Vuč­ja do­ba su ra­do za­la­zi­la na na­še pro­sto­re. One po­ro­di­ce što, u vri­je­me po­ha­ra, ni­su uspje­la da sa­žva­ću ute­kle bi is­pod če­lju­sti i raz­bje­ža­le se u da­lji­ne... Tek ma­li dio je pre­ži­vio i ostao da lu­nja po ov­da­šnjim ga­zo­vi­ma. Isto­ri­ja bi re­kla da je zbog ot­por­no­sti i sna­ge na­ro­da. Kao i uvi­jek, isto­ri­ja ne­ma poj­ma. Op­sta­ja­lo se ne zbog na­o­či­tih spo­sob­no­sti i he­roj­stva, već zbog pu­ke slu­čaj­no­sti. Pa­kao je alj­kav, zna­te - za­bo­ra­vlja da de­talj­no po­ću­ka sva­ku mr­vu sa tr­pe­ze. Ipak, pri­zna­jem da nas je ne­što pri­ču­va­lo to­kom ra­to­va, su­ša, zi­ma i bra­to­mr­žnji... ne­što je po­ma­ga­lo da ne kvik­ne­mo i za­ko­vr­ne­mo k’o pre­kla­na kr­mad... Šo­lja va­re­ni­ke bje­še uisti­nu nek­tar ži­vo­ta, dar i si­ro­vi­na pre­ci­ma - mi­li­ja no Vi­kin­zi­ma me­do­vi­na.
Ima zbi­lja ne­što svo­j­stve­no „oda­vud”... obi­ča­ji ko­ji su za­mr­li kod osta­lih na­ro­da, ne­kim ču­dom op­sta­do­še amo. Je­dan od tih je i bla­go­rod­no po­što­va­nje za­vat­ke mli­je­ka. Re­kli bi ne­ki da je po­te­klo iz do­ba kad se ni­je ima­lo do­volj­no hra­ne... Isti­na, ali ne­što ja­če od ne­u­hra­nje­no­sti nas je na­ve­lo da mi­lo­spo­mi­nje­mo gu­tljaj “bi­je­le sla­di”. Sje­ća­te li se, ne­kad se po­smr­če­tu do­no­si­lo u plit­ku po­su­du tek ne­ko­li­ko ‘’zr­na va­re­ni­ke’’, da s pr­sti­ju oče­vih ili đe­do­vih li­zne sr­mu. Ako pri­hva­ti ukus so­ka ne­ke ta­mo dru­ge maj­ke, vje­ro­va­lo se da ima že­lju da di­še... i da će iz­ra­sti u zdra­vo, ali tu­žno če­lja­de. Jer, hra­na iz tu­đe ma­ti ga ho­će spa­si­ti, ali ne i na­u­či­ti ka­ko tre­ba sa svi­je­tom zbo­ri­ti. Sa­mo ona što je na po­ro­đa­ju umr­la, ta je mo­gla di­je­te za svi­jet ospo­so­bi­ti. Isto ta­ko, ra­nje­ni­ku se za­du­go, na otvo­re­nu ra­nu si­pa­la svje­ža va­re­ni­ka. Oso­lje­na i vre­la. A oni, za ko­je se sum­nja­lo da ih je na­pa­lo “lu­di­lo” ili pak pr­ka lo­šeg sno­vi­đe­nja, ve­za­ne za sto­li­cu bi po­li­va­li ko­zjim mli­je­kom... dok se ko­sa ne ugru­dva od ma­sti. Mo­rao bi jad­nik da is­ka­pi bo­ka­le su­rut­ke pri­je is­te­ka po­no­ći. Pa se po­tom od­ve­že i umo­ta u gru­be čak­ši­re. Tvr­de da bi za­pao u du­bok san, a zo­rom bi mu mo­zak bio zdrav i prav. A on­da tr­kom u naj­bli­ži po­tok da is­pe­re s ko­že iz­vu­če­ne ma­će.
Kad su Tur­ci kra­li dje­cu i sje­kli udo­ve ro­di­te­lji­ma da ne po­ju­re za upla­ka­nim pi­la­di­ma, le­gen­da ka­že da su iz­nad Kr­no­va sta­re že­ne sku­pi­le li­tre ma­ga­re­ćeg mli­je­ka i za­pi­je­ca­li ga u ka­me­ne tra­go­ve. Sti­je­ne su pri­hva­ti­le dar i pru­ži­le pro­klet­stvo is­pod ze­mlja­ne ko­re - da se uši­ri na sve stra­ne... i pro­na­šle sva­ku tur­sku sto­pu, pa je ukle­le: “Ako ikad stu­pi­li po­no­vo na ze­mlju ovu, raz­gu­ba­lo vam se sje­me u sje­me­nu, ote­lo vam se od sr­ca sve naj­mi­li­je”. Ve­le da su na­kon to­ga, raz­ne ale je­le tur­ske osva­ja­če. Mli­je­ko je, ne za­bo­ra­vi­te, uvi­jek ja­če od vo­de.
Opet ono, ima jed­na rđa­vost svoj­stve­na sa­mo na­ma - tra­di­ci­jom se pre­no­si s ko­lje­na na ko­lje­no. Kad je čo­vjek loš, ako is­tra­ja­va u svo­joj ne­mar­no­sti i pu­šta de­mo­ne s lan­ca da ha­ra­ju po oko­li­ni - sa­mo li jed­nom, ma i slu­čaj­no, uči­ni do­bro dje­lo, po­če­će na­rod da ga po­štu­je. Bi­la to i sit­ni­ca. Pa će se be­sje­di­ti o toj trun­ci, bez ob­zi­ra na to ko­li­ko fu­kar­luk u toj že­ni ili čo­vje­ku bio jak. Na dru­goj stra­ni, mo­že če­lja­de va­vi­je­ka da bu­de ba­sti­on ča­sti i do­bro­te, vre­lo du­ha i po­mo­ći dru­go­me - pr­stom li na­ga­zi na sje­nu ne­či­je sje­ni, usli­je­di­će bu­ji­ce osu­da i zlo­pam­će­nja. Jer mi vo­li­mo da mr­zi­mo one ko­je ne­be­sa vo­le.
I te­o­ri­ja je ova­kva sta­nja pre­po­zna­la, te ih na­zva­la splet­ni mo­ral. Gdje god da je evi­den­ti­ran ovaj raz­gub­ni mo­me­nat čvor­no­va­nja, do­ka­za­no je da se u nje­mu ome­ta raz­voj na­o­či­tog po­je­din­ca. Ka­ko i ne bi, kad ukri­vlje­no dru­štvo ne pod­no­si pra­vo sta­blo. Zbog vi­si­ne.
Ni­je­dan na­rod ni­je ne­stao od pro­go­na osva­ja­ča. Ra­spe se, po­vre­me­no sa­ku­pi, ali ne ne­sta­je. Na­ro­di se tro­še iz­nu­tra. Mo­gu da po­je­du sa­mo se­be sa­mi. Splet­ni mo­ral je je­dan od ta­kvih ja­da što se na­di­ma, hra­ni iz­nu­tra.
Za­bo­ra­vi­li smo mno­ge ko­ji su mo­gli da va­lja­ju svi­ma. Prog­na­li smo mno­ge ko­ji su mo­gli da va­lja­ju svi­ma. Sa­hra­ni­li smo mno­ge ko­ji su mo­gli da va­lja­ju svi­ma. Ne pru­ža­mo šan­su onom ko­ji mo­že da va­lja svi­ma. I da­lje za­bo­ra­vlja­mo, pro­ga­nja­mo i sa­hra­nju­je­mo. Šan­su smo odav­no pre­sta­li i se­bi da da­mo. Po­sta­vlja se pi­ta­nje: za­što do­bri na­sta­vlja­ju da se ra­đa­ju me­đu na­ma ta­kvi­ma?
Mo­žda bi va­lja­lo da ne­ka­ko do­đe­mo do re­cep­ta s po­čet­ka pri­če... da se umje­sto ra­ki­je, na­pi­je­mo vre­le va­re­ni­ke... ma­ga­re­će ili ko­zje... pa se umo­ta­mo u gru­be tka­ni­ne... i pre­le­ži­mo ovaj bet­ni splet­ni mo­ral po­put ka­kve gro­zni­ce... On­da zo­rom ode­mo svi do mo­ra, na đu­tu­re, da spe­re­mo ma­će... da se gu­ba vi­še ni­kad ne vra­ti. Šte­ta ve­li­ka ako se pri­tom ne­ko za­grc­ne.
Vuč­ja vre­me­na su ra­do za­la­zi­la na na­še pro­sto­re... za so­bom su osta­vi­la vu­ko­ve.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić