Pi­še: dr Zo­ran La­kić


Ovih da­na po­no­vo je me­dij­ski ak­tu­el­no pi­ta­nje gra­ni­ca Cr­ne Go­re. S jed­ne stra­ne na­ja­vlju­je se pr­vo ve­li­ka, pa za­tim – ne­ka­kva pri­rod­na Al­ba­ni­ja, ko­ja ra­ču­na i na dio te­ri­to­ri­je da­na­šnje Cr­ne Go­re. Cr­ta­ju se i ge­o­graf­ske kar­te – ta­ko za­mi­šlje­ne Al­ba­ni­je. Do­bro je što se me­di­ji ma­nje po­zi­va­ju na po­zna­ti me­mo­ran­dum Al­ban­ske aka­de­mi­je na­u­ka, ko­ja je ini­ci­ra­la ovo pi­ta­nje u vri­je­me naj­ve­će kri­ze na Bal­ka­nu- ju­go kri­ze. Re­a­go­vao je Od­bor za isto­rij­ske na­u­ke CA­NU na pra­vi na­uč­ni na­čin i u pra­vo vri­je­me. I pi­sac ovo­ga tek­sta se ogla­sio u on­da­šnjim no­vi­na­ma, ko­je su po­tom pre­sta­le da iz­la­ze; ni­je valj­da zbog kri­ti­ke gra­ni­ca ta­ko­zva­ne „ve­li­ke Al­ba­ni­je“. Ina­če, CA­NU ima vr­lo in­ten­ziv­ne na­uč­ne od­no­se i sa­rad­nju sa Al­ban­skom aka­de­mi­jom na­u­ka. Dvi­je aka­de­mi­je – odav­no ra­de na na­uč­nom pro­jek­tu o Ska­dar­skom je­ze­ru. Odr­ža­va­ju i za­jed­nič­ke na­uč­ne sku­po­ve u Cr­noj Go­ri i Al­ba­ni­ji. I sâm sam bio dva-tri pu­ta gost Al­ban­ske aka­de­mi­je, što kroz uče­šće na na­uč­nim sku­po­vi­ma – Ska­dar, što kroz ne­ke lič­ne na­uč­ne am­bi­ci­je. Vo­dio sam vr­lo ko­ri­sne i otvo­re­ne raz­go­vo­re o naj­slo­že­ni­jim pi­ta­nji­ma isto­rij­ske pro­šlo­sti dva na­ro­da i dvi­je dr­ža­ve. Pa i o gra­ni­ca­ma.
U naj­ra­ni­jem fe­de­ra­tiv­nom kon­cep­tu bu­du­će dr­ža­ve, Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja Ju­go­sla­vi­je je pro­jek­to­va­la fe­de­ral­nu Cr­nu Go­ru sa Bo­kom Ko­tor­skom, San­dža­kom i Ko­so­vom i Me­to­hi­jom. Ta­ko je bio kon­sti­tu­i­san Po­kra­jin­ski ko­mi­tet, a or­ga­ni­za­ci­ja par­ti­je po re­gi­o­ni­ma bi­la je sli­ka bu­du­će fe­de­ra­ci­je Ju­go­sla­vi­je. Vre­me­nom su ot­pa­da­li od Cr­ne Go­re: Ko­so­vo i Me­to­hi­ja (1940.go­di­ne) i San­džak (1941.go­di­ne). Čak se Al­ba­ni­ji nu­di­la te­ri­to­ri­ja Ko­so­va i Me­to­hi­je od­mah na­kon oslo­bo­đe­nja 1945. go­di­ne u za­mje­nu za Ska­dar, „ko­ji je bio cen­tar sred­njo­vje­kov­ne srp­ske dr­ža­ve“. Oko sta­tu­sa San­dža­ka u bu­du­ćoj fe­de­ra­ci­ji Ju­go­sla­vi­je – ma­kar je vo­đe­na vi­še­ča­sov­na de­ba­ta (kra­jem 1944.) u naj­vi­šim dr­žav­nim ti­je­li­ma – no­ve dr­ža­ve u stva­ra­nju.
U no­vi­je vri­je­me otvo­ren je di­ja­log sa Hr­vat­skom o po­lo­ža­ju Pre­vla­ke kod Her­ceg No­vog, u vri­je­me uki­da­nja Ju­go­sla­vi­je, kao za­jed­nič­ke dr­ža­ve nje­nih na­ro­da, na­ro­či­to po­sli­je se­ce­si­je Hr­vat­ske i raz­dva­ja­nja Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. Jed­ni su se po­zi­va­li na „hi­sto­rij­sko pra­vo“ i po­mor­sko za­ko­no­dav­stvo, a dru­gi su se po­zi­va­li na isto­ri­ju i isto­rij­sku tra­di­ci­ju ko­ja ka­zu­je da je Pre­vla­ka uvi­jek bi­la sa­stav­ni dio Bo­ke Ko­tor­ske, ko­ja je još 1813. go­di­ne iz­gla­sa­la uje­di­nje­nje sa Cr­nom Go­rom. I ni­ka­da u svo­joj du­goj isto­ri­ji ni­je bi­la dio Hr­vat­ske. Ipak je me­đu­dr­žav­ni spor za­pri­je­tio da se na­đe na ta­pe­tu Me­đu­na­rod­nog su­da u Ha­gu. Za­tim su zva­nič­ni­ci i jed­ne i dru­ge stra­ne uću­ta­li, pa se, bar za­sad, ne zna šta se „iza br­da va­lja“. Spor oko Pre­vla­ke me­di­ji, s vre­me­na na vri­je­me, pod­gri­ja­va­ju pri­čom o ve­li­kim ko­li­či­na­ma naf­te u na­vod­no spor­nom di­je­lu mo­ra. Zva­nič­ni­ci i da­lje ću­te. Sti­če se uti­sak da ne zna­ju ili da ig­no­ri­šu či­nje­ni­cu da je do­sad ob­ja­vlje­no vi­še stu­di­ja ko­je se ba­ve pi­ta­njem či­ja je Pre­vla­ka. Za ne­ke od tih knji­ga in­te­res su po­ka­za­li i po­li­tič­ki li­de­ri su­per si­la, ko­ji u na­še vri­je­me od­lu­ču­ju o svim pi­ta­nji­ma na pla­ne­ti Ze­mlji, ka­ko bi na­vod­no pred­u­hi­tri­li even­tu­al­nu bez­bje­do­no­snu opa­snost po svo­ju ze­mlju; ta­kvo je i nji­ho­vo oba­vje­šte­nje i za na­vod­no spor­nu Pre­vla­ku.
I ka­da se vje­ro­va­lo da je gra­ni­ca sa Bo­snom i Her­ce­go­vi­nom sta­bil­na i mir­na, u šta nas je uvje­ra­vao i pret­hod­ni am­ba­sa­dor Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne u Cr­noj Go­ri na jed­nom na­uč­nom sku­pu u CA­NU, po­ja­vio se ne­ki „slo­bod­ni stri­je­lac“ – da po­sta­vi u Sa­ra­je­vu pi­ta­nje „her­ce­go­vač­ke Su­to­ri­ne“, ko­ja je, na­vod­no dio otu­đe­ne te­ri­to­ri­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Pri­tom pod­sje­ća na usme­ne do­go­vo­re ne­ka­da­šnjih li­de­ra dvi­je Re­pu­bli­ke SFRJ. Pre­ne­bre­ga­va­ju se, na­rav­no, ustav­no-prav­na ak­ta on­da­šnjeg sa­ve­znog i re­pu­blič­kog nor­ma­ti­vi­zma, ko­ji­ma su ure­đe­ne unu­tra­šnje i spolj­ne gra­ni­ce. Ne po­zna­je se ili za­bo­ra­vlja tra­di­ci­ja Cr­ne Go­re kad se ona za­la­ga­la za dr­ža­vu „od Ja­dra­na do Ja­pa­na“ i za brat­stvo slo­ven­skih na­ro­da „od Kam­čat­ke do Dur­mi­to­ra“. Pri­tom po­je­din­ci po­ku­ša­va­ju da lič­no mi­šlje­nje uz­di­žu na ni­vo dr­žav­nog in­te­re­sa, a me­di­ji od to­ga pra­ve ha­la­bu­ku. I ov­dje bih sta­vio tač­ku na na­ve­de­nu ini­ci­ja­ti­vu iz Sa­ra­je­va za pro­mje­nu po­sto­je­ćih gra­ni­ca iz­me­đu Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i Cr­ne Go­re. Pod­sje­ća­mo da je pre­ci­zi­ra­na pro­ce­du­ra iz­mje­ne gra­ni­ca ko­ja fa­vo­ri­zu­je di­ja­log a ne rat, kao rje­še­nje spo­ra, ako ga ima. Po­no­vi­će­mo: „Gra­ni­ce mo­gu da se mi­je­nja­ju sa­mo pu­tem slo­bod­nog i me­đu­sob­nog do­go­vo­ra“. Sa osta­lim su­sje­di­ma gra­ni­ce su mir­ne.
Cr­na Go­ra je­ste pr­vo bi­la če­tvo­ro­na­hij­ska-ma­la dr­ža­va, da ma­nja ni­je mo­gla bi­ti: Ka­tun­ska na­hi­ja sa Ce­ti­njem kao svo­jim cen­trom, Ri­ječ­ka na­hi­ja či­ji je cen­tar Ri­je­ka Cr­no­je­vi­ća, Crm­nič­ka na­hi­ja sa Vir­pa­za­rom kao glav­nim cen­trom, Lje­šan­ska na­hi­ja, ko­ja ni­je ima­la grad­skog na­se­lja. Eto to je bi­la Cr­na Go­ra u ko­joj je „sva­ki Cr­no­go­rac – od dje­tinj­stva-rat­nik“. Ali je i ta­ko ma­la Cr­na Go­ra bi­la dr­ža­va sa svim atri­bu­ti­ma. Kroz oslo­bo­di­lač­ku bor­bu – ne­pre­sta­nu, vre­me­nom joj je pri­šlo „Sed­mo­ro br­da“. Iz jed­nog u dru­gi oslo­bo­di­lač­ki rat, oslo­ba­đa­la je svo­je oku­pi­ra­ne te­ri­to­ri­je. Uve­ća­va­la se i pro­sto­rom i bro­jem sta­nov­ni­ka. Od ne­ka­da et­nič­ki je­din­stve­ne dr­ža­ve jed­no­vjer­skog sta­nov­ni­štva-po­sta­la je mul­ti­na­ci­o­nal­na i mul­ti­kon­fe­si­o­nal­na dr­ža­va. Mo­der­na dr­ža­va ko­ja po­štu­je nor­me me­đu­na­ro­dog pra­va. Njen Go­spo­dar je če­sto po­na­vljao tu či­nje­ni­cu. I upo­zo­ra­vao da će bi­ti „mu­ške­tan“ – sva­ko ko to za­ne­ma­ri. U no­vi­je vri­je­me to se tran­sfor­mi­sa­lo u slo­gan – tu­đe ne­će­mo, a svo­je ne da­mo.
Ina­če, ras­pra­vom o gra­ni­ca­ma bi se ne­mi­nov­no mo­ra­lo ući u mno­go slo­že­ni­ju te­mu: re­ci­mo, o na­ci­o­nal­nom pi­ta­nju, ko­je je u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni vr­lo osje­tlji­vo. Ne zna se, pri­mje­ra ra­di, ko je ve­ćin­ski na­rod, a pro­mo­vi­šu se na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne. Po­sto­je ta­ko­đe ve­li­ke raz­li­ke iz­me­đu dr­žav­nih i ad­mi­ni­stra­tiv­nih gra­ni­ca, pa je i na tom pi­ta­nju po­tre­ban do­go­vor. Tek na­kon to­ga mo­glo bi se re­ći da se vi­di „svi­je­tlo na kra­ju tu­ne­la“.