Nik­šić- Asa­na­džo­ve do­li­ne mje­sto su ko­je pri­pa­da nik­šić­kom se­lu Laz i ko­je je ne­ka­da bi­lo ne­na­se­lje­no, ali i ne­pri­stu­pač­no. Smje­šte­no je uz sa­mu oba­lu ri­je­ke Gra­ča­ni­ce na pu­tu od Nik­ši­ća pre­ma Žu­pi, i u nje­mu da­nas obi­ta­va­ju Vu­la­no­vi­ći, bra­ća Ra­do­van, Ra­di­sav i Ra­do­mir-Šo­ro, dok Rat­ko po­vre­me­no do­la­zi, jer je uglav­nom u Be­o­gra­du. Od po­sne i ka­me­ni­te ze­mlje, ob­ra­sle i u ši­praž­je, Vu­la­no­vi­ći su na­pra­vi­li ma­li ranč, s tim što sva­ki od njih na svom par­če­tu ze­mlju ra­di ono što naj­vi­še vo­li. Ra­do­van i Ra­di­sav ba­ve se po­ljo­pri­vre­dom, dok je Ra­do­mir, ina­če po­zna­ti va­jar, na svom po­sje­du na­pra­vio stal­nu po­stav­ku skulp­tu­ra u ka­me­nu. Ure­đe­nje lo­ka­ci­je, is­pri­čao nam je Ra­do­van Vu­la­no­vić, tra­je go­di­na­ma i još ni­je za­vr­še­no, ali nji­hov mir, uz ve­o­ma lo­šu in­fra­struk­tu­ru, re­me­te ne­po­zva­ni go­sti ko­ji sa so­bom od­no­se sve što im do ru­ku do­đe. Ne­dav­no, re­kao je on, ne­po­zna­ti po­či­ni­o­ci su na­pra­vi­li ve­li­ku ma­te­ri­jal­nu šte­tu, jer su iz nje­go­ve ku­će i po­moć­nih obje­ka­ta od­ni­je­li do­sta stva­ri i hra­ne.
-Lo­po­vi su če­sti go­sti, do­la­ze i, pro­va­lju­ju­ći u objek­te, no­se sve što mo­gu. Sko­ro su mi pro­va­li­li u ku­ću, od­ni­je­li su oko 360 li­ta­ra ra­ki­je, 60-70 ki­lo­gra­ma me­sa iz za­mr­zi­va­ča, do­ma­će lje­šni­ke, ra­zni alat, mo­tor­nu še­gu, is­pri­čao je Vu­la­no­vić.
Ka­ko ka­že, sve je pri­ja­vio po­li­ci­ji ko­ja je, ka­ko mu je pre­do­če­no, na tra­gu po­či­ni­o­ci­ma ko­ji su do Asa­na­džo­vih do­li­na do­šli pje­ši­ce. Ne­ko­li­ko njih je, is­ti­če, za ve­o­ma krat­ko vri­je­me uspje­lo da po­ne­se što im je bi­lo pri ru­ci, a Vu­la­no­vi­ći raz­mi­šlja­ju ka­ko da se za­šti­te od ta­kvih go­sti­ju.
-Su­de­ći po tra­go­vi­ma, bi­lo ih je vi­še, a je­di­no ta­ko su i mo­gli od­ni­je­ti sve ono što su po­kra­li. Oti­šao sam u grad da do­ve­zem di­je­te iz ško­le, a bra­ća su sva­ki svo­jim po­slom ov­dje bi­li za­ba­vlje­ni, pa su kra­dljiv­ci sve ve­o­ma vje­što iz­ve­li. Lo­po­vi ho­će i se­lja­ka da na­tje­ra­ju da u do­ma­ćin­stvo uve­de vi­deo nad­zor ili da se šti­ti­mo ona­ko ka­ko umi­je­mo, ogor­čen je Vu­la­no­vić.
Do Asa­na­džo­vih do­li­na svo­je­vre­me­no se je­di­no pje­ške mo­glo do­ći, a Vu­la­no­vi­ći su se an­ga­žo­va­li i sa glav­nog pu­ta pre­ma Žu­pi na­pra­vi­li ce­stu, a pre­ko Gra­ča­ni­ce i most. Put odr­ža­va­ju sa­mi čak i on­da ka­da se Gra­ča­ni­ca pri­li­kom ve­li­kih ki­ša iz­li­je iz ko­ri­ta pa na­pra­vi šte­tu na nji­ho­vom ima­nju. Ra­do­van na svo­joj par­ce­li sa­di sve vr­ste po­vr­ća, a pla­ni­ra da poč­ne po­sao u ko­zar­stvu. Obje­kat je već sa­gra­dio, ali je pi­ta­nje, da li bi o to op­sta­lo od kra­dlji­va­ca.
-Fa­li nam grad­ska vo­da, ali su iz op­šti­ne na­ja­vi­li da će i ovaj lo­ka­li­tet pri­klju­či­ti na vo­do­vod ko­ji će se gra­di­ti za se­lo Dra­go­vo­lji­će. Mje­sto je od gra­da uda­lje­no če­ti­ri ki­lo­me­tra, i vo­da bi nam bi­la neo­p­hod­na za da­lji ži­vot, iako ima­mo na ras­po­la­ga­nju in­du­strij­sku, iz Že­lje­za­ri­nih ka­na­la iz je­ze­ra Li­ve­ro­vi­ći, ka­zao je on.
Na Ra­di­sa­vlje­voj par­ce­li na­la­zi se vi­še od 500 za­sa­da dri­je­na, od ko­jeg pra­vi ra­ki­ju, ali i pro­da­je si­ro­vu voć­ku. On je na­pra­vio i jed­no je­ze­ro gdje mri­je­sti ša­ra­na, a već sa­da ima za pro­da­ju 200-300 ko­ma­da te ri­be, te­ži­ne do šest ki­lo­gra­ma. Ka­ko je is­pri­čao, sa­da gra­di još jed­no je­ze­ro, a vo­du obez­bje­đu­je sa ka­na­la nik­šić­ke fa­bri­ke ko­ju ne­sme­ta­no mo­gu ko­ri­sti­ti.
-Zbog je­ze­ra Li­ve­ro­vi­ći i hal­de, Gra­ča­ni­o­ca je bi­la pre­gra­đe­na, pa je na­ma i mje­šta­ni­ma okol­nih na­se­lja ta vo­da na ras­po­la­ga­nju, ali ni­je baš do­bra za pi­će. Ko­ri­sti­mo je za ba­šte, na­pa­ja­nje sto­ke i ja za mo­ja je­ze­ra, ka­zao je Ra­di­sav.
U bli­zi­ni mje­sta je i ne­ka­da­šnje Že­lje­za­ri­no od­la­ga­li­šte tzv. Hal­da, ko­je je, sre­ćom po Vu­la­no­vi­će i sta­nov­ni­ke okol­nih na­se­lja, pri­je ne­ko­li­ko go­di­na za­tvo­ri­la eko­lo­ška in­spek­ci­ja pa vi­še ne­ma od­la­ga­nja fa­brič­kog ot­pa­da.
B.Bra­šnjo


Ga­le­ri­ja na otvo­re­nom

Kao i nje­go­va bra­ća, Ra­do­mir je iz gra­da pre­se­lio u Asa­na­džo­ve do­li­ne, gdje je na­sta­vio da se ba­vi va­jar­stvom. Na nje­go­vom po­sje­du je oko 130 ka­me­nih skulptu­ra od ko­jih je sto­ti­nu te­ško po pet to­na. Ka­ko je re­kao, uz ne­po­zva­ne go­ste, do­la­ze i oni ko­ji vo­le umjet­nost.
-U Nik­ši­ću mi je po­ro­di­ca i ta­mo­šnji plac sam u pot­pu­no­sti bio za­u­zeo svo­jim skulp­tu­ra­ma. Ni­je­sam vi­še imao gdje da ih smje­stim, pa sam do­šao ov­dje i na­pra­vio ga­le­ri­ju na otvo­re­nom. Ne ba­vim se ni­čim dru­go, ov­dje ra­dim po svo­me, a ina­če ni­ka­da ni­šta u ži­vo­tu ni­sam ra­dio na si­lu, već sve is­klju­či­vo iz lju­ba­vi, is­ta­kao je Ra­do­mir Vu­la­no­vić ko­ji je svo­je­vre­me­no ra­de­ći u Pi­va­ri go­to­vo 50 go­di­na pra­vio i ču­ve­no „nik­šić­ko pi­vo“.
Ipak, ka­men ko­ji ob­ra­đu­je ni­je je­di­no či­me se ba­vi, jer odav­no pi­še i po­e­zi­ju. Do­sad je ob­ja­vio ne­ko­li­ko zbir­ki, a pro­šle go­di­ne i no­vu „Bo­em i Se­ve­ri­na“.


Ne­ma ze­mlje ko­ja ne va­lja

Da bi lo­ka­ci­ju sre­di­li i po­če­li da se ba­ve sva­ko svo­jim po­slom, ka­že Ra­di­sav, ni­ko od bra­će ni­je ko­ri­stio ni­ka­kvu vr­stu kre­dit­ne ili dru­ge po­dr­ške. Za­to ure­đe­nje Asa­na­džo­vih do­li­na još tra­je, ali upr­kos to­me ima i pri­no­sa.
-Ni­ko ni­je mo­gao ni za­mi­sli­ti da će se jed­no par­če pot­pu­no ne­u­re­đe­ne ze­mlje da­nas pre­tvo­ri­ti u ova­ko ne­što. Sma­tram da ne­ma te ze­mlje ko­ja ne va­lja, i ne mo­že se upo­tri­je­bi­ti. O to­me mi ov­dje svje­do­či­mo, s mno­go ra­da, a po­seb­no lju­ba­vi pre­ma pri­ro­di na­pra­vi­li smo sa­mi sve što vi­di­te, re­kao je Ra­di­sav Vu­la­no­vić.