De­ce­ni­ja­ma se ne rje­ša­va­ju ži­vot­na pi­ta­nja pen­zi­o­ne­ra u op­šti­ni Her­ceg No­vi (stam­be­na pi­ta­nja, iz­grad­nja klu­bo­va pen­zi­o­ne­ra, dnev­nih bo­ra­va­ka, pro­sto­ri­ja za rad pen­zi­o­ne­ra i nji­ho­vo opre­ma­nje). O banj­skom li­je­če­nju ne­ma ni po­me­na. Ne­ma par­ti­ci­pa­ci­je za grad­ski i me­đu­grad­ski sa­o­bra­ćaj, a da ne go­vo­ri­mo o kul­tur­nim do­ga­đa­ji­ma. U toj nad­grad­nji ži­vot­nih pi­ta­nja za pen­zi­o­ne­re, Her­ceg No­vi je zad­nji u Cr­noj Go­ri. Ma­le mje­sne za­jed­ni­ce Spuž i Du­klo (Nik­šić) iz­gra­di­le su i opre­mi­le dnev­ne bo­rav­ke. Ne­ka, kad ima div­nih i kre­a­tiv­nih lju­di ko­ji ci­je­ne i vo­le ge­ne­ra­ci­ju tre­ćeg do­ba. Zar to za­slu­žu­ju pen­zi­o­ne­ri Her­ce No­vog?
Her­ceg No­vi je tri­de­set i vi­še go­di­na, po­sli­je Du­brov­ni­ka i Opa­ti­je, bio kul­tur­ni cen­tar Bal­ka­na. U nje­mu su bo­ra­vi­li, stva­ra­li i li­je­či­li se Nje­goš, Mar­ko Mi­lja­nov, Mar­ko Car, no­be­lo­vac Ivo An­drić, Mi­ha­lo La­lić, Me­ša Se­li­mo­vić, De­san­ka Mak­si­mo­vić, Zu­ko Džum­hur, Bran­ko Ćo­pić, Mi­ra Aleč­ko­vić i mno­gi dru­gi knji­žev­ni­ci pu­to­pi­sci i svjet­ski po­zna­ti i pri­zna­ti po­li­ti­ča­ri, vjer­ski ve­li­ko­do­stoj­ni­ci i film­ski rad­ni­ci.
Taj ma­će­hin­ski od­nos pre­ma pen­zi­o­ne­ri­ma go­di­na­ma i go­di­na­ma „nje­gu­ju” od­go­vor­ni u Op­šti­ni i Sa­ve­zu pen­zi­o­ne­ra Cr­ne Go­re (ko­ji se na­la­ze u funk­ci­o­nal­noj de­pre­si­ji) i sa­moj dr­ža­vi.
Što je či­ni­ti pen­zi­o­ne­ri­ma?
Od­go­vor­ni u op­štin­skoj or­ga­ni­za­ci­ji pen­zi­o­ne­ra, ko­ja bro­ji pre­ko šest i po hilj­da čla­no­va, ko­ji zna­ju, umi­ju i smi­ju, sva­ko­dnev­no, kao zna­čaj­no bi­rač­ko ti­je­lo, tre­ba da tra­že dio po­li­tič­kog i eko­nom­skog ko­la­ča, uz pu­nu po­moć sred­sta­va in­for­mi­sa­nja, upor­no, na ko­rek­tan i ci­vi­li­zo­van na­čin. Oče­ku­je se da će taj oprav­da­ni na­por pen­zi­o­ne­ra za rje­ša­va­nje ži­vot­nih pi­ta­nja bi­ti olak­šan i pri­hva­ćen u go­di­ni kad Her­ceg No­vi kon­ku­ri­še za kul­tur­nu pre­sto­ni­cu Evro­pe, tim pri­je što Evro­pa kul­tur­ni ni­vo i raz­voj jed­nog dru­štva ci­je­ni pre­ma ni­vou od­no­sa pre­ma li­ci­ma tre­ćeg do­ba. Jed­nom ri­ječ­ju, pen­zi­o­ne­ri pu­no oče­ku­ju od no­vih evrop­skih vje­tro­va i na­da­ju se da će pri­vo­lje­ti one ko­ji od­lu­ču­ju o ljud­skim sud­bi­na­ma da iz­gra­de in­sti­tu­ci­je ko­je će ima­ti hu­ma­ni­ji od­nos pre­ma pen­zi­o­ne­ri­ma. Pen­zi­o­ne­ri su div­ni i um­ni lju­di, no­si­o­ci kul­tu­re i isto­ri­je kra­ja iz ko­ga po­ti­ču. Da­nas ži­ve vr­lo te­ško, če­sto su po­ti­snu­ti, pod stre­som, ne­ri­jet­ko i na­pu­šte­ni od po­ro­di­ce i dru­štva, bo­le­sni, mno­gim kr­če cri­je­va, ne­ri­jet­ko nji­hov to­pli dom pre­u­zi­ma­ju kuć­ni lju­bim­ci. Pen­zi­o­ne­ri ne gu­be na­du dok di­šu, na­da­ju se, ako do­če­ka­ju, jer su svje­sni da se spo­ro od­ra­sta–du­hov­no uz­di­že.
Pred­sjed­nik Mje­snog udru­že­nja pen­zi­o­ne­ra Her­ceg No­vi
Ve­li­sav Mi­ća Kne­že­vić