Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Naj­sa­že­ti­je: svi­jest je vi­še ne­go ne­po­u­zdan re­gi­star stva­ri. Bez­ma­lo, sli­ke su pro­bi­le kre­ta­nje, i ne­po­kret­ne, okre­ću sta­nje oko se­be. Me­đu­tim, da­le­ko od to­ga da su sli­ke či­tlji­ve, jer svi­jest ko­ja ih uho­di (svi­jest ko­ja se u post-sa­vre­me­nom do­bu osve­ti­la Hu­ser­lo­voj te­zi „sva­ka je svi­jest svi­jest o ne­če­mu“), po­sta­je pra­zna svi­jest o se­bi.
Do­kle god uz­mi­če, sli­ka je odr­ži­va, raz­ma­zu­ju­ći oti­ske, po­di­žu­ći kon­di­ci­ju od­no­sa do ne­pod­no­šlji­vo­sti u ko­joj su mje­sta od ras­te­glji­vo­sti na­po­slet­ku iš­če­zla. Zar ni­smo pod­vrg­nu­ti eks­trem­noj tor­tu­ri ubr­za­va­nja, ne­pri­hva­tlji­voj po pri­ro­du pre­no­si­vih eks­tre­mi­te­ta: od lje­vi­čar­ske te­ze o ka­pi­ta­li­zmu, do to­le­rat­nog por­no­graf­skog pri­stu­pa? Ekran se, u toj mli­ta­voj stra­te­gi­ji, po­put svi­je­sti, po­vla­či (za­mra­ču­je), da bi sli­ka pro­sto pro­gu­ta­la mi­ni­ma­lan pro­stor kre­ta­nja i raz­mje­ne. Fan­ta­zam se, uvi­jek, na­o­pa­ko ostva­ri.
Sli­ka ni­je sa­mo tô, i još mar­ki­ra­ju­ći svi­jest u nje­nom po­ma­lo ver­ti­kal­nom za­no­su, na­me­će joj se kao je­di­na sli­ka o njoj sa­moj. Sto­ga, pred­sta­vi­mo se­bi za tre­nu­tak ide­al­ni pro­stor raz­mje­na. Da­bo­me, ri­ječ je o stra­tos­fe­rič­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji, o pre­no­su bez mje­sta oslon­ca, o slo­bo­di ko­ja se ne­pre­kid­no ni­šti i ta­ko vas­po­sta­vlja. Pa, ipak, to ne­će bi­ti ona di­ja­lek­tič­ka ri­je­ka, ni­ti lo­to­so­va re­in­kar­na­ci­ja, već ho­lo­gra­mi­sa­nje ko­je une­do­gled re­pro­du­ku­je pra­zno i se­bi iden­tič­no: bo­ža­stvo ho­mo­ko­pi­ja.
Da li bi bi­lo mo­gu­će da ono-ne­što po­sto­ji bez svo­je sli­ke? Ili: u ko­joj mje­ri sli­ka je­ste ono što pred­sta­vlja da bu­de? Raz­bi­ja­ju­ći dog­mu o svi­je­sti, do­šli smo do uni­ver­zal­nog sa­o­bra­ća­ja ne­svi­je­sti. U vi­še ne­go vr­to­gla­vom uni­ver­zu­mu sli­ka bez sa­dr­ži­la­ca, kao da pre­no­si­mo ne­svje­sne uzor­ke bez tra­go­va. Isto­ri­ja se ta­ko svo­di na la­ga­no ne­po­vje­re­nje upu­će­no nje­noj to­ta­li­tar­noj ma­tri­ci je­di­nog či­ta­nja: žr­tva ne­ljud­skih do­ku­me­na­ta, ona je uvi­jek ili na­ci­stič­ka (nar­ci­stič­ki iz­gu­blje­na), ili si­mu­la­krum-za­bav­na, ili za­mr­znu­ta ili ma­te­ri­jal­no ras­pa­dlji­va, što go­vo­ri da je tek, gru­bo re­če­no – falš.
Sli­ke vi­še ne re­me­te, kao što ne osta­vlja­ju obri­se u po­ku­ša­ju na­stan­ka cje­li­ne stva­ri, i dok god mr­znu i fik­si­ra­ju, one do­pri­no­se na­stan­ku jed­ne u sva­kom po­gle­du ne­iz­bje­žne stvar­no­sti. Ni­je vi­še pro­blem u to­me da li po­sto­ji stvar­nost (kao što je te­o­rij­ska isti­na da iz­la­za ne­ma, da su že­lje neo­stvar­lji­ve i da je je­zik li­šen smi­sla), sa­da je tu ne­u­mo­lji­vo pi­ta­nje: šta ra­di­ti od ova­kve stvar­no­sti?!
Mo­žda je to tek si­mu­la­ci­ja, iz­vje­sno po­tu­ra­nje pri­če ka­ko za­pra­vo pri­su­stvu­je­mo uma­so­vlje­noj pro­iz­vod­nji stvar­no­sti. Pi­ta­nje ko­je va­lja is­trg­nu­ti je­ste: ko­joj to stvar­no­sti pri­su­stvu­je­mo? Ovoj u ko­joj iz­vje­sne ne­svje­sne sli­ke do­mi­ni­ra­ju ši­zo­fre­nim iz­o­kre­ta­njem li­ca i od­ra­za? (Na jed­nom mje­stu Džejn Bo­un sa­vje­tu­je sle­de­će: „Fo­to­gra­fi mo­ra­ju da bu­du ne­u­hva­tlji­vi i ne­čuj­ni,“ do­daj­mo, da bi, s onu stra­nu, sli­ka osta­la ne­do­ka­zi­va.) Ako ima vi­še stvar­no­sti, i/ili ako je bes­kraj­no mno­go stvar­no­sti, on­da ni­šta ni­je stvar­no i je­dva da je sli­ka pro­iz­ve­de­na iz us­ti­ska na­sta­log u ude­su sa tom či­nje­ni­com.
Su­šti­na je u to­me da ne­ma ni­ka­kvog ozna­či­te­lja i otud su sli­ke slo­bod­ne da be­smi­sle­no plu­ta­ju po po­vr­ši­ni obes­tva­re­nih re­la­ci­ja. Sli­ka ni­je že­lja, jer ni­je ni ne­ki te­ško za­mi­sliv ne­do­sta­tak: ona je una­pri­jed po­tro­šen po­ten­ci­jal od­no­sa, či­ja moć u tre­nut­ku pla­sma­na upra­zno zra­či. Kre­ta­ti se ov­dje pred­sta­vlja pro­laz kroz ni­šta, kroz ono što je bi­lo i sa­da se po­vrat­no pra­zno pred­sta­vlja.
Ne­ma taj­ni, ne­ma ni pro­iz­vod­nje, bu­du­ći da ne­ma od­no­sa. Pro­stor se sa­ži­ma na nul­tu tač­ku, na pre­sko­če­ni go­vor, na br­zo­po­te­znu po­ru­ku bez sa­dr­ža­ja. Sve je od tr­go­vi­ne i is­ce­ni­ra­ne smr­ti, i pat po­zi­ci­je u ko­joj se na­šao Bog po­što je stvo­rio uni­ver­zum.
The Men Who Sta­re at Go­ats (2009): mi smo ta new age ško­la, po­plo­ča­ne pod­svi­je­sti, u tre­nin­gu da „vje­ru­je­mo jer je ap­surd­no,“ da sli­je­di­mo jer je una­pri­jed kroz gu­bi­tak do­bi­je­no. Ujed­no astro­lo­zi i bi­zni­sme­ni, po­li­ti­ča­ri i do­bri oci, ma­ne­ke­ni i me­na­dže­ri, za­i­sta smo do­kra­ja um­no iz­bi­je­lje­ni i ka­stri­ra­ni. Jed­na­ki mo­žda tek sli­ka­ma ko­je o se­bi pro­iz­vo­di­mo, a u ko­je, me­đu­tim, ne vje­ru­je­mo.
Li­be­ral­no, bi­o­ra­zgra­di­vo, ne­svje­sno kao je­zič­ki-struk­tu­ral­no: u tim kom­bi­na­ci­ja­ma, po tim ope­ra­ci­ja­ma kre­će se na­še u sve­mu po­lo­vič­no bi­će, sve­jed­no da li je čas po­li­tič­ko, mar­ke­tin­ško, ili pak voj­no.
Na­ša mi­si­ja je­ste, ubi­tač­no li­ne­ar­na, i je­di­no če­mu te­ži to je kraj. A da li tu ima ne­ka­kve lo­gi­ke, kao što po sve­mu su­de­ći ima od­vi­še sli­ka, ni­je pi­ta­nje ko­je zdrav ra­zum po­sta­vlja.