li su „kra­lje­vu” po­nu­du. Ako oni bu­du ona „sto­ka” ko­ja će sru­ši­ti „kra­lja iz Ras­to­ka” svo­ju iz­gu­blje­nu čast će po­vra­ti­ti.
Mi­li­sav Po­po­vić
Pod­go­ri­ca