Ve­li­čan­stven skup pre­div­no sre­đe­nih dje­ča­ka i dje­voj­či­ca, do ju­če uče­ni­ka de­ve­tog raz­re­da Osnov­ne ško­le „21. maj”, osmje­si, za­gr­lja­ji, bli­ce­vi fo­to apa­ra­ta, po­no­sni ro­di­te­lji, ro­đa­ci i pri­ja­te­lji, svi oku­plje­ni na jed­nom mje­stu, zna­či­lo je sa­mo jed­no - du­go­i­šče­ki­va­no po­lu­ma­tur­sko ve­če je tu. Sla­vlje je po­če­lo na par­kin­gu ho­te­la „Si­ti” ka­da su svi za­jed­no i na oku­pu ba­klja­ma osvi­je­tli­li ne­bo iz­nad njih u na­di da će im sva­ki na­red­ni put bi­ti pod­jed­na­ko uspje­šan, oba­sjan.... Pe­tu ge­ne­ra­ci­ju uče­ni­ka naj­mla­đe ško­le, u da­lje ško­lo­va­nje is­pra­ti­la je i Zden­ka Mi­ško­vić, di­rek­tor. Ka­ko je ka­za­la, iako je sa nji­ma pro­ve­la sve­ga go­di­nu i po da­na, uspje­li su da je za krat­ko vri­je­me oča­ra­ju kre­a­tiv­no­šću, ne­po­sred­no­šću, mla­da­lač­kim šar­mom...
- Ni­su se ustru­ča­va­li da bu­du to što je­su. Po­že­lje­ću im da na­sta­ve da bu­du ta­kvi, ra­do­zna­li, to­le­rant­ni, šar­mant­ni, sprem­ni da uče i si­gur­na sam da ako bu­du mar­lji­vi kao što su bi­li i kod nas, da će im svi pu­te­vi bi­ti otvo­re­ni i da će imati uspje­ha i u sred­njoj ško­li. Me­đu ge­ne­ra­ci­jom ko­ja bro­ji sve­ga 66 uče­ni­ka, ima­mo 10 no­si­o­ca di­plo­me „Lu­ča” i na to smo po­no­sni - za­do­volj­no je is­ta­kla Mi­ško­vić.
Ula­skom u sve­ča­nu sa­lu ho­te­la, bu­du­ći sred­njo­škol­ci su pro­sto bli­sta­li, a me­đu nji­ma i Kse­ni­ja Ške­ro­vić. U be­bi ro­zoj prin­ces ha­lji­ni, bla­go uvi­je­ne ko­se, iskre­nog osmje­ha i svi­je­tlih oči­ju, Kse­ni­ja je pro­sto pli­je­ni­la svo­jom po­ja­vom. Ka­ko je is­ta­kla, na­mjer­no se od­lu­či­la za ba­le­tan­ke jer že­li da se iz­i­gra i po­lu­ma­tur­sko ve­če za­pam­ti kao kru­nu osmo­go­di­šnjeg ško­lo­va­nja.
- Po­lu­ma­tur­sko ve­če je za me­ne ne­što naj­ljep­še, kru­na sve­ga li­je­pog što smo do­ži­vje­li kao ge­ne­ra­ci­ja. Tu sam ste­kla naj­bo­lje dru­go­ve i dru­ga­ri­ce, a osim njih pam­ti­će­mo i na­stav­ni­ke ko­ji su uvi­jek bi­li tu za nas i uz nas, uči­li nas naj­bo­ljem, usmje­ra­va­li, iz­vla­či­li iz nas mak­si­mum. Je­dva če­kam da po­ru­čim pje­smu „Ne­ka nas ne ra­sta­ve go­di­ne što do­la­ze” jer je ona obi­lje­ži­la na­še ško­lo­va­nje - na­gla­si­la je Kse­ni­ja.
Da je sa­vr­šen­stvo u jed­no­stav­no­sti, po­ka­zao je i do­ka­zao šar­mant­ni Ni­ko­la Rak­če­vić, u tam­nim tek­sas far­mer­ka­ma, bi­je­loj ko­šu­lji­ci, bla­go steg­nu­toj kra­va­ti i sa­kou na pru­gi­ce. Ka­ko je ka­zao, iako je naj­pri­je mi­slio da će dje­lo­va­ti ozbilj­ni­je sa kra­va­tom, ipak je sta­vio, a ona je staj­lin­gu da­la po­seb­nu no­tu.
- Po ma­lo sam tu­žan što se ra­sta­je­mo ali ži­vot ide da­lje. Bit­no je da zna­mo da ovo ni­je zbo­gom, da će­mo se sre­ta­ti i dru­ži­ti i da­lje. Tu sam ste­kao pri­ja­te­lje za ci­je­li ži­vot, sa dru­gom Da­ni­je­lom sam za­jed­no čak od vr­ti­ća, pu­no je i si­tu­a­ci­ja i lju­di ko­je ću du­go pam­ti­ti i si­gur­no je da ću se ob­ra­do­va­ti kad god da ih kroz ži­vot sret­nem opet. Me­đu nji­ma i na­stav­ni­ke ko­ji su nam bez­u­slov­no pru­ža­li zna­nje, vri­je­me, trud i sve da nas na­u­če osnov­nom i po­sta­ve nam te­me­lje
za da­lje i hva­la im na to­me – iskren je Ni­ko­la. S.R.