Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić

Jo­van

Du­van­ke­sa-mu­da­ra vi­si mu o li­je­voj be­dri­ci. U njoj ugru­šak žuć­ka­stog ar­ba­na­škog du­va­na. On nji­ma ple­ten­ku ra­ki­je­šti­ne, oni nje­mu na­ni­zak su­vih smo­ka­va ili gro­mulj skva­še­ne so­li. Ona mu pri ru­ci, pi­to­ma i mla­da, crn­pu­ra­sta, pu­na kao ši­pak. Dje­čur­li­ja i mač­ke mu se oko no­gu mo­ta­ju.
Uju­tru pro­pi­ri og­nji­šte i sr­ku­će ječ­me­ni­cu. Ot­pi­ja lo­zo­va­ču la­ko, kao mli­je­ko. Po­gla­di ih sa­nji­ve i to­ple kao pti­će.
Ona mu pri­ne­se to­pli hljeb, on joj cje­li­va ru­ku. I oba­zi­re se da ga ne­ko ne vi­di. Na pot­klo­bu­če­nom zi­du ću­ti di­mi­ski­ja. Pod kri­vom kru­škom kr­pi opa­nak, pro­bi­ja go­ve­đu ča­pru. Pje­vu­ši ti­ho nje­nu dje­vo­jač­ku za­pjev­ku. U no­su mu po­ne­kad vonj usi­re­ne kr­vi, u ko­šma­ru fi­juk sje­či­va. Kad joj je od­bra­nio čast, ku­ću je na­pu­nio. Ot­kad je do­veo, kri­šom joj lju­bi na­dla­ni­cu.
Po­gle­du­je ga mi­lo kao da je iko­nom upi­sa­na. U sta­ro­sti nje­go­voj raz­mi­šlja­la je o da­le­koj đul-ba­šti, ma­lom mi­si­ru. O uz­nji­ha­nim pu­polj-gra­na­ma i bi­strom iz­vo­ru. O raj­skom mje­stu, gdje će joj po­či­va­ti, da­le­ko od di­vljih i zlob­nih. Kad ga jed­nom od­ne­se kri­šom i kraj nje­ga leg­ne.
A nad nji­ma sa­mo mi­li­na či­stog ne­ba.

Ja­pan

Da­le­ki na­rod nad du­bi­na­ma umi­va se sun­cem. Sa­mu­ra­ji i ka­mi­ka­ze, ne­bo­de­ri i br­ze pru­ge i sva ču­da ovog svi­je­ta. Vi­se nad bez­da­nom bez stra­ha i spo­ko­ja.
U tre­sku se uz­vr­po­lje kao mra­vi, raz­mi­le se u svim prav­ci­ma, br­zo po­pra­ve mra­vi­njak i če­ka­ju no­vo ču­do. Drh­tu­ri na vi­so­koj gra­ni za­če­ka­no pa­pe­r­je.
U gni­je­zdu ko­je se nji­še. Pro­la­zi vri­je­me ca­re­va i šo­gu­na, još uvi­jek tra­ju mra­vi i pče­le. Ze­mlja se ka­di­kad raz­mr­da. Na­ro­di po­cup­ku­ju nad po­no­ri­ma.
Ma­la sta­da vu­či­je gla­di.

JJ

Do­šao je ro­đak pod še­ši­rom, iza na­o­ča­ra, u raz­dr­lje­noj ša­re­noj ko­šu­lji, dla­kav kao ja­rac. I bra­di­ca mu sre­za­na u klin. Iz krat­kih pan­ta­lo­na iz­ra­sle mu bi­je­le kvr­ga­ve no­ge. Bol­ne ote­kli­ne ve­na.
Vi­jao sop­stve­ni rep svu­da po bi­je­lom svi­je­tu, skra­sio se u Ja­pa­nu po­red raz­bo­ko­re­ne gej­še. Šu­rak mu sa­mu­raj­ski unuk, po­koj­ni tast di­o­ni­čar Hon­de.
Dje­cu ne po­mi­nje. Ri­je­či mu pu­ne tre­šnji­nog cvi­je­ta. Pa­da­ju po na­ma mi­ri­sne la­ti­ce bi­je­lih la­ži. Sr­ku­će ostri­ge, va­vu­la ma­sli­ne, za­li­va lo­zom i vi­nom. Gric­kam sir kao miš. Pi­ta me o Jo­va­nu i nje­go­vom gro­bi­štu.
Pri­ča o gla­vo­si­je­ku, gla­va­ma u zob­ni­ci. Mu­ve nas spo­pa­da­ju na bi­je­loj te­ra­si kraj uže­glog pli­ća­ka. No­si­mo ga u pre­zi­me­nu, ka­že, i mo­ra­mo mu pro­na­ći grob.
Gro­bo­vi su na dnev­nom re­du, ti ma­li rud­ni­ci sre­će. Jo­van ih pri­tr­pa­va šla­gom i sla­do­le­dom. Ube­u­tio od sun­ca i lo­zo­va­če, za­gle­dan u grob, za­bo­ra­vio gej­šu, Hon­du i žu­bo­rak ja­pan­skih vr­to­va.
Kvr­ge na no­ga­ma ote­kle kao pre­zre­le šljiv­ke. Za­pu­ša­čem ću­ta­nja bra­nim se od po­nor­ni­ca. Ho­ću da uži­vam na te­ra­si­ci nad po­no­rom, nad gro­bom.
Bem ti Jo­va­na, ka­že Jo­van.
Da je šta va­ljao osta­vio bi grob za so­bom.Da mu sad ne sa­bi­ra­mo ko­ske.
I bio bi ne­ko i ne­što. Ma­kar kmet ili ka­pe­tan...
(Autor je knji­žev­nik)