Ako že­li­mo da sa­ču­va­mo „uspo­me­ne i sje­ća­nja“ na do­ga­đa­je ko­ji su se od­vi­ja­li u pe­ri­o­du od 1989.g. pa do da­na­šnjeg da­na is­pred Skup­šti­ne Cr­ne Go­re, on­da je ma­lo re­ći da ima­mo i oba­ve­zu da ih s vre­me­na na vri­je­me evo­ci­ra­mo i osvje­ži­mo, od ču­ve­ne i pre­po­zna­tlji­ve Žu­te gre­de, AB re­vo­lu­ci­je i „jag­nje­ćih bri­ga­da“,pa sve do „sep­tem­bar­skih ša­to­ra” i ok­to­bar­ske „re­vo­lu­ci­je“, ka­da su se sni­ma­li i do­ga­đa­li „naj­tu­žni­ji“ i „naj­ljep­ši“ film­ski ka­dro­vi, a u isto vri­je­me naj­sram­ni­je sce­ne po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta u Pod­go­ri­ci.
U svim ovim slu­ča­je­vi­ma se tu­klo, pu­ca­lo, pen­dre­kan je na­rod, pla­ka­lo od bo­la i tu­ge, od su­za­va­ca, boj­nih otro­va ili šok-bom­bi. Pla­ka­lo se od ove od­na­ro­đe­ne i neo­d­go­vor­ne vla­sti, ko­ja je svo­ju stro­go­ću is­pro­ba­va­la nad svo­jim go­lo­ru­kim na­ro­dom. Tu, na Tr­gu tu­ge i bo­la, ubi­ja­na je de­mo­kra­ti­ja, ga­že­no do­sto­jan­stvo, hap­še­na slo­bo­da, po­tr­ta prav­da, a opet svi su mal­te­ne do ju­če, do pri­je AB re­vo­lu­ci­je, bi­li za­jed­no. Sa­da su jed­ni dru­ge „tu­kli“ do ne­mi­lo­sti, ču­li su se je­ca­ji, plač i ju­riš u isto vri­je­me, si­je­va­lo je na sve stra­ne, a sve je pla­tio obič­ni na­rod. Na ovom tr­gu is­pred za­ko­no­dav­nog hra­ma, pro­si­pa­na je cr­ve­na bo­ja i „cr­ve­na krv ko­ja je oti­ca­la iz ra­na na­rod­nih mu­če­ni­ka“, a naj­vi­še iz oma­lo­va­ža­va­nih i po­vri­je­đe­nih, ko­ji su u sva­kom ra­tu, i sa osva­ja­či­ma i fa­ši­sti­ma, i sa vla­šću i bez­vla­šću, bi­li žr­tve i pla­ća­li naj­ve­ći da­nak svo­jim za­blu­da­ma. Ku­pi­li su se na ovom tr­gu i oža­lo­šće­ni i osi­ro­ma­še­ni i go­vor­ni­ci i ne­do­re­če­ni, vas­pi­ta­ni i oni dru­gi, ali opet, i ta­da kao i va­zda, stra­da­la si­ro­ti­nja, pre­va­re­na rad­nič­ka kla­sa i opljač­ka­ni na­rod, ali za ču­do svi­ma je za­jed­nič­ko bi­lo ču­ti i vi­dje­ti, do­če­ka­ti pro­mje­ne – tu zvi­je­zdu pa­da­li­cu ka­ko se ru­ši; vi­dje­ti tu za­ka­šnje­lu pred­sta­vu i po ci­je­nu žr­ta­va ili is­pa­šta­nja gre­ho­va za sop­stve­ne za­blu­de.
Na ovom već ču­ve­nom na­šem „Cr­ve­nom tr­gu“, is­pred po­sta­vlje­nog mo­nu­men­ta kra­lja Ni­ko­le, pri­ča­le su se naj­tu­žni­je, naj­stra­šni­je i če­sto naj­sram­ni­je pri­če, kli­ca­le pa­ro­le i po­ru­ke; i tu je obi­čan na­rod, ne­kad kva­san, ne­kad suv, gla­dan ili že­dan, pod­no­sio naj­ve­ći te­ret ono­ga što je pri­je to­ga ne­ko za­ku­vao, zgri­je­šio ru­še­ći „jag­nje­ti­nu”, pe­ku­ći pra­se­ti­nu, a na­če­šće tra­že­ći pro­mje­ne vla­sti u Cr­noj Go­ri, a one ni­ka­ko da stig­nu, „oka­me­ni­le se“. Na ovom Tr­gu bun­ta, bo­la i tu­ge, ne­prav­de i si­ro­ma­štva, če­sto je na­rod bio op­ko­ljen si­lom i oruž­jem, a ipak su naj­hra­bri­ji vi­ka­li: „do­lje oni, do­lje vi ko­ji­ma za­kon le­ži u to­pu­zu; vi ko­ji ste po­pljač­ka­li i uni­šti­li Cr­nu Go­ru, vi ko­ji ste prav­du za­klju­ča­li. Tu su bi­li oni dru­gi, naj­če­šće glad­ni i žed­ni, ko­ji su tap­ša­li, ne zna­ju­ći mo­žda ni ka­ko ni za­što to či­ne.
I sa­da, kao i svih ovih 27 go­di­na, tu su ne­ki, ili dru­gi ili isti, s vre­me­na na vri­je­me, jed­ni i dru­gi za­jed­no, bro­je da­ne; tra­že pa­re i prav­du, ili bra­ne Ustav od onih što su ga po­ga­zi­li, pri­ča­ju pri­če a ni­ko ih ne ču­je. A vri­je­me pro­la­zi, mno­gi osta­ri­še, po­u­mi­ra­še, a svo­je ne do­bi­še. A opet če­sto ogra­da i si­la oko njih. Na ovom tr­gu osta­će za­va­zda za­pi­sa­no i ime mo­je i tvo­je, dru­že, i bož­je ime za­jed­no i da­lje će ov­dje na ovom tr­gu is­pred par­la­men­ta Cr­ne Go­re od­zva­nja­ti glas pra­ved­ni­ka: „SLO­BO­DO, PRAV­DO, ŽI­VO­TE, GDJE SI VI­ŠE...?“.
SA­VEZ KO­MU­NI­STA JU­GO­SLA­VI­JE
SA­VEZ KO­MU­NI­STA CR­NA GO­RE
Pa­vle Dar­ma­no­vić