Da sam ja bio pred­sjed­nik, Cr­na Go­ra bi bi­la raj, a ova­ko su je una­za­di­li go­re ne­go Tur­ci 500 go­di­na. Ka­že to ne­kru­ni­sa­ni pi­o­nir per­for­man­sa kod nas, a u stva­ri ,,kralj Cr­ne Go­re“ Bo­ro Mi­ra­no­vić, ko­ji već 15 go­di­na ži­vi u Ame­ri­ci. Mi­ra­no­vić, o ko­me je re­ži­ser Mo­mir Ma­to­vić sni­mio do­ku­men­tar­ni film, ka­zao je da se u Ame­ri­ci sa­da ba­vi bo­di-bil­din­gom, ali i ar­tom – to jest sli­ka­njem, iz­ra­dom sklup­tu­ra i ma­če­va.
Ka­da je se­be de­ve­de­se­tih go­di­na pro­gla­sio za kra­lja Cr­ne Go­re, Mi­ra­no­vić je iz­no­sio ide­je ko­je su ta­da mo­žda iza­zi­va­le i podsmjeh, ali su ka­sni­je po­sta­le dio plat­for­me mno­gih po­li­tič­kih su­bje­ka­ta.
Da­nas, za MNE ma­ga­zin ka­že da ni­je od­u­stao od svog po­li­tič­kog pro­gra­ma ko­ji je de­ve­de­se­tih go­di­na pro­mo­vi­sao pod ge­slom ,,Ja znam ka­ko – Cr­na Go­ra k`o Mo­na­ko”, ali da ne zna ka­da će se vra­ti­ti u svo­ju dr­ža­vu.
Mi­ra­no­vić je pri­je dva­de­se­tak go­di­na is­ti­cao kan­di­da­tu­ru za pred­sjed­ni­ka Cr­ne Go­re, tvr­de­ći da „ima vi­zi­ju” šta i ka­ko da­lje. Pr­vi je go­vo­rio o dr­žav­noj voj­sci kao je­di­ni­ci ko­man­do­sa, i ona da­nas i ne­ma pre­ko 1.600 pri­pad­ni­ka, i uglav­nom je za­sno­va­na na spe­ci­jal­nim je­di­ni­ca­ma.
Kralj Mi­ra­no­vić ka­že da su da­nas Cr­nu Go­ru una­za­di­li go­re ne­go Tur­ci 500 go­di­na.
– Oti­šao sam u Ame­ri­ku da sni­mim film ,,Last king of Du­klja” (Po­sled­nji kralj Du­klje), ali sam zbog sku­pe pro­duk­ci­je ubr­zo po­tro­šio svu ušte­đe­vi­nu na sni­ma­nje ko­je ni­kad ni­je za­vr­še­no. U Ame­ri­ci sam na­sta­vio da se ba­vim bo­di-bil­din­gom, ali i ar­tom. Sli­kam, pra­vim skulp­tu­re i ma­če­ve – ka­že Mi­ra­no­vić, ko­ji je bio je­dan od ne­ko­li­ci­ne ko­ji su po­sled­njih dva­de­se­tak go­di­na tvr­di­li da ima­ju pra­vo na cr­no­gor­ski pre­sto, te da im nji­ho­vo kra­ljev­sko po­ri­je­klo ga­ran­tu­je po­vla­šće­ni sta­tus u dru­štvu.
Mi­ra­no­vić u svom sti­lu ka­že ka­ko oče­ku­je da će „auk­cij­ska ku­ća Kri­sti da ot­ku­pi nje­go­vu sli­ku”.
– Eto, Pi­ka­so je pro­dat za 148 mi­li­o­na eura, me­ni su re­kli da mo­ja vri­je­di mi­li­on. A spre­mam i iz­lo­žbu u vo­de­ćim nju­jor­škim ga­le­ri­ja­ma – tvr­di Mi­ra­no­vić.
Na pi­ta­nje da li je kralj i u Ame­ri­ci, Mi­ra­no­vić na­vo­di da je­ste i da ima vi­te­ški red.
– Imam ov­dje ne­ko­li­ko vi­te­zo­va iz Cr­ne Go­re ko­ji su pro­šli sve te­sto­ve čoj­stva i ju­na­štva, a ne­ke još pro­vje­ra­vam – sa­op­štio je ne­su­đe­ni pro­tag­ni­sta fil­ma „Po­sled­nji kralj Du­klje”.
Dok se de­ve­de­se­tih ba­vio po­li­ti­kom, Kralj Bo­ro se po­seb­no is­ti­cao ori­gi­nal­nim ide­ja­ma po ko­ji­ma bi sva­ko do­ma­ćin­stvo u Cr­noj Go­ri ima­lo su­do­pe­ru iz ko­je bi iz jed­ne če­sme is­ti­ca­lo mli­je­ko a iz dru­ge jo­gurt. Mi­ra­no­vić je ta­da pla­ni­rao odr­ža­va­nje tr­ka dvo­ko­li­ca­ma na Ce­ti­nju.
Jed­na od nje­go­vih za­mi­sli je bi­la da se u Bu­dvi na Mo­gre­nu iz­gra­di gi­gant­ski ho­tel u ob­li­ku Tro­jan­skog ko­nja oda­kle bi go­sti bi­li ka­ta­pul­tom iz­ba­ci­va­ni u mo­re.
– Mla­di, ko­ji su ču­li mo­je ide­je, po­dr­ža­li su me za pred­sjed­ni­ka Cr­ne Go­re. Švar­ce­ne­ger ni­je naj­ja­či na svi­je­tu, ne­go dru­gi­ma ni­je da­ta šan­sa da se sa njim bo­re – po­ru­či­vao je Mi­ra­no­vić, ka­da je po­lo­vi­nom de­ve­de­se­tih go­di­na, vi­tla­ju­ći ma­čem, pro­mo­vi­sao pred­sjed­nič­ku kan­di­da­tu­ru u cen­tru Pod­go­ri­ce.
Ka­zao je 1997. go­di­ne da ne bi imao „ni­šta pro­tiv da je Cr­na Go­ra su­ve­re­na, jer to, kao, ne­ki­ma sme­ta, ali i ta­da bi­smo mo­gli da ži­vi­mo sa Sr­bi­ma u brat­stvu i je­din­stvu”.
Li­der DPS-a Mi­lo Đu­ka­no­vić, ko­ji je na funk­ci­ja­ma pre­mi­je­ra i pred­sjed­ni­ka već 25 go­di­na, ide­ju cr­no­gor­ske ne­za­vi­sno­sti pri­hva­tio je 2001. go­di­ne, ka­da je pro­mi­je­nio par­tij­ski pro­gram i po­stao za­go­vor­nik su­ve­re­ne i me­đu­na­rod­no pri­zna­te Cr­ne Go­re. Od­no­sno, če­ti­ri go­di­ne na­kon što je Mi­ra­no­vić za­go­va­rao te ide­je.
U kam­pa­nji za pred­sjed­nič­ke iz­bo­re 1997. go­di­ne Mi­ra­no­vić je obe­ća­vao ži­ča­ru od Lov­će­na do Sve­tog Ste­fa­na, gdje bi u ka­bi­na­ma po­sje­ti­o­ce „slu­ži­le pre­li­je­pe dje­voj­ke”.
– Po­sma­tra­či bi po­sma­tra­li lje­po­te Cr­ne Go­re sa ogrom­nih te­le­sko­pa i uži­va­li – opi­si­vao je svo­je za­mi­sli Mi­ra­no­vić.
U po­li­ti­ku je ušao de­ve­de­se­tih go­di­na, skre­ću­ći ra­znim per­for­man­si­ma pa­žnju na se­be. Na iz­bo­ri­ma 1997. go­di­ne ni­je uspio da se re­gi­stru­je kao kan­di­dat. Ka­ko je ta­da obra­zlo­ži­la Re­pu­blič­ka iz­bor­na ko­mi­si­ja (RIK), bi­lo je to zbog spor­nih pot­pi­sa po­dr­ške pred­sjed­nič­koj kan­di­da­tu­ri. RIK je, na­i­me, utvr­di­la da su u 768 slu­ča­je­va po­dr­ža­va­o­ci ka­ni­da­tu­re Kra­lja Bo­ra svoj pot­pis sta­vi­li i iza ne­či­je dru­ge kan­di­da­tu­re. Upra­vo u vri­je­me odr­ža­va­nja tih iz­bo­ra bio je gost u le­gen­dar­noj „Mak­so­vi­zi­ji”, u dru­štvu Sve­tla­ne Ce­ce Ra­žna­to­vić, i tom pri­li­kom je re­kao da „Cr­noj Go­ri tre­ba­ju i pred­sjed­nik i kralj”. Vri­je­me je po­ka­za­lo da ga je, na­ža­lost, i do­bi­la.
Na­kon po­li­tič­kih ne­u­spje­ha sa­mo­pro­gla­še­ni kralj Cr­ne Go­re oti­šao je u Ame­ri­ku, gdje se du­go ba­vio bo­di-bil­din­gom. M.V.

Vu­ka­di­no­vić:
Fol­klor­no eg­zi­sti­ra­nje

So­ci­o­log Sr­đan Vu­ka­di­no­vić ka­že da ako ne­ko ima di­rekt­ne ve­ze sa lič­no­sti­ma ko­je su ne­ka­da bi­le cr­no­gor­ski kra­lje­vi i kne­zo­vi, on­da taj i mo­že po­la­ga­ti pra­vo na to bo­ga­to na­sle­đe i ti­tu­li­ra­nje.
– Me­đu­tim, ako se ne­ko po­zi­va na ta­kvo po­ri­je­klo a to ne mo­že da do­ka­že, sve je to ve­o­ma upit­no. I ta­kvi se po­ku­ša­ji obič­no iz­ja­lo­ve. S dru­ge stra­ne, ka­da se­be ne­ko pro­gla­ša­va kra­ljem, oči­to je da se tu ra­di o psi­ho­pa­to­lo­škim cr­ta­ma ono­ga ko po sva­ku ci­je­nu že­li da bu­de pri­su­tan u jav­no­sti. Obič­no, to sve vre­me­nom po­sta­je dio ne­ke ve­se­li­je stra­ne cr­no­gor­skog ži­vo­ta – iz­ja­vio je za „Dan” Vu­ka­di­no­vić.
On je is­ta­kao da ta­kvo sa­mo­re­kla­mi­ra­nje te­ško da mo­že da na­i­đe na plod­no tle u Cr­noj Go­ri, te da sve sve svo­di na „fol­klor­no eg­zi­sti­ra­nje”. M.S.

Osje­ća se kao da ima 30 go­di­na

Iako ima 64 go­di­ne, Bo­ro Mi­ra­no­vić ob­ja­šnja­va da se osje­ća do­bro, te da mo­že da ka­že da prak­tič­no ima 30.
– Stao sam na 30 i du­hov­no i fi­zič­ki. Pa, po­gle­daj­te sa­mo mo­je fo­to­gra­fi­je – po­ru­ču­je Mi­ra­no­vić.

Tre­ba­ju nam ja­sne vred­no­sne ori­jen­ta­ci­je

An­tro­po­log prof. dr Li­di­ja Vu­ja­čić oci­je­ni­la je za „Dan” da je po­zna­to ka­ko se kod nas u Cr­noj Go­ri, i kroz isto­ri­ju ali i u sa­vre­me­nom do­bu, na ne­ki na­čin ,,pa­ti od ve­li­či­ne“.
Ona ka­že da se pre­ma mno­go če­mu po­sta­vlja­mo kao da smo ili cen­tar svi­je­ta ili, ma­kar, po ve­li­či­ni i zna­ča­ju jed­na­ki sa ta­ko­zva­nim ve­li­kim kul­tu­ra­ma, ključ­ni ak­te­ri u ve­li­kim svjet­skim do­ga­đa­ji­ma. Ta­ko­đe, ako se osvr­ne­mo na po­ro­dič­ne i brat­stve­nič­ke ili ple­men­ske ge­ne­a­lo­gi­je, vi­di­mo da se mno­gi po­zi­va­ju na ne­ko zna­čaj­no po­ri­je­klo, od­no­sno tu­ma­če­nje da vo­de od ne­ke hra­bre oso­be, is­tak­nu­te po ti­tu­li, po­lo­ža­ju ili ne­kom dru­gom kri­te­ri­ju­mu bit­nim u dru­štvu. Me­đu­tim, lo­gič­no je da ne vo­de svi po­ri­je­klo od zna­čaj­nih pre­da­ka, kao i to da ta­kva pre­da­nja ne pot­kre­plju­ju isto­rij­ski iz­vo­ri već sa­mo usme­na tra­di­ci­ja i po­jed­no­sta­vlje­na in­ter­pre­ta­ci­ja et­no­graf­ske gra­đe – obajš­nja­va Vu­ja­čić.
Me­đu­tim, ka­ko je na­gla­si­la, to ro­man­si­ra­nje svo­je po­ro­dič­ne isto­ri­je, iako je naj­če­šće fik­tiv­no, ne­i­sti­ni­to, ni­je nu­žno i uvi­jek ne­ga­tiv­no na in­di­vi­du­al­nom ni­vou, ako pret­po­sta­vi­mo da lju­di­ma da bi funk­ci­o­ni­sa­li tre­ba­ju stvar­ne (ili ako ih ne­ma­ju on­da pro­jek­to­va­ne) vred­no­sne ori­jen­ta­ci­je i ide­a­li.
– Po­mo­ću njih se, ka­ko-ta­ko, lak­še sna­la­ze u okru­že­nju, tra­si­ra­ju­ći lič­ni put u ko­lek­ti­vu. Ali u kon­tek­stu ko­lek­tiv­nih dje­lo­va­nja mo­ra­ju se mno­go oba­zri­vi­je i objek­tiv­no sa­gle­da­ti sve ,,in­ter­pre­ta­ci­je“ po­ri­je­kla i raz­dvo­ji­ti ma­šta i re­al­nost, jer u su­prot­nom do­la­zi do ko­me­di­je, za­bu­ne. Ta­ko­đe, tra­že­nje i po­zi­va­nje na ne­ko po­seb­no po­ri­je­klo, dar, kva­li­tet, bez opi­plji­vih do­ka­za i uči­na­ka je­ste i ne­ka vr­sta kri­ze iden­ti­te­ta, če­mu je, ali iz dru­gih raz­lo­ga, sklon, po­seb­no, sa­vre­me­ni čo­vjek – oci­je­ni­la je Vu­ja­či­će­va.