Na Op­štoj sjed­ni­ci Vr­hov­nog su­da 19. mar­ta utvr­đen je na­čel­ni prav­ni stav u ve­zi sa sud­skim spo­ro­vi­ma ko­ji su po­kre­nu­li za­po­sle­ni pro­tiv Glav­nog gra­da po osno­vu ne­is­pla­će­nih raz­li­ka u za­ra­di od 2008. go­di­ne.
-Za­po­sle­ni ko­jem je ko­e­fi­ci­jent za za­ra­du od­re­đen rje­še­njem o po­sta­vlja­nju ne­ma pra­vo na raz­li­ku do za­ra­de ko­ja bi mu pri­pa­da­la za to rad­no mje­sto po ko­e­fi­ci­jen­tu odre­đe­nom Za­ko­nom o za­ra­da­ma dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka i na­mje­šte­ni­ka, ako pret­hod­no ni­je kod nad­le­žnog or­ga­na po­bi­jao rje­še­nje o po­sta­vlja­nju u di­je­lu ko­jim je od­re­đen ko­e­fi­ci­jent – na­ve­de­no je u sta­vu Vr­hov­nog su­da.
Iz advo­kat­ske kan­ce­la­ri­je „Mar­ko­vić”, ko­ja za­stu­pa rad­ni­ke, is­ti­ču da se u kon­kret­nim spo­ro­vi­ma ne mo­že pri­mi­je­ni­ti na­čel­ni prav­ni stav Vr­hov­nog su­da jer za­po­sle­ni ni­ka­da ni­je­su do­bi­li rje­še­nja ko­jim bi im bi­li utvr­đe­ni ko­e­fi­ci­jen­ti bi­lo po ra­ni­je ili sa­da va­že­ćem Za­ko­nu o za­ra­da­ma dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka i na­mje­šte­ni­ka, pa sa­mim tim ni­je­su ni mo­gla po­bi­ja­ti rje­še­nja kod nad­le­žnog or­ga­na u uprav­nom po­stup­ku ka­da ona ne po­sto­je. Oni pak na­gla­ša­va­ju da je na­čel­ni prav­ni stav Vr­hov­nog su­da oba­ve­zu­ju­ći za ni­že­ste­pe­ne su­do­ve ko­ji su dužni da ga po­štu­ju.
-Na­čel­nim prav­nim sta­vom Vr­hov­nog su­da je pred­vi­đe­no da za­po­sle­ni ko­ji­ma je ko­e­fi­ci­jent za za­ra­du od­re­đen rje­še­njem o po­sta­vlja­nju ne­ma pra­vo na raz­li­ku za­ra­de ko­ja bi mu pri­pa­la za to rad­no mje­sto po ko­e­fi­ci­jen­tu od­re­đe­nom Za­ko­nom o za­ra­da­ma dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka i na­mje­šte­ni­ka, ako pret­hod­no ni­je kod nad­le­žnog or­ga­na po­bi­jao rje­še­nje o po­sta­vlje­nju u di­je­lu ko­jim je od­re­đe­na za­ra­da. Ima­ju­ći u vi­du stav Vr­hov­nog su­da, ne­dvo­smi­sle­no pro­iz­i­la­zi da za­po­sle­ni u Glav­nom gra­du ko­ji su pod­ni­je­li tu­žbe za ma­nje is­pla­će­nu za­ra­du zbog ma­nje pri­mi­je­nje­nog ko­e­fi­ci­jen­ta po za­ko­nu ima­ju pra­vo na na­kna­du za ma­nje is­pla­će­nu za­ra­du. Za­po­sle­ni ko­ji su pod­ni­je­li tu­žbe, ne ula­ze­ći u po­je­di­nač­ne slu­ča­je­ve, ni­je­su ni­ka­da do­bi­li rje­še­nja ko­ji­ma bi im bio od­re­đen ko­e­fi­ci­jent shod­no Za­ko­nu o dr­žav­nim slu­žbe­ni­ci­ma i na­mje­šte­ni­ci­ma. Po ovom Za­ko­nu iz 2004. go­di­ne za­po­sle­ni­ma je is­pla­ći­va­na za­ra­da po ko­e­fi­ci­jen­tu ko­ji je bio pred­vi­đen nji­me, a da im ni­je ni­ka­da iz­da­to rje­še­nje o to­me, osim u ve­o­ma ma­lom bro­ju slu­ča­je­va, ali ti za­po­sle­ni ni­je­su ima­li prav­nog in­te­re­sa da ta rje­še­nja po­bi­ju jer je isto bi­lo u skla­du sa ta­da va­že­ćim Za­ko­nom iz 2004. go­di­ne. Da­kle, u tom pe­ri­o­du do stu­pa­nja na sna­gu Za­ko­na o iz­mje­na­ma i do­pu­na­ma Za­ko­na o za­ra­da­ma dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka i na­mje­šte­ni­ka od 31. 12.2007. go­di­ne, za­po­sle­ni­ma bez ob­zi­ra što im ni­je iz­da­to rje­še­nje o vi­si­ni ko­e­fi­ci­jen­ta, ni­je­su bi­li ošte­će­ni u is­pla­ti za­ra­da – ka­žu u advo­kat­skoj kan­ce­la­ri­ji „Mar­ko­vić”.
Za­ko­nom o iz­mje­na­ma i do­pu­na­ma Za­ko­na o za­ra­da­ma dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka i na­mje­šte­ni­ka ko­ji stu­pa na sna­gu 8. ja­nu­a­ra 2008. go­di­ne, do­šlo je do po­ve­ća­nja ko­e­fi­ci­jen­ta za plat­ne raz­re­de. Ka­ko su ka­za­li Glav­ni grad za­po­sle­ni­ma ni­je ni­ka­da do­nio rje­še­nje o vi­si­ni ko­e­fi­ci­jen­ta za is­pla­tu za­ra­da po Za­ko­nu o iz­mje­na­ma i do­pu­na­ma Za­ko­na, ni­ti im je is­pla­tu za­ra­da vr­šio po ko­e­fi­ci­jen­ti­ma iz tog za­ko­na, a tre­bao je od 8. ja­nu­a­ra 2008. go­di­ne.
-Za­po­sle­ni u Glav­nom gra­du su od 8.1.2008. go­di­ne pri­ma­li ma­nju za­ra­du zbog to­ga što ni­je is­pla­ći­va­na shod­no ko­e­fi­ci­jen­ti­ma po plat­nim raz­re­di­ma po Za­ko­nu o iz­mje­na­ma i do­pu­na­ma Za­ko­na o za­ra­da­ma dr­žavnih slu­žbe­ni­ka i na­mje­šte­ni­ka iz de­cem­bra 2007. go­di­ne.No­vi, sa­da va­že­ći Za­ko­nom pred­vi­đa iste ko­e­fi­ci­jen­te kao i ra­ni­ji Za­kon o iz­mje­na­ma i do­pu­na­ma Za­ko­nao za­ra­da­ma iz de­cem­bra 2007. go­di­ne. Glav­ni grad ni­je za­po­sle­ni­ma ni­ka­da do­nio rje­še­nja o vi­si­ni ko­e­fi­ci­jen­ta bi­lo po ra­ni­jem ili sa­da va­že­ćem Za­ko­nu o za­ra­da­ma dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka i na­mje­šte­ni­ka, a to su bi­li du­žni ura­di­ti po slu­žbe­noj du­žno­sti, ka­ko bi is­pla­tu za­ra­da vr­ši­li po za­ko­nu, pa sto­ga ni­je­su ni mo­gli po­bi­ja­ti rje­še­nja ko­ja ne po­sto­je – is­ti­ču u kan­ce­la­ri­ji.
Oni is­ti­ču da se u kon­kret­nim spo­ro­vi­ma ne mo­že pri­mi­je­ni­ti na­čel­ni prav­ni stav Vr­hov­nog su­da jer za­po­sle­ni ni­ka­da ni­je­su do­bi­li rje­še­nja ko­jim bi im bi­li utvr­đe­ni ko­e­fi­ci­jen­ti bi­lo po ra­ni­je ili sa­da va­že­ćem Za­ko­nu, pa sa­mim tim ni­je­su ni mo­gla po­bi­ja­ti rje­še­nja kod nad­le­žnog or­ga­na u uprav­nom po­stup­ku ka­da ona ne po­sto­je.
A.D. - M.V.P.


Pi­sa­li rje­še­nja na­kon pod­ni­je­tih tu­žbi

Ka­ko is­ti­ču iz advo­kat­ske kan­ce­la­ri­je „Mar­ko­vić” Glav­ni grad je to­kom fe­bru­a­ra 2014. go­di­ne, da­kle tek na­kon pod­ni­je­tih tu­žbi za­po­sle­nih, iz­dao rje­še­nja za­po­sle­ni­ma ko­ji­ma je od­re­đen ko­e­fi­ci­jent za is­pla­tu za­ra­da u skla­du sa sa­da va­že­ćim Za­ko­nom o za­ra­da­ma dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka i na­mje­šte­ni­ka, pa za­po­sle­ni ima­ju pra­vo na is­pla­tu ma­nje is­pla­će­ne za­ra­de za pe­ri­od od 23. av­gu­sta 2008. go­di­ne pa do fe­bru­a­ra 2014. go­di­ne.
- Isti­na, Glav­ni grad je ma­njem bro­ju za­po­sle­nih iz­dao rje­še­nja o ko­e­fi­ci­jen­ti­ma za is­pla­tu za­ra­da po stu­pa­nju na sna­gu sa­da va­že­ćeg Za­ko­na, ali tek sre­di­nom 2011. go­di­ne pa se even­tu­al­no na­ve­de­ni stav Vr­hov­nog su­da mo­že pri­mi­je­ni­ti na za­po­sle­ne ko­ji se ni­je­su ža­li­li na ta rje­še­nja, ali tek od da­na pra­vo­sna­žno­sti tih rje­še­nja. Me­đu­tim, ti za­po­sle­ni ima­ju pra­vo na raz­li­ku za­ra­de po ko­e­fi­ci­jen­ti­ma od­re­đen za­ko­nom po­čev od 23.av­gu­sta 2008. go­di­ne pa sre­di­ne 2011. go­di­ne kao da­na iz­da­va­nja rje­še­nja ko­ji­ma je od­re­đen ko­e­fi­ci­jent za is­pal­tu za­ra­da, a ko­ja rje­še­nja ni­je­su po­bi­ja­li kod nad­le­žnog uprav­nog or­ga­na. Ova­kvih slu­ča­je­va ko­ji­ma je iz­da­to rje­še­nje to­kom 2011. go­di­ne ko­li­ko nam je po­zna­to ne­ma vi­še od pet od­sto od ukup­nog bro­ja za­po­sle­nih – ka­žu iz advo­kat­ske kan­ce­la­ri­je „Mar­ko­vić”.


Šta je na­čel­ni prav­ni stav

Pre­ma Za­ko­nu o su­do­vi­ma na­čel­ni prav­ni stav je pra­vi­lo o prav­nom pi­ta­nju od op­šteg zna­ča­ja po­vo­dom po­stup­ka u prav­nim stva­ri­ma o ko­ji­ma od­lu­ču­je Vr­hov­ni sud i o prav­nim pi­ta­nji­ma od ko­jih za­vi­si rav­no­prav­nost prav­nih su­bje­ka­ta pred za­ko­nom i po­što­va­nje dru­gih pra­va i slo­bo­da za­jem­če­nih Usta­vom i me­đu­na­rod­nim ugo­vo­ri­ma. Sva­ki sud mo­že tra­ži­ti za­u­zi­ma­nje ili iz­mje­nu na­čel­nog prav­nog sta­va.
Pre­ma tu­ma­če­nju prav­ni­ka na­čel­ni prav­ni stav ni­je oba­ve­zu­ju­ći za su­di­je, već im slu­ži kao uput­stvo i na nje­ga žal­ba ni­je do­zvo­lje­na. Ako su­di­je ima­ju ne­što spor­no u slu­ča­ju od­lu­či­va­nja, oni tra­že od Vr­hov­nog su­da da za­u­zme stav, ko­ji to uči­ni i ri­je­še di­le­mu. Su­di­je se ne mo­ra­ju ru­ko­vo­di­ti ti­me, ali u Cr­noj Go­ri je to obič­no ta­ko. Uko­li­ko su­di­ja ne po­stu­pi po na­čel­nom prav­nom sta­vu, ne mo­že se po­zva­ti na od­go­vor­nost. Na pre­su­đe­ne spo­ro­ve na­čel­ni prav­ni stav ne­ma po­sle­di­cu, jer ne va­ži re­tro­ak­tiv­no. Za spo­ro­ve ko­ji su u to­ku sve za­vi­si od su­di­je. Uko­li­ko su­di­ja pra­ti na­čel­ni prav­ni stav Vr­hov­nog su­da od­lu­či­će po nje­mu.