Se­la u po­gra­nič­nom po­ja­su iz­me­đu Nik­šić­ke i op­šti­na Re­pu­bli­ke Srp­ske, Bi­le­će i Tre­bi­nja, odav­no su opu­stje­la, a i ono ma­lo sta­nov­ni­ka ko­ji su osta­li na og­nji­šti­ma su­o­ča­va se sa broj­nim in­fra­struk­tur­nim pro­ble­mi­ma. Mu­če ih lo­ši pu­te­vi, stru­ja, ne­do­sta­tak vo­de za pi­će, kao i uda­lje­nost od ma­tič­ne op­šti­ne či­me prav­da­ju ra­se­lja­va­nje. U tri se­la banj­sko-ru­din­skog kra­ja, Klja­ko­vi­ci, Mi­ru­ša­ma i Vid­na­ma, in­fra­struk­tur­nih pro­ble­ma, ka­ko tvr­de, ne­ma­ju, ali im fa­li upra­vo sta­nov­ni­štvo. U ta tri se­la tre­nut­no ži­vi sve­ga osam­na­est sta­nov­ni­ka či­ja je pro­sječ­na sta­rost oko 70 go­di­na. Naj­sta­ri­ja je osam­de­set­pe­to­go­di­šnja Vi­do­sa­va Alek­sić ko­ja u Klja­ko­vi­ci ži­vi sa ćer­kom. U se­lu, pri­ča ona, zi­mi su „ži­ve“ još tri ku­će u ko­ji­ma je pet sta­nov­ni­ka i to sve Alek­si­ći.
- Ov­dje je bi­lo 60 do­ma­ćin­sta­va, a svo­je­vre­me­no i po pe­de­se­to­rod dje­ce. Po­sled­nji put, da se ja sje­ćam, u se­lu je di­je­te ro­đe­no pri­je pe­de­set go­di­na. Mla­dost je iz Klja­ko­vi­ce odav­no oti­šla, osta­lo sa­mo nas ne­ko­li­ko, a se­lo je me­đu ri­jet­ki­ma u ko­ji­ma se i da­nas mo­že bez pro­ble­ma ži­vje­ti i od ra­da na ima­nju pri­vre­đi­va­ti - tvr­di Vi­do­sa­va Alek­sić.
Njen ro­đak i kom­ši­ja Jan­ko Alek­sić ka­že da u rod­no se­lo do­la­zi po­vre­me­no sa bra­tom jer se ba­ve pče­lar­stvom, a pri­li­ku is­ko­ri­ste i da ob­ra­de je­dan dio ima­nja. Alek­sić is­ti­če da je glav­ni raz­log ra­se­lje­nja uki­da­nje pru­ge Nik­šić-Bi­le­ća, na ko­joj je bi­la za­po­sle­na ve­ći­na ži­te­lja.
- Kad je pru­ga za­tvo­re­na lju­di su po­če­li da od­la­ze, uglav­nom za Bi­le­ću i Nik­šić. Ko­li­ko je pru­ga zna­či­la do­vo­ljan je po­ka­za­telj da i da­nas ovi što su osta­li u Klja­ko­vi­ci ži­ve od pen­zi­ja su­pru­žni­ka ili oče­va ko­ji su bi­li za­po­sle­ni u tom sek­to­ru - ka­že Alek­sić.
Iako pri­pa­da­ju Cr­noj Go­ri, od­no­sno nik­šić­koj op­šti­ni od ko­je su uda­lje­ni 50 ki­lo­me­ta­ra, ži­te­lji Klja­ko­vi­ce je­di­no što do­bi­ja­ju od svo­je ma­tič­ne dr­ža­ve je stru­ja, a za sve osta­lo vi­še su ve­za­ni za Bi­le­ću i Re­pu­bli­ku Srp­sku. Alek­sić do­da­je da su mje­šta­ni pri­je ne­ko­li­ko go­di­na pe­ti­ci­jom bez­u­spje­šno tra­ži­li da se u se­lu po­pra­vi elek­tro-mre­ža.
- Zi­msko ne­vri­je­me uru­ši­lo je stu­bo­ve i po­ki­da­lo ži­ce, pa je to na­tje­ra­lo nad­le­žne te su sa­da kre­nu­li sa po­prav­kom. Osim stru­je, dru­go ni­šta ne­ma­mo iz Cr­ne Go­re, čak ni TV sig­nal ko­ji pri­ma­mo sa br­da Le­o­tar iz su­sjed­ne dr­ža­ve - kon­sta­tu­je Alek­sić.
Dok u Klja­ko­vi­ci kri­ve pru­ge za ra­se­lja­va­nje u su­sjed­nom se­lu Mi­ru­še, ko­je je od njih uda­lje­no oko tri ki­lo­me­tra, za ma­njak sta­nov­ni­ka kri­ve Bi­leć­ko je­ze­ro ko­je je za po­tre­be HE „Tre­bi­nje“ for­mi­ra­no kra­jem šes­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Eks­pro­pri­ja­ci­ja ima­nja po­če­la je 1961. go­di­ne ka­da je u Mi­ru­ša­ma bi­lo čak 375 do­ma­ćin­sta­va. Da­nas u tom se­lu sve­ga je šest stal­nih sta­nov­ni­ka. Je­dan od njih Žar­ko Ke­co­je­vić na­gla­ša­va da ima­ju sve uslo­ve za nor­ma­lan, i mo­žda čak la­go­dan ži­vot.
-Kad poč­ne se­zo­na ri­bo­lo­va i ku­pa­nja na Bi­leć­kom je­ze­ru se­lo oži­vi. Ima­mo sve što je po­treb­no za nor­ma­lan ži­vot, ali ne­ma sta­nov­ni­ka. Ro­đa­ci i kom­ši­je su na­kon eks­proprijacije od­la­zi­li u Sr­bi­ju, a ima ih do­sta ko­ji su od­se­li­li u Bi­le­ću, Tre­bi­nje ili Nik­šić – is­ti­če Ke­co­je­vić.
Mi­ru­še se sma­tra­ju naj­ljep­šim se­lom u Nik­ši­ću jer su smje­šte­ne na sa­mom obo­du bi­leć­kog je­ze­ra, a zbog kli­me, za ko­ju mje­šta­ni ka­žu da je du­bro­vač­ka, od vo­ća i po­vr­ća uspi­je­va ama baš sve. Ža­le, is­ta­kao je Ke­co­je­vić, što je vo­da vje­štač­ke aku­mu­la­ci­je po­to­pi­la nji­ho­va ima­nja ko­ja su im eks­pro­pri­sa­na, ka­ko ka­že, is­pod sva­ke ci­je­ne, a po­naj­vi­še za po­to­plje­nom isto­ri­jom ko­ja ni­je is­tra­že­na. Bi­leć­ko je­ze­ro, či­je 18 od­sto aku­mu­la­ci­je pri­pa­da Nik­ši­ću, pre­kri­lo je nji­ho­va gro­blja, drev­nu cr­kvu, ne­is­tra­že­ne sta­re pe­ći­ne, rim­ski put pa čak i pa­la­tu za ko­ju se ni­ka­da ne­će sa­zna­ti ka­da je gra­đe­na.
Na uz­vi­še­nju iz­nad Klja­ko­vi­ce i Mi­ru­ša smje­šte­no je i se­lo Vid­ne, sa ni­šta ma­nje ži­vo­pi­snim kra­jo­li­kom, ali sa sve­ga pet sta­nov­ni­ka. Bi­lo je to sto­čar­sko se­lo, ali da­nas ima sa­mo jed­no sta­do. Osam­de­se­to­go­di­šnja Da­ni­ca Alek­sić ka­že da je za raz­li­ku od kom­ši­ja iz Klja­ko­vi­ce i Mi­ru­ša, u Vid­na­ma loš put.
- Uki­nu­ta pru­ga za­tvo­ri­la je i na­še se­lo, mla­di su ta­da oti­šli, a sta­ri po­mr­li. Isti­na, do­la­ze nam dje­ca vi­ken­dom ali se za to­li­ko ne mo­že odr­ža­ti ima­nje pa sve sko­ro pro­pa­da. Iako je već go­di­na­ma ta­ko te­ško da će­mo se mi na­vi­ći da sve to gle­da­mo, a mo­že se ži­vje­ti, dr­ža­ti sto­ka ali omla­di­na ne­će - pri­ča Da­ni­ca Alek­sić.L.N.


Pro­past pri­vre­de oži­vlja­va ima­nja

Du­šan Alek­sić iz rod­ne Klja­ko­vi­ce oti­šao je u Sr­bi­ju pri­je vi­še od po­la vi­je­ka. Ka­da je ka­že za­ra­dio pen­zi­ju, ne­ko­li­ko mje­se­ci go­di­šnje bo­ra­vi u se­lu gdje je ob­no­vio ro­di­telj­sku ku­ću i ima­nje.
- Ako ima­te mje­sto gdje si­gur­no ne­će­te osku­di­je­va­ti ni u če­mu, on­da je lo­gič­no da će­te mu se vra­ti­ti. U vre­me­nu ka­da svu­da pro­pa­da pri­vre­da, fir­me se za­tva­ra­ju pot­pu­no je pri­ro­dan sli­jed da se ti ot­pu­šte­ni rad­ni­ci, ako ko gdje ima, vra­ti svom se­lu. U Klja­ko­vi­ci ne mo­že da se de­si da bu­de­te glad­ni i da u ne­čem osku­di­je­va­te, pa sma­tram da će to bi­ti raz­log te će se ubr­zo svi oni ko­ji su oti­šli vra­ti­ti – is­ti­če Aleksić.
Zbog iz­u­zet­no po­god­ne kli­me zi­ma u se­lu je bla­ga. Sni­jeg i ka­da pad­ne za­dr­ži se sve­ga ne­ko­li­ko da­na. U Klja­ko­vi­ci uspi­je­va vi­no­va lo­za, smo­kve i svo dru­go vo­će i po­vr­će.