Pi­še: Bu­di­mir Alek­sić


Da za­i­sta ži­vi­mo u po­re­me­će­nim vre­me­ni­ma (ka­ko bi re­kao pi­sac „Na Dri­ni ću­pri­ja“) i da je Cr­na Go­ra po­sta­la le­glo isto­rij­skog i po­li­tič­kog raz­vra­ta, naj­bo­lje po­tvr­đu­je či­nje­ni­ca da će 15. ja­nu­a­ra u zva­nič­nu po­sje­tu Cr­noj Go­ri do­ći ni­ko dru­gi do dre­nič­ki ka­sa­pin Ha­šim Ta­či. Ovaj te­ro­ri­sta iz ta­ko­zva­ne Oslo­bo­di­lač­ke voj­ske Ko­so­va i ma­sov­ni ubi­ca bi­će pr­vi gost u Đu­ka­no­vi­će­voj pri­vat­noj tvo­re­vi­ni, du­kljan­skom Mon­te­ne­gru, u No­voj 2015. go­di­ni. Osim Đu­ka­no­vi­ća, pre­ma pro­gra­mu ove sra­mot­ne po­sje­te, dre­nič­kog ka­sa­pi­na će pri­mi­ti i pred­sjed­nik Mon­te­ne­gra Fi­lip Vu­ja­no­vić, čel­nik par­la­men­ta R. Kri­vo­ka­pić i mi­ni­star spolj­nih po­slo­va Igor Luk­šić.
Ne­ko će re­ći, i sva­ka­ko ne­će po­gri­je­ši­ti: ka­kva dr­ža­va – ta­kve i nje­ne vi­so­ke zva­ni­ce. Ja­sno je, na­rav­no, da se istin­ski dr­žav­ni­ci ne sa­sta­ju sa zli­kov­ci­ma i ma­sov­nim ubi­ca­ma. Ali po­zna­to je ka­kvi su „dr­žav­ni­ci“ po­me­nu­ti cr­no­gor­ski po­li­ti­ča­ri ko­ji će pri­mi­ti Ha­ši­ma Ta­či­ja u zva­nič­nu po­sje­tu: to sva­ko zna, i to se pi­ta­nje ne po­sta­vlja. Me­đu­tim, pi­ta­nje ko­je se sa­mo po se­bi na­me­će gla­si: Ka­kvi su to lju­di? Ima­ju li oni ma­kar i ele­men­tar­nu pred­sta­vu o zlu, gri­je­hu, i slič­nim ka­te­go­ri­ja­ma? Ima­ju li, da­kle, mo­ral­nu svi­jest i sa­vjest? Je li mo­gu­će da oni ži­ve s one stra­ne do­bra i zla, s one stra­ne isti­ne i za­blu­de, s one stra­ne sa­vje­sti i od­go­vor­no­sti? Ne­mo­gu­će je sa­mo da su ne­in­for­mi­sa­ni, i da ne zna­ju ko je Ha­šim Ta­či.
I Đu­ka­no­vić, i Vu­ja­no­vić, i Kri­vo­ka­pić, i Luk­šić do­bro zna­ju da je mon­strum ko­ga će do­če­ka­ti i ugo­sti­ti naj­za­slu­žni­ji što je od 1998. do 2004. go­di­ne sa Ko­so­va i Me­to­hi­je, iz rav­no 314 mje­sta, pro­tje­ra­no vi­še od 250 hi­lja­da Sr­ba (me­đu ko­ji­ma je bi­lo i tri­de­set hi­lja­da onih ko­ji su se na­ci­o­nal­no de­kla­ri­sa­li kao Cr­no­gor­ci). Cr­no­gor­ska vr­hu­ška je, na­rav­no, upo­zna­ta i s či­nje­ni­com da ni­je­dan od ko­man­da­na­ta tzv. OVK to ni­je mo­gao po­sta­ti a da pret­hod­no na svo­joj te­ri­to­ri­ji, u zo­ni svo­je od­go­vor­no­sti, ni­je imao lo­gor za mu­če­nje i ubi­ja­nje Sr­ba i na­ci­o­nal­nih Cr­no­go­ra­ca. O to­me su se mon­te­ne­grin­ski čel­ni­ci, Ta­či­je­vi do­ma­ći­ni, mo­gli in­for­mi­sa­ti i iz knji­ge Mo­mi­ra La­zi­ća i Slav­ka Ni­ki­ća „Ko­man­dant­ne ubi­ce (Pri­če iz pa­kla)“ u ko­joj su na­ve­de­na ime­na 156 ko­man­da­na­ta tzv. OVK (po­čev od Ha­ši­ma Ta­či­ja pa re­dom) od ko­jih je sva­ki po­red osta­lih zlo­či­na bio „vla­snik“ lo­go­ra za mu­če­nje srp­ske i cr­no­gor­ske ne­ja­či. Ovi mon­stru­mi su pa­ten­ti­ra­li me­tod va­đe­nja ljud­skih or­ga­na bez ane­ste­zi­je, što je ljud­skom umu do­tad bi­lo ne­za­mi­sli­vo.
Naj­mon­stru­o­zni­je od sve­ga bi­lo je si­lo­va­nje i ka­sa­plje­nje dje­ce na­o­či­gled nji­ho­vih ro­di­te­lja, kao što je to bio slu­čaj sa ma­lom Jo­va­nom u se­lu Kleč­ka, u op­šti­ni Li­pljan. Ova dje­voj­či­ca od ne­pu­nih 11 go­di­na bi­la je za­to­če­na u lo­go­ru u se­lu Kleč­ka, za­jed­no sa maj­kom i ba­kom, 1998. go­di­ne. Taj lo­gor je bio pod ne­po­sred­nom kon­tro­lom Ha­ši­ma Ta­či­ja, ko­ji je re­dov­no obi­la­zio za­to­če­ni­ke i vr­šio zlo­či­ne. Ka­da su 1999. Ta­či­je­vi naj­bli­ži sa­rad­ni­ci – bra­ća Lju­an i Be­kim Ma­zre­ku, uhap­še­ni od stra­ne na­še po­li­ci­je, is­pri­ča­li su ka­ko su ma­lu Jo­va­nu si­lo­va­li is­pred nje­ne maj­ke i ba­ke. Sa­ti­ma su se iži­vlja­va­li nad de­se­to­go­di­šnjom dje­voj­či­com, i ka­da su je na taj na­čin ma­sa­kri­ra­li – ži­vu su je za­pa­li­li, opet pred oči­ma ne­sreć­ne maj­ke i ba­ke. Na­ša po­li­ci­ja je na li­cu mje­sta, na zga­ri­štu, za­te­kla ru­ku ma­le Jo­va­ne is­trg­nu­tu iz lak­ta, ko­ja je još di­mi­la. Ša­či­ca je bi­la otvo­re­na, što zna­či da je tra­ži­la po­moć ili je ma­ha­la maj­ci i ba­ki. Na pi­ta­nje is­tra­žnog su­di­je Da­ni­ce Ma­rin­ko­vić ka­ko su sa­zna­li da se dje­voj­či­ca ko­ju su si­lo­va­li i ubi­li zva­la Jo­va­na, je­dan od bra­će Ma­zre­ku je re­kao: „Ka­da sam is­tr­gao dje­voj­či­cu iz ru­ke nje­ne maj­ke, ta že­na je ku­ka­la do svo­je smr­ti iz­go­va­ra­ju­ći sa­mo to ime. Ba­ka je umr­la od­mah“. Da­kle, oni su pri­zna­li i opi­sa­li zlo­čin ko­ji su iz­vr­ši­li nad ma­lom Jo­va­nom, ali ni­je­su smje­li pri­zna­ti da je u tom zlo­či­nu uče­stvo­vao i Ha­šim Ta­či, jer su se bo­ja­li za ži­vot svo­je broj­ne po­ro­di­ce. Sve je to za­bi­lje­ži­la su­di­ja Da­ni­ca Ma­rin­ko­vić, ko­ja im je uze­la iz­ja­ve, a to su za­bi­lje­ži­le i te­le­vi­zij­ske ka­me­re, pa je sa tim zlo­či­nom upo­znat cio svi­jet.
I mno­go­broj­ni dru­gi zlo­či­ni Ha­ši­ma Ta­či­ja i nje­go­ve „Dre­nič­ke gru­pe“ po­zna­ti su ka­ko po­li­ci­ji Sr­bi­je, ta­ko i nje­go­vim ov­da­šnjim bez­oč­nim do­ma­ći­ni­ma či­je će ime zbog ovo­ga do­če­ka za­u­vi­jek bi­ti obi­lje­že­no sra­mom i iz­da­jom. Čak je i tu­ži­lac EULEKS-a Ma­u­ri­cio Sa­lu­stro po­čet­kom no­vem­bra 2013. po­di­gao op­tu­žni­cu pro­tiv tzv. „Dre­nič­ke gru­pe“ zbog rat­nih zlo­či­na nad ci­vi­li­ma, uklju­ču­ju­ći tor­tu­ru, zlo­sta­vlja­nja za­tvo­re­ni­ka i ubi­stva.
A što se cr­no­gor­skih „dr­žav­ni­ka“ ti­če, ako se već Bo­ga ne bo­je i lju­di ne sti­de, i ako ne­ma­ju du­šu (jer sa­mo bez­du­šne oso­be mo­gu da uva­ža­va­ju mon­stru­ma), za­ni­mlji­vo je ka­ko se ne bo­je za svo­je ti­je­lo; jer ako se u nji­ho­vom vi­so­kom go­stu, ne daj Bo­že, pro­bu­di zvi­jer – mo­gu la­ko osta­ti bez bu­bre­ga. Ta­či je, ka­žu po­li­cij­ski iz­vo­ri, bio spe­ci­ja­li­sta za ove or­ga­ne, i ni­je pra­vio raz­li­ku je­su li srp­ski, ili cr­no­gor­ski.