Ovo što nam se de­ša­va­lo da­nas de­ša­va­lo nam se i ju­če, a bo­ji­mo se da će nam se de­ša­va­ti i sju­tra, pred­sta­vlja ne­što što, mo­žda, ima u svi­je­tu, ali, su­prot­no na­šem pro­kla­mo­va­nom i u li­te­ra­tu­ri, tra­di­ci­ji i kul­tu­ri, pa i na­u­ci i fi­lo­so­fi­ji (eti­ka), kul­tur­nom opre­dje­lje­nju. U pr­vim de­ce­ni­ja­ma 21. vi­je­ka ne pre­va­zi­la­zi­mo isto­rij­ske po­li­tič­ke pro­ble­me, već ih pro­du­blju­je­mo i kom­pli­ku­je­mo do sa­mo­u­ni­šte­nja.
Ne­ka­da se zna­lo i ta­ko se po­stu­pa­lo pod ge­slom da je na ne­bu Bog, a na ze­mlji go­spo­dar ko­je­ga je tre­ba­lo po­što­va­ti, sku­te mu lju­bi­ti i kroz nje­ga, ako tre­ba, za ota­dži­nu gi­nu­ti. Ko to ni­je pri­hva­tao, nu­dio mu se tu­đin­ski go­spo­dar, slu­že­nje tu­đi­ni i iz nje pri­vi­le­go­va­nje ili ra­jin­sko – kmet­sko pro­pa­da­nje. Iz to­ga sve­ga re­gru­to­va­lo se, sa jed­ne stra­ne, pop od po­pa, ka­pe­tan od ka­pe­ta­na, a sa dru­ge beg od be­ga, aga od age, i dru­gi do­stoj­ni­ci, za­vi­sno ko nas je gla­va­rio, a ko sa­ma­rio.
Us­po­sta­vlja­nje par­la­men­ta­ri­zma, ok­tro­i­sa­nog ili na dru­gi na­čin da­tog, te­ško se oslo­ba­đa­lo na­sla­ga tra­di­ci­o­na­li­zma u si­ro­ma­štvu i osku­di­ci.
Sto go­di­na par­la­men­ta­ri­zma u Cr­noj Go­ri pra­tio je pri­hva­će­ni i ne­pri­hva­će­ni, za­slu­že­ni i ne­za­slu­že­ni auto­kra­ti­zam. Iz nje­ga su pro­iz­i­la­zi­le iz­bor­ne ob­ma­ne, la­ži­ra­nja, kra­đe i ku­po­vi­ne gla­sa­ča.
Iz­bor­na de­mo­kra­ti­ja je ve­li­ki iza­zov, ko­ji, u kraj­njem, ne tr­pi iz­bor­ne im­pro­vi­za­ci­je, pre­va­re, la­ži­ra­nje i kra­đe iz­bor­nih re­zul­ta­ta. To­mo­vi do­ku­me­na­ta pod op­štim na­zi­vom „Sni­mak“, pri­vi­le­gi­je ko­je pro­iz­i­la­ze iz for­mal­nih fun­ka­ci­ja, a ne iz pre­ga­la­štva i re­zul­ta­ta ra­da, osi­ro­ma­še­nje rad­nih ma­sa, obes­pra­vlje­nih i po dru­gim osno­va­ma, pro­du­ku­je ogrom­ne dru­štve­ne ten­zi­je i opa­sne po­li­tič­ke su­prot­sta­vlje­no­sti.
Ogrom­ne su­prot­no­sti naj­o­štri­je se ma­ni­fe­stu­ju u bes­kom­pro­mi­snoj bor­bi par­ti­ja u vla­sti i opo­zi­ci­ji. Uki­da­nje ver­bal­nih de­li­ka­ta omo­gu­ća­va po­pu­šta­va­nje mo­ra­lih i dru­gih koč­ni­ca u ukup­nom, a po­seb­no ver­bal­nom i mo­ral­nom is­po­lja­va­nju. U pr­vom pla­nu su kri­mi­nal i ko­rup­ci­ja du­še i ti­je­la. I ka­da, pri ukup­nom ta­kvom sta­nju, opo­zi­ci­o­na­ri do­ži­ve naj­cr­nje pro­vo­ci­ra­nje, oma­lo­va­ža­va­nje, mal­tre­ti­ra­nje i pre­bi­ja­nje, re­a­gu­ju sa po­zi­ci­je li­je­pog po­na­ša­nja ne­ka­da­šnje he­roj­ske i čoj­ske pro­šlo­sti ne­sva­ki­da­šnjim uz­vi­ki­va­njem pre­mi­je­ru kva­li­fi­ka­ci­ja – ko­je bez do­ka­za, zvu­če apa­tič­no i ne­sva­ki­da­šnje, ali na istom ni­vou sa onim ka­da su na­ši on­da mla­di, a sa­da sred­njo­vječ­ni vla­strod­šci funk­ci­o­ne­re ta­da­šnje vla­da­ju­će gar­ni­tu­re na­zi­va­li jag­nje­će bri­ga­de.
Bi­lo ka­ko bi­lo, mno­go to­ga ne slu­ži na čast vla­sti (ko­ju sim­bo­li­zu­je DPS ), a di­je­lom ni opo­zi­ci­ji. Vlast se „pro­sla­vi­la“ u svo­joj oho­lo­sti, ko­ja pro­is­ti­če iz iz­bor­nih ma­hi­na­ci­ja, ali i iz pre­ve­li­kog po­da­ni­štva stra­nim ma­nje ili vi­še moć­nim si­la­ma (vi­dje­ti ka­ko se po­na­ša­ju po­je­di­ni am­ba­sa­do­ri). Svo­ju osi­o­nost pre­ma opo­zi­ci­ji is­po­lja­va­la je u od­bi­ja­nju sko­ro sve­ga ono­ga što je ona pred­la­ga­la. I ka­da je od nje tra­že­no da se for­mi­ra pre­la­zna vla­da za pri­pre­ma­nje iz­bo­ra, vlast je to ener­gič­no od­bi­ja­la. Po­tom je ne­što slič­no pri­hva­ti­la, a te­ško se ote­ti uti­sku da u tom ne­ma­ju udje­la i ne­ki stra­ni cen­tri mo­ći. Isto ta­ko, dio opo­zi­ci­je je sni­zio svo­je za­htje­ve, bez do­go­vo­ra sa onim di­je­lom ko­ji ne opra­šta ola­ko sva ne­po­čin­stva i isto­rij­ske pro­ma­ša­je ak­tu­le­ne vla­sti.
Bes­kom­pro­mi­snu opo­zi­ci­ju u Cr­noj Go­ri pred­sta­vlja­ju par­la­men­tar­ne par­ti­je ob­je­di­nje­ne oko De­mo­krat­skog frot­na. Nji­ma se mo­že pri­go­va­ra­ti oko pret­hod­ne ide­o­lo­ške i pro­gram­ske ori­jen­ta­ci­je, ali ih je opo­zi­ci­o­ni po­lo­žaj objek­tiv­no iz­ba­cio na li­je­vu oba­lu dr­štve­nog, eko­nom­skog i po­li­tič­kog ži­vo­ta. U to­me su do­sled­ni­ji od onih par­ti­ja ko­je u svom na­zi­vu ima­ju od­red­ni­ce so­ci­ja­li­stič­ka i de­mo­krat­ska.
Je­dan naš ide­o­lo­ški i fi­lo­sof­ski uzor i pred­vod­nik go­vo­rio je za se­be da ni­je ono što sam mi­sli o se­bi da je, ne­go ono što ga je stvo­ri­lo, što je pro­ži­vio i iz ži­vot­ne i nu­žne po­tre­be uči­nio.
Za­to mi u ovom tre­nut­ku svo­je sim­pa­ti­je ga­ji­mo pre­ma par­ti­ja­ma ko­je že­le da mi­je­nja­ju po­sto­je­ću vlast, i to ne iz for­mal­nih raz­lo­ga, ne­go iz su­štin­ske po­tre­be da se gra­di bo­lje, pra­ved­ni­je, hu­ma­ni­je i eko­nom­ski pro­spe­ri­tet­ni­je dru­štvo.
Mi se za­i­sta ru­ko­vo­di­mo na­če­lom da ni­šta ni­je do­bro (pa ni vlast) da ne bi mo­glo bi­ti bo­lje. Pri sa­da­šnjem sta­nju stva­ri, bo­lji­tak se ne na­slu­ću­je ni sa ko­je stra­ne. Ne­će ga ni bi­ti ako se ne bu­de­mo vi­še osla­nja­li na sop­stve­ne sna­ge i me­đu­sob­no uva­ža­va­li.
VLA­DI­SLAV VU­KO­VIĆ