BU­DVA - Vri­je­me je ma­tu­ra i to ne sa­mo onih uče­ni­ka ko­ji sa­da za­vr­ša­va­ju ško­lo­va­nje, već i onih broj­nih sta­ri­jih ge­ne­ra­ci­ja. Ta­ko su ma­tu­ran­ti Ško­le uče­ni­ka u pri­vre­di iz Tiv­ta, ko­ji su ško­lo­va­nje za­po­če­li da­le­ke 1957. go­di­ne, ju­če pro­sla­vi­li 55 go­di­na ma­tu­re. Oku­pi­li su se kod svog škol­skog dru­ga Spa­sa Ra­do­vi­ća u nje­go­vom re­sto­ra­nu „Ma­sli­na” u Pe­trov­cu.
Ka­žu da su ih za­jed­nič­ki tre­nu­ci iz mla­do­sti uči­ni­li slo­žni­ma, pa su se oku­pi­li na pro­sla­vi 30 go­di­na ma­tu­re, za­tim na 50. te sa­da na 55 go­di­na. Na­gla­ša­va­ju da će zbog sta­ro­sti i zdrav­stve­nog sta­nja vri­je­me po­nov­nog oku­plja­nja i dru­že­nja sma­nji­ti na dvi­je go­di­ne. Na po­čet­ku ih je bi­lo 36, u me­đu­vre­me­nu umr­lo ih je 16, a u „Ma­sli­nu” je sa­da do­šlo njih 13. Ra­do­vić ob­ja­šnja­va da je to bi­la ve­li­ka ško­la ži­vo­ta, pri­ja­telj­stva i dru­gar­stva.
- Ko­li­ko su na­še dru­že­nje i rad bi­li do­bri i uspje­šni naj­bo­lje po­tvr­đu­ju na­ša do­sa­da­šnja oku­plja­nja, kao i ovo sr­dač­no dru­že­nje po­sli­je pu­nih 55 go­di­na od za­vr­šet­ka ško­le. Na­sto­jao sam da sa svo­jom fa­mi­li­jom naj­bo­lje što mo­gu do­če­kam svo­je škol­ske dru­go­ve. Oni su nam me­đu naj­mi­li­jim go­sti­ma ko­je smo do­če­ka­li u na­šoj ku­ći i re­sto­ra­nu. Naj­ljep­še uspo­me­ne svi mi no­si­mo iz sred­nje ško­le, pe­ri­o­da bez­bri­žno­sti i dru­že­nja. Pri­ja­telj­stva ko­ja se ta­da sti­ču osta­ju za ci­je­li ži­vot - na­gla­ša­va Ra­do­vić.
Je­dan od or­ga­ni­za­to­ra oku­plja­nja, Jo­sip Bra­co Per­čin, pod­sje­ća da se ra­di o tzv. in­du­strij­skoj ško­li pri voj­sci, od­no­sno ško­li uče­ni­ka u pri­vre­di (ŠUP).
- Te 1957. go­di­ne u tri raz­re­da bi­lo je 36 uče­ni­ka po­di­je­lje­nih po stru­ka­ma. Že­ne su se ob­u­ča­va­le za šnaj­de­ri­ce, ku­va­ri­ce i tr­gov­ce, a mu­škar­ci su bi­li elek­tro, bro­do­gra­đe­vin­ske i ma­šin­ske stru­ke. Ško­la je tra­ja­la tri go­di­ne, i eto sti­go­smo do 55 go­di­na od ka­ko smo je za­vr­ši­li. Oku­pi­lo nas se ono­li­ko ko­li­ko je mo­glo da do­đe. Je­dan ko­le­ga je u Slo­ve­ni­ji, tre­balo je da do­đe, ali je tek da­nas po­šao iz Slo­ve­ni­je. Par njih ni­je mo­glo do­ći zbog bo­le­sti, a je­dan ko­le­ga sa ko­jim sam se sko­ro čuo re­kao mi je da je bo­le­stan, a pri­je dva da­na, ja­vi­li su mi da je umro - pri­ča Per­čin, i do­da­je da će po­ku­ša­ti da odr­že tra­di­ci­ju i da se ubu­du­će oku­plja­ju sva­ke dru­ge go­di­ne.
- Do­sad smo se oku­plja­li u Tiv­tu, ali naš drug Spa­so nas je po­zvao da bu­de­mo nje­go­vi go­sti u Pe­trov­cu, pa se is­pu­ni­la i na­ša i nje­go­va že­lja. In­te­re­sant­no je da su ži­ve svih šest že­na ko­je su uči­le sa na­ma, a do­šle su če­ti­ri. Dra­ge su nam i ni­smo im do­zvo­li­li da uče­stvu­ju u tro­ško­vi­ma, već smo se po­ni­je­li kao džen­tla­me­ni- na­gla­ša­va Per­čin, i do­da­je da ih je po­ro­di­ca Ra­do­vić do­bro do­če­ka­la.
- Na­sli­je­di­li smo tzv. Mor­nar­sko-in­du­strij­sku ško­lu (MIŠ), to je bi­la naj­po­zna­ti­ja ško­la u on­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji, ima­la je in­ter­nat i po­ha­đa­li su je uče­ni­ci iz ci­je­le Ju­go­sla­vi­je. Ra­di­li smo u „Ar­se­na­lu” gdje smo do­šli pra­vo iz škol­skih klu­pa. Te­ško nam je pa­lo što vi­še ne­ma „Ar­se­na­la”, a ja ni­je­sam ta­mo kro­čio no­gom već go­di­na­ma. Od nje­ga je ži­vje­la Bo­ka i po­la Cr­ne Go­re, a ne­sta­nak Ar­se­na­la je pro­past za ovo dru­štvo – is­ti­če Per­čin.
D.S.


Sje­ća­nja još svje­ža

Biv­ša uče­ni­ca Dra­gi­ca Var­ga ka­že da se sje­ća tog vre­me­na kao da je bi­lo ju­če.
- Ima­li smo ta­da od 15 do 17 go­di­na, i na­kon za­vr­šet­ka za­na­ta sva­ko je po­šao na po­sao. Bi­lo je šest že­na, jed­na od nas je uči­la za fri­zer­ku, osta­li tr­go­vi­nu. Ja sam sa 17 go­di­na bi­la po­slo­vo­đa pro­dav­ni­ce na­mje­šta­ja. Me­đu­tim, ra­no sam se uda­la, ro­di­la di­je­te i pre­sta­la da ra­dim. Pri­li­kom sla­vlja za 50. go­di­na bi­lo nas je 22, i bio je živ i je­dan pro­fe­sor, ali zbog bo­le­sti ni­je ta­da mo­gao da do­đe. Sreć­na sam što sam da­nas po­no­vo sa svo­jim škol­skim dru­go­vi­ma, iako sa na­ma ni­su na­še dvi­je dru­ga­ri­ce. Jed­na je sli­je­pa, a dru­ga je uda­ta u Za­gre­bu. Ipak, če­sto smo u kon­tak­tu – na­gla­ša­va Var­ga.