RO­ŽA­JE- De­se­tak tr­go­va­ca, uglav­nom že­na na bu­vljoj pi­ja­ci u Ro­ža­ja­ma su­o­če­ne su sa go­to­vo ne­mo­gu­ćim uslo­vi­ma u ko­ji­ma ra­de. Is­ti­ču da i po­red to­ga što re­dov­no pla­ća­ju sve da­žbi­ne, po­seb­no Ko­mu­nal­nom pred­u­ze­ću, ne­ma­ju baš ni­ka­kvih uslo­va za rad.
-Ra­di­mo na po­lja­ni is­pod im­pro­vi­zo­va­nih te­zgi ko­je pro­ki­šnja­va­ju pa smo pri­nu­đe­ne sa­me da se šti­ti­mo od ki­še i sni­je­ga. Sa­me či­sti­mo kro­vo­ve, po­kri­va­mo naj­lo­ni­ma, a hlad­no­ću mo­ra­mo da tr­pi­mo. Naj­go­re od sve­ga je što ov­dje ne­ma mo­krog čvo­ra, pa mo­ra­mo da pla­ća­mo upo­tre­bu to­a­le­ta– ogor­če­ne su pro­da­va­či­ce na bu­vljoj pi­ja­ci.
Is­ti­ču da ih raz­ne in­spek­ci­je re­dov­no po­sje­ću­ju, a naj­re­dov­ni­ji ‘’go­sti’’ su iz Ko­mu­nal­nog pred­u­ze­ća ko­jem pla­ća­ju mje­seč­nu na­dok­na­du od 52 eura.
-Ne smi­je­mo osta­ti du­žne ni­ko­me, jer ne­ma­mo od če­ga da ži­vi­mo. Ovo nam je je­di­ni iz­vor eg­zi­sten­ci­je. Naj­pri­je pla­ti­mo da­žbi­ne, a na­ma šta osta­ne. Vre­me­na su za­i­sta te­ška i te­ško se za­ra­đu­je, na­rod ima sve ma­nje nov­ca da ku­pu­je odje­ću, a to mi naj­bo­lje osje­ća­mo. Ipak, za­do­volj­ni­je smo kad odav­de ode­mo ku­ći s ma­kar pet eura ne­go da ne ra­di­mo ni­šta i da ne­ma­mo za šta da ku­pi­mo hljeb. Eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja nas je na­tje­ra­la da se ba­vi­mo ovom dje­lat­no­šću, jer ne­ma­mo dru­gog po­sla. Ima da­na ka­da ne pro­da­mo ni­šta. To, me­đu­tim, ni­ko­ga ne za­ni­ma već do­la­ze da nam na­pla­ću­ju te­zge ko­je sa­me odr­ža­va­mo – pri­ča­ju pro­da­va­či­ce.
Is­ti­ču da ne­ma­ju ma­ga­cin­ski pro­stor u okvi­ru pi­ja­ce, te da do­dat­no pla­ća­ju ki­ri­ju za od­la­ga­nje ro­be.
-Mu­či­mo se da spa­si­mo ro­bu od ki­še, pa sa­me po­sta­vlja­mo naj­lo­ne i le­tve na kro­vo­vi­ma. Zdra­vlje nam je ugro­že­no, no­ge su nam stal­no na le­du, sni­je­gu, bla­tu i u vo­di. Upr­kos sve­mu, mo­ra­mo ra­di­mo. Mo­li­mo nad­le­žne da nam iza­đu u su­sred i sre­de ovaj pro­stor ka­ko bi­smo ima­li ka­kve- ta­kve uslo­ve za rad. In­spek­ci­je nas stal­no obi­la­ze, a mi pi­ta­mo po­sto­ji li in­spek­ci­ja ko­ja je nad­le­žna da utvr­di uslo­ve u ko­ji­ma ra­di­mo i da li ov­dje uop­šte po­sto­je uslo­vi za rad – ka­za­le su na­še sa­go­vor­ni­ce.
One se po­seb­no ža­le na ne­lo­jal­nu kon­ku­ren­ci­ju, is­ti­ču­ći da nad­le­žne in­spek­ci­je ni­šta ne ra­de ka­ko bi tu po­ja­vu spri­je­či­le.
-Ov­dje če­sto do­la­ze lju­di iz Tu­ti­na i No­vog Pa­za­ra ko­ji svo­ju ro­bu nu­de is­pod sva­ke ci­je­ne či­me nam ote­ža­va­ju po­sao . Po­seb­na pri­ča su ki­ne­ske pro­dav­ni­ce ko­je pra­ve ne­lo­jal­nu kon­ku­ren­ci­ju. U ovim uslo­vi­ma je za­i­sta ne­mo­gu­će ra­di­ti, ali mi smo na to pri­mo­ra­ne, jer ne­ma­mo iz­bo­ra – ka­za­le su pro­da­va­či­ce.V.Ra.


Na­da­ju se do­na­to­ri­ma

Po­moć­nik di­rek­to­ra u Ko­mu­nal­nom pred­u­ze­ću Hu­se­in Nur­ko­vić po­tvr­dio je da je bu­vlja pi­ja­ca kraj­nje ne­u­slov­na.
-Ima­mo idej­no rje­še­nje za bu­vlju pi­ja­cu, či­ja iz­ra­da je pla­ni­ra­na u okvi­ru ze­le­ne pi­ja­ce. Ko­mu­nal­no pred­u­ze­će ni­je u sta­nju da sa­mo fi­nan­si­ra taj pro­je­kat, pa se na­da­mo da će ne­ka od do­na­tor­skih ku­ća ko­ji­ma smo taj pro­je­kat po­nu­di­li ima­ti ra­zu­mi­je­va­nja da nam po­mog­ne. Ne­ma iz­gle­da da će­mo im na dru­ga­či­ji na­čin iza­ći u su­sret – re­kao je Nur­ko­vić.