Sve do­bre i lo­še ocje­ne, pi­sme­ne za­dat­ke, đač­ke klu­pe, škol­ske dnev­ni­ke, ve­li­ke i ma­le od­mo­re... sve su to uče­ni­ci Osnov­ne ško­le „Bran­ko Bo­žo­vić” iz Za­go­ri­ča osta­vi­li za so­bom i po­lu­ma­tur­sko ve­če po­sve­ti­li sa­mo pje­smi, igri, do­brom pro­vo­du. Ni bli­ce­vi apa­ra­ta ni­su pra­vi­li pa­u­zu ka­ko bi ve­če ko­je su bu­du­ći sred­njo­škol­ci če­ka­li pu­nih de­vet go­di­na, osta­lo ovje­ko­vje­če­no ne sa­mo u nji­ho­vim sr­ci­ma već i na fo­to­gra­fi­ja­ma. Svi do jed­nog, pre­div­no sre­đe­ni, dru­ga­ri se ni­su mo­gli na­gle­da­ti jed­ni dru­gih. Pra­te­ći še­zde­se­tu ge­ne­ra­ci­ju uče­ni­ka, di­rek­tor Ran­ko Vu­šo­vić ka­zao je da po­lu­ma­tur­sko ve­če ni­je sa­mo ve­če ra­stan­ka već lju­ba­vi, mla­do­sti, uspje­ha...
- Dra­ga dje­co, znam da će­te od sju­tra kre­nu­ti no­vim ži­vot­nim sta­za­ma, pot­pu­no si­gu­ran da će­te nji­ma ko­ra­ča­ti kao če­sti­ti i vri­jed­ni lju­di. Že­lim da vam svje­tlost oba­sja­va put dok bu­de­te gra­di­li svo­je lu­ke u ko­ji­ma će vla­da­ti red, lju­bav i di­sci­pli­na. Idi­te dje­co da­lje kroz ži­vot i
sreć­no vam bi­lo - po­ru­čio im je Vu­šo­vić.
Ha­ri­zma­tič­ni Alek­san­dar Ka­le­zić u sa­lu je ušao sa pra­ti­ljom An­đe­lom Ze­jak i po­sta­vio ko­deks li­je­pog po­na­ša­nja i do­brog uku­su. U što­snoj kom­bi­na­ci­ji, tek­sas far­mer­ka­ma, bi­je­loj ko­šu­lji, si­vom sa­kou i ne­iz­o­stav­nim star­ka­ma sa pra­ti­ljom u bi­je­loj čip­ka­noj ha­lji­ni­ci i cvi­je­ćem u ko­si iz­gle­da­li su kao iz ča­so­pi­sa. Ka­ko su is­ta­kli, po­tru­di­će se da im po­lu­ma­tur­sko ve­če bu­de ne­za­bo­rav­no jer su ge­ne­ra­ci­ja ko­ja za­slu­žu­je sve naj­bo­lje.
- Kao odje­lje­nje smo bi­li ma­lo ne­sta­šni, ali pra­ved­ni i vri­jed­ni i svi su nas vo­lje­li. Tu smo ste­kli pr­ve i pra­ve pri­ja­te­lje ko­je će­mo ču­va­ti za ci­je­li ži­vot. Bi­će ovo ne­za­bo­rav­na noć ko­ju će­mo uvi­jek pam­ti­ti, a pam­ti­će i ško­la nas kao ne­za­bo­rav­nu ge­ner­aci­ju si­gur­no - slo­žni su Alek­san­dar i An­đe­la.
Ka­ko su na­gla­si­li, je­dan pe­ri­od ži­vo­ta osta­vlja­ju za so­bom, ali ne kri­ju da su sreć­ni što idu da­lje, uz­bu­đe­ni sa či­me će se sve sre­sti ubu­du­će. Pre­slat­ka Ta­ma­ra Klja­jić u cr­noj suk­nji sa cr­ve­nim de­ta­lji­ma, vi­so­kim pot­pe­ti­ca­ma i ele­gant­noj cr­noj ma­ji­ci sa sr­co­li­kim iz­re­zom pli­je­ni­la je šar­mom. Vid­no ras­po­lo­že­na ali i sjet­na što obi­lje­ža­va­ju noć ka­da se i ra­sta­ju, ka­že da će osnov­nu ško­lu pam­ti­ti naj­vi­še po pri­ja­telj­stvi­ma ko­ja je sklo­pi­la na eks­kur­zi­ji pa čak i ne­kim na­stav­ni­ci­ma.
- „No­ćas se ra­sta­je­mo svi, u sr­cu osta­ju dru­go­vi” je pje­sma ko­ja će me uvi­jek pod­sje­ća­ti na de­vet go­di­na pro­ve­de­nih u ško­li „Bran­ko Bo­žo­vić”, na sa­vr­še­ne tre­nut­ke ko­jih je bi­lo do­sta, a ko­ji su po­sta­li dio nas. Iako tu­žna pje­sma, no­si pra­vu po­ru­ku u se­bi. Žao mi je što se ra­sta­je­mo ali mi je ipak dra­go što idem da­lje u ne­ke no­ve po­ho­de, ži­vot­ne iza­zo­ve - ka­za­la je Ta­ma­ra, ši­ro­kog osmje­ha i iskre­nog po­gle­da. S.R.