Lju­bav pre­ma in­te­re­su i za­do­volj­stvi­ma po sva­ku ci­je­nu kao da po­sta­je osnov­na pre­mi­sa od ko­je po­la­ze sa­vre­me­ni sko­ro­je­vi­ći. Po­tre­ba za uži­va­njem ra­ste, a sa njom i vo­lja za vla­šću i bo­ga­će­njem. Ba­vlje­nje po­li­ti­kom osta­je če­sto naj­lak­ši na­čin „ostva­ri­va­nja sno­va“. Bez­i­dej­nost, re­la­ti­vi­za­ci­ja, pla­gi­ja­tor­stvo, so­fi­stič­ka op­či­nje­nost re­to­ri­kom po­sta­ju pre­po­zna­tlji­ve oso­bi­ne sa­vre­me­nih prag­ma­ti­ča­ra. Pri­ča­ti sa­ti­ma, a ni­šta ne re­ći. Tu je­zi­vu po­vr­šnost ka­rak­te­ri­še oso­bi­na da se o sve­mu po­le­mi­še, a da se ni­šta su­štin­ski ne rje­ša­va. In­fil­tra­ci­ja u par­tij­ske re­do­ve mno­gi­ma mi­ri­še na iz­ba­vlje­nje i pro­na­la­že­nje se­be. Sa­ma eti­mo­lo­gi­ja ri­je­či ‘’par­ti­ja’’ po­ti­če od la­tin­ske ri­je­či ‘’par­ti­ri’’ što zna­či po­di­je­li­ti. Fran­cu­ska ri­ječ ‘’par­ti’’- stran­ka, ‘’par­tie’’- dio. Ri­je­či po­dje­la i dio kao da su­ge­ri­šu jed­nu per­spek­ti­vu, ogra­ni­če­nost i ne­mo­guć­nost spo­zna­je pu­no­će isti­ne. Par­tij­ska svi­jest sa svo­jim mo­no­po­lom po­sta­je ogrom­no is­ku­še­nje ko­je otva­ra vra­ta car­stvu me­di­o­kri­te­ta. Ser­vil­nost, bez­i­dej­nost, am­bi­ci­o­znost ko­ja ru­ši sve pred so­bom, kao da po­sta­ju pre­po­zna­tlji­ve oso­bi­ne par­tij­skih ka­dro­va. Ka­da par­tij­ska svi­jest do­mi­ni­ra, ak­si­o­lo­gi­ja je te­melj­no dru­ga­či­ja. Lju­di isti­ne se po­vla­če, ka­ri­je­ri­sti osje­ća­ju da do­la­ze „nji­ho­vi da­ni“. U tom smi­slu naj­i­lu­stra­tiv­ni­je dje­lu­ju ri­je­či Iva­na Ilji­na: „Naj­bo­lji lju­di će se po­vu­ći, a naj­go­ri će na­gr­nu­ti u par­ti­ju; jer naj­bo­lji mi­sle sa­mo­stal­no i slo­bod­no, a naj­go­ri su sprem­ni da se pri­la­go­de sve­mu sa­mo da bi na­pra­vi­li ka­ri­je­ru. Za­to par­ti­ja ko­ja dr­ži mo­no­pol ži­vi od sa­mo­ob­ma­ne: pra­ve­ći „kva­li­ta­ti­van iz­bor“, ona tra­ži „par­tij­sko jed­no­u­mlje“, či­ne­ći od nje­ga kri­te­ri­jum za ocje­nu prav­ne spo­sob­no­sti i od­go­vor­no­sti, ona po­zi­va lju­de ne­ra­zum­no­sti i li­ce­mjer­ju, sa­mim tim ona ši­ro­ko otva­ra vra­ta sva­ko­ja­kim glu­pa­ci­ma, li­ce­mje­ri­ma, pro­bi­svi­je­ti­ma i ka­ri­je­ri­sti­ma; ni­vo kva­li­te­ta par­ti­je opa­da, a na vlast do­la­ze si­mu­lan­ti, ko­rum­pi­ra­ni lju­di, lo­po­vi špe­ku­lan­ti, te­ro­ri­sti, la­skav­ci i iz­daj­ni­ci.“ ( Ivan Iljin, Be­la ide­ja, str. 83, Lo­gos, Be­o­grad, 2011.) Ri­je­či ko­je ci­ti­ra­mo na­pi­sa­ne su dav­ne 1949. go­di­ne. Da­nas dje­lu­ju po­seb­no sa­vre­me­ne. Iva­na Ilji­na sa pre­ko 100 fi­lo­so­fa i in­te­lek­tu­a­la­ca pro­tje­ra­la je bolj­še­vič­ka vlast 1922. go­di­ne. Tu­ga prog­na­ni­štva. Pa­ti­ti za Ru­si­jom „ko­je ne­ma“, a ne iz­gu­bi­ti vje­ru u nju. Iljin se upo­ko­jio 1954. go­di­ne u Ci­ri­hu. Iako su nje­go­va dje­la bi­la za­bra­nje­na u So­vjet­skom Sa­ve­zu, da­na­šnja Ru­si­ja osje­ća du­bo­ko po­što­va­nje pre­ma Ilji­nu.
Iljin pre­po­zna­je ne­str­plji­vost sa­vre­me­nog čo­vje­ka i nje­go­vu užur­ba­nost da po­bolj­ša ili da is­ko­ri­sti vri­je­me na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin. Nje­go­va sa­vjest je sve ma­nje bud­na, če­sti­tost, po­šte­nje po­sta­ju is­klju­či­vo stvar li­te­ra­tu­re i svi­je­tlih te­ko­vi­na pro­šlo­sti. Ta vr­sta re­la­ti­vi­ti­zma naj­bo­lje se mo­že pre­po­zna­ti u sta­vu „ma šta ima ve­ze“, „ma pu­sti to“... Po­što su­vi­še sve krat­ko tra­je, po­tre­ba za ma­te­ri­jal­nom va­lo­ri­za­ci­jom nad­ja­ča­va sve. Iljin pre­po­zna­je da ka­da taj duh tri­jum­fu­je, u tom spo­ju ne­spo­ji­vog, vi­še ni­je mo­gu­će na­pra­vi­ti raz­li­ku iz­me­đu par­ti­je i ban­de, ko­rum­pi­ra­nog po­li­ti­ča­ra od par­la­men­tar­ca, na­rod od ne­kul­ti­vi­sa­ne go­mi­le. Još je Pla­ton u svo­joj kri­ti­ci de­mo­kra­ti­je go­vo­rio da je ne­mo­gu­će da ne­kul­ti­vi­sa­na go­mi­la bi­ra naj­bo­lje. Svje­do­ci smo da i naj­mi­nor­ni­je par­ti­je ka­da upli­va­ju u si­stem, ne is­pu­šta­ju be­ne­fi­te ta­ko la­ko. Udo­miv­ši svo­je ka­dro­ve, če­sto bez ika­kvih re­spek­ta­bil­nih re­fe­ren­ci, pa­te­tič­nom i de­ma­go­škom re­to­ri­kom se­be pred­sta­vlja­ju kao je­di­ne istin­ske bra­ni­te­lje dr­ža­ve i na­ci­je. Za­to i ne tre­ba da ču­di ta gr­če­vi­ta ve­za­nost za vlast i nji­ho­va ba­nal­no-pa­te­tič­na „bri­žnost“ da će po­sli­je njih na­stu­pi­ti ne­si­gur­nost i bez­na­đe. Iz­la­zak iz vla­sti mno­ge će vje­ro­vat­no pre­tvo­ri­ti u usa­mlje­ne mar­gi­nal­ce, za­to i sa­ma po­mi­sao na ono što će ne­mi­nov­no do­ći po­ra­đa užas. I, na­rav­no, ži­vot bez smi­sla.
(Autor je dok­tor fi­lo­so­fi­je)

Pi­še: dr Mi­o­drag Či­zmo­vić