Lju­di na uli­ci ni­je­su ne­pri­ja­te­lji Cr­ne Go­re već nje­ni ču­va­ri. Iza­đi, Đu­ka­no­vi­ću, po­klo­ni im se, klek­ni i za­mo­li za oprost, lju­di­ne su to, pra­šta­ti zna­ju, jer i za te­be, si­ra­če tu­žni, ču­va­ju Cr­nu Go­ru od te­be sa­mog, ka­zao je po­zna­ti be­o­grad­ski no­vi­nar Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca. U po­ru­ci gra­đa­ni­ma ko­ji već de­se­ti dan pro­te­stu­ju is­pred Skup­šti­ne Cr­ne Go­re tra­že­ći pad ak­tu­el­ne i for­mi­ra­nje pre­la­zne vla­de, on je po­ru­čio da će cr­no­gor­sko sju­tra vr­lo sko­ro po­sta­ti Đu­ka­no­vi­će­vo ju­če.
–Ni­sam s va­ma, bra­ćo i se­stre mo­je, ali sam uz vas sva­kim da­hom, sva­kom mi­šlju, sva­kom ri­ječ­ju, pre­no­se­ći po Sr­bi­ji glas o va­šoj bor­bi, za ko­ju mu­če­ni Đu­ka­no­vić, ka­ko tvr­di, ma­ri kao za lanj­ski sni­jeg, či­me je po­ka­zao ko­li­ko ga je za­pra­vo strah od pod­go­rič­kog tro­to­a­ra, va­še sna­ge, če­sti­to­sti va­ših ide­a­la, ono­go što pred­sta­vlja­te, a što siroma` ne mo­že da pod­ne­se – Cr­nu Go­ru ka­kva je­ste u svom ko­ri­je­nu – po­ru­čio je Me­de­ni­ca.
To je, ka­ko je is­ta­kao, Cr­na Go­ra ka­kvu su nam pra­dje­do­vi osta­vi­li za pra­u­nu­ke.
–Po­no­snu, po­sli­je du­go vre­me­na, ve­se­li­cu na­šu br­do­vi­tu, ra­do­sni­cu si­nju – jer to je Cr­na Go­ra na ko­ju sam ja, na ko­je su mo­je Ja­na i Iva po­no­sne, što su iz Mo­ra­če, što po pr­vi put shva­ta­ju zna­če­nje ri­je­či ko­ji­ma ih je djed Mom­či­lo za­kli­njao „Vo­da sve ope­re do cr­na obra­za”. Ne mo­že Mo­ra­ča da ope­re obraz tog able­ka jer ga ne­ma; na va­ši­ma si­ja sva­ka ka­plja, bez raz­li­ke ko je Cr­no­go­rac, a ko Sr­bin, jer bi­je­te svo­ju Ter­mo­pil­sku bit­ku, s tim što vas ni­je ša­ka, i što ne­će­te iz nje iza­ći za­pam­će­ni kao hra­bri gu­bit­ni­ci, već kao čoj­stve­ni i ju­nač­ki po­bjed­ni­ci, kao ama­net i bla­go­slov, kao bi­ljeg ko­ji Mi­lo ni­ka­da ne­će mo­ći da spe­re sa cr­no­ga obra­za – is­ta­kao je Me­de­ni­ca.
Ka­ko je do­dao, „vas­ci­je­la Sr­bi­ja je uz vas, to ne­k vas ni­ko ne la­že, ma­da vje­ru­jem da u nji­ho­ve la­ži ne vje­ru­je­te, jer po­sto­ji sa­mo va­ša isti­na”.
–Ne­do­sto­jan sam da bu­dem s va­ma jer la­ko je me­ni bo­je­va­ti za Cr­nu Go­ru iz Be­o­gra­da, i znam da sam osra­mo­tio pra­dje­do­ve ko­ji su gi­nu­li da ta­kvi kao Đu­ka­no­vić i nje­go­vi de­spe­ra­do­si ni­ka­da ne bu­du išta vi­še od ne­so­ja, ave­ti­nja, ža­lov­ni­ka ko­ji­ma će tra­go­vi tra­ja­ti dok se pa­prat ne us­pra­vi kad pro­đu kroz nju. Bi­jem ov­dje ne­ke svo­je bit­ke, jer i ov­da­šnji su tek Mi­lo­ve igrač­ke, još je­dan od nje­go­vih tu­žnih i sra­mot­nih eks­pe­ri­me­na­ta, jed­na­ka bru­ka kao i on – uče­ni­ci ka­dri da pre­va­zi­đu uči­te­lja, bo­jim se – na­gla­sio je Me­de­ni­ca.
Be­o­grad­ski no­vi­nar je po­ru­čio da se ne bo­ji da će uče­sni­ci­ma pro­te­sta po­ne­sta­ti sna­ge, vo­lje i ku­ra­žno­sti.
–Od to­ga ste sa­zda­ni. Od na­ših br­da, od hri­di na­še si­nja­vi­ne mo­ra, od za­vje­ta pre­da­ka i za­lo­ga za bu­duć­nost. Vo­lio bih da imam ri­je­či ko­ji­ma bih opi­sao ko­li­ko sam po­no­san na vas, bra­ćo i se­stre mo­je! Da mo­gu na­pi­sa­ti ko­li­ko je ovih da­na bla­go­slo­ve­no bi­ti Cr­no­go­rac il` Sr­bin iz Cr­ne Go­re! Sve sa­mo ne „Mon­te­ne­grin“ – klon ide­je ras­kor­je­nji­va­nja Cr­ne Go­re do be­smi­sla i ne­po­sto­ja­nja, ala sa se­dam gla­va što po­la­ko ali si­gur­no klo­nu, is­pre­pa­da­ne ot­ku­ca­ji­ma va­ših sr­ca što do­bu­ju o Lov­ćen, Dur­mi­tor, Ko­mo­ve, Bje­la­si­cu, Ko­ri­ta Kuč­ka, zvo­na Mo­ra­če i Ostro­ga, sve do Sr­bi­je, pa vje­tro­vi­ma još mno­go da­lje! Da­lje ne­go što će laž Mi­la Đu­ka­no­vi­ća ika­da sti­ći, ma­da mu ovih no­ći strah pre­sti­že i laž, jer shva­ta da Cr­na Go­ra ni­ka­da vi­še ne­će bi­ti pr­ći­ja jed­nog de­spo­ta i po­ni­znih slu­ga nje­go­ve glu­po­sti, ob­ma­ne i sra­mo­te – na­gla­sio je Me­de­ni­ca.
Ka­ko je po­ru­čio, „ni­je­sam s va­ma, ali znaj­te da mo­je sr­ce, sva­ki dah, sva­ka mi­sao, ri­ječ, slo­vo na­pi­sa­no – je­ste i bi­će do­vi­je­ka”.
–Hva­la vam što nam sa­ču­va­ste Cr­nu Go­ru kad je pri­je­ti­lo da je ne­sta­ne u ta­ba­ke­ri is­pu­še­nih mu­šti­kli i po­li­tič­kih pi­ka­va­ca. Nad­vi­si­li ste na­ša br­da, nad­ja­ča­li sve­te gu­sle, nad­gla­sa­li ur­lik vla­sti i vel­mo­ža na po­li­tič­kom umo­ru. Hva­la vam do­vi­je­ka što mo­je Ja­na i Iva po­no­sno go­vo­re da su Me­de­ni­ce, Mo­ra­čan­ke, dio no­ći i da­na u ko­ji­ma no­vi he­ro­ji bi­ju svo­ju Moj­ko­vač­ku bit­ku usred Pod­go­ri­ce, i to pro­tiv naj­go­reg ne­pri­ja­te­lja – onog iz ple­me­na, s istog ko­ri­je­na, istog vre­la, ali ne iz iste Cr­ne Go­re. Ona je va­ša, na­ša. Ne­ka nje­mu Mon­te­ne­gra, ša­ke ze­mlje ne­gdje u vr­ta­či ko­jom će još mo­ći da vla­da, dok ga i oda­tle ne po­tje­ra­ju šum­ske zvi­je­ri, gnu­ša­ju­ći se polj­skog mi­ša ko­ji je od svo­je sjen­ke umi­sli da je me­đe­do­va.
Zdra­vi mi i po­no­sni bi­li, jer ja na vas je­sam, lu­čo­no­še cr­no­gor­skog sju­tra, ko­je će usko­ro, vr­lo usko­ro, po­sta­ti Đu­ka­no­vi­će­vo ju­če. Bog vas bla­go­slo­vio i ču­vao – i on je da­nas, ve­če­ras na uli­ca­ma Pod­go­ri­ce, u ša­to­ri­ma, ne­ma gdje dru­gdje i ča­sni­je bi­ti i po­sto­ja­ti. Mi­lo – do­sta je bi­lo. To na uli­ci ni­su ne­pri­ja­te­lji Cr­ne Go­re, već nje­ni ču­va­ri – iza­đi, po­klo­ni im se, klek­ni i za­mo­li za oprost, lju­di­ne su to, pra­šta­ti zna­ju, jer i za te­be, si­ra­če tu­žni, ču­va­ju Cr­nu Go­ru od te­be sa­mog – po­ru­čio je Me­de­ni­ca.
M.V.