Pi­še: Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić


Ko iole po­zna­je po­li­tič­ku ka­ri­je­ru ak­tu­el­nog pred­sjed­ni­ka i pam­ti ‘’pa­tri­ot­sku’’ ulo­gu ko­ju je kao pre­mi­jer Re­pu­bli­ke Cr­ne Go­re imao u vri­je­me NA­TO agre­si­je na SR Ju­go­sla­vi­ju, nje­go­va od­lu­ka da ne pri­su­stvu­je ‘’Pa­ra­di po­bjed­ni­ka’’ ni­je ni­ka­kvo iz­ne­na­đe­nje - o nje­mu od­lu­ču­je „go­spo­dar’’, a o „go­spo­da­ru’’ nje­go­vi go­spo­da­ri. Za­i­sta je kraj­nje ne­u­bje­dljiv, smi­je­šan i ža­lo­stan Fi­li­pov iz­go­vor da ne mo­že ići u Mo­skvu (isti­na i ni­je bio put­nik za ta­mo s ob­zi­rom na sve ono što smo uči­ni­li Ru­si­ji), jer mo­ra da go­vo­ri na ‘’cen­tral­noj’’ pro­sla­vi u Pod­go­ri­ci po­vo­dom 70. go­di­šnji­ce po­bje­de nad na­ci­stič­kom Nje­mač­kom! Ka­kav li je to pred­sjed­nik jed­ne su­ve­re­ne dr­ža­ve, za­pi­ta­će se sva­ko, ko­ji pr­vo pri­hva­ti po­ziv da pri­su­stvu­je pro­sla­vi, a ubr­zo mi­je­nja od­lu­ku- iz­mi­šlja raz­lo­ge pri­hva­tlji­ve sa­mo nje­mu i naj­u­žem dr­žav­nom vr­hu, bes­po­go­vor­no po­slu­šnom „go­spo­da­ru’’.
I ru­ski am­ba­sa­dor u Cr­noj Go­ri An­drej Ne­ste­ren­ko u in­ter­vjuu „Da­nu’’ re­če da je iz­ne­na­đen po­na­ša­njem cr­no­gor­skog pred­sjed­ni­ka. „Ne znam’’, re­kao je Ne­ste­ren­ko, „za pri­mjer u prak­si me­đu­na­rod­nih od­no­sa da ne­ko pro­mi­je­ni od­lu­ku še­fa dr­ža­ve’’ i do­dao da se ‘’o nji­ho­voj po­li­ti­ci ( mi­sli na po­li­ti­ku cr­no­gor­ske dr­ža­ve), iz­gle­da, sa­da od­lu­ču­je u od­bo­ri­ma ‘’stran­ke’’ u Va­šing­to­nu i Bri­se­lu’’. Ru­ski di­plo­ma­ta je, ka­ko se to i ina­če ra­di u di­plo­ma­ti­ji, upo­tri­je­bio iz­raz ‘’iz­gle­da’’, ma­da je još od sre­di­ne de­ve­de­se­tih go­di­na ja­sno gdje se od­lu­ču­je i ko o na­ma od­lu­ču­je.
Su­vi­šno je go­vo­ri­ti o to­me ko nam je i za­što ‘’na­tuk­nuo’’ da ne ide­mo u Mo­skvu, iako ni­je is­klju­če­na mo­guć­nost da je ‘’go­spo­dar’’ i sam to ura­dio- u to­ku svo­je 25. go­di­šnje vla­da­vi­ne do­ka­zao se svo­jom oda­no­šću i bes­po­go­vor­nim iz­vr­ša­va­njem na­lo­ga svo­jih va­šing­ton­skih i bri­sel­skih ga­zda. Naš ‘’go­spo­dar’’ je škol­ski pri­mjer po­li­ti­ča­ra ma­ri­o­ne­te - svi kon­ci nje­go­ve unu­tra­šnje i spolj­ne po­li­ti­ke vu­ku se sa stra­ne.
I srp­skom pred­sjed­ni­ku ta­ko­đe je ‘’su­ge­ri­sa­no da osta­ne u Be­o­gra­du 9. ma­ja. Šef de­le­ga­ci­je Evrop­skog par­la­men­ta za Sr­bi­ju Edu­ard Ku­kan re­kao mu je da ne ide u Mo­skvu, a ako i po­đe ne­ka po­put dru­gih li­de­ra za­pad­nih ze­ma­lja ( kao što će to da ura­di Mer­ke­lo­va) sa­mo po­sje­ti spo­me­nik voj­ni­ci­ma pa­lim u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Na sre­ću, Ni­ko­lić ni­je pri­hva­tio ‘’sa­vje­te’’, od­bio ih je i šta­vi­še od­lu­če­no je i da je­di­ni­ce srp­ske voj­ske uče­stvu­ju u sve­ča­nom de­fi­leu na Dan po­bje­de. Iako je pri­li­kom obi­lje­ža­va­nja 40. go­di­šnji­ce oslo­bo­đe­nja Be­o­gra­da iz­bje­ga­vao da iz­ri­či­to po­me­ne Cr­ve­nu ar­mi­ju, on je ipak od­bio da do­ne­se od­lu­ku ko­ja, ka­ko je re­kao, ni­je u in­te­re­su gra­đa­na Sr­bi­je. I ne sa­mo da ni­je u in­te­re­su gra­đa­na Sr­bi­je (dr­žav­nom, eko­nom­skom, po­li­tič­kom, voj­nom), već je to i ve­li­ki isto­rij­ski dug pre­ma Cr­ve­noj ar­mi­ji, s ko­jom se srp­ski na­rod he­roj­ski bo­rio u Dru­gom svjet­skom ra­tu pro­tiv Hi­tle­ro­vih na­ci­stič­kih hor­di.
S oži­vlja­va­njem hlad­nog ra­ta na Za­pa­du se po­no­vo ću­ti o do­pri­no­su So­vjet­skog Sa­ve­za i ru­skog na­ro­da po­bje­di nad na­ci­zmom - uma­nju­je se zna­čaj ve­li­kih bi­ta­ka na Is­toč­nom fron­tu. A ru­ski na­rod je sa svo­jih 25 mi­li­o­na po­gi­nu­lih, što je za­i­sta te­ško shva­ti­ti, spa­sio Evro­pu i svi­jet od na­ci­stič­ke ku­ge. Po­me­ni­mo sa­mo he­roj­sku od­bra­nu Le­njin­gra­da. Za vri­je­me II svjet­skog ra­ta sta­nov­ni­štvo ovog gra­da se je­din­stve­nim he­ro­i­zmom, i po ci­je­nu ogrom­nih žr­ta­va od­u­pi­ra­lo 900- dnev­noj nje­mač­koj op­sa­di ( 1941-1944.) U mi­li­on­skom gra­du iz­lo­že­nom stal­nim uda­ri­ma avi­ja­ci­je i ar­ti­lje­ri­je, ko­ji je bio od­sje­čen od po­za­di­ne, bez hra­ne, bez ogre­va, sa­mo u zi­mu 1941/’42. go­di­ne umr­lo je od gla­di i hlad­no­će 300.000 du­ša, ali ni­ko od tih he­ro­ja sprem­nih da se ko­lek­tiv­no žr­tvu­ju ni­je po­mi­šljao na ka­pi­tu­la­ci­ju. Taj isti na­rod se da­nas sa­ti­re, raz­bi­ja, op­ko­lja­va ra­ket­nim ba­za­ma, a u vri­je­me Jelj­ci­no­ve vla­da­vi­ne nje­go­va ogrom­na bo­gat­stva su raz­gra­blje­na i opljač­ka­na.
I za cr­no­gor­ski na­rod od­la­zak u Mo­skvu ta­ko­đe je bio i ve­li­ka čast i isto­rij­ska oba­ve­za. Do­bro je po­zna­to: cr­no­gor­ski na­rod je uvi­jek ga­jio ve­li­ku lju­bav pre­ma ru­skom na­ro­du. Ka­da je 22.ju­na 1941. go­di­ne Nje­mač­ka muč­ki na­pa­la So­vjet­ski Sa­vez, naš na­rod se ni­je upla­šio- odu­še­vio se, jer je otu­da tra­žio svo­je oslo­bo­đe­nje.
‘’U Cr­noj Go­ri’’, za­pi­sao je Vla­di­mir De­di­jer, ‘’na vi­jest da je do­šlo do ra­ta na Is­to­ku, se­lja­ci su od­mah po­če­li pri­je vre­me­na da ko­se pše­ni­cu i tra­vu da bi ru­ski pa­do­bran­ci pa­da­li na me­ko. To je bi­la ma­sov­na po­ja­va i u dje­lo­vi­ma BiH kao i u Sr­bi­ji. Ova eufo­ri­ja i ma­sov­no ras­po­lo­že­nje u na­ro­du za bor­bu, s ob­zi­rom na uvje­re­nje da će Cr­ve­na ar­mi­ja br­zo do­ći, bez sva­ke sum­nje ogrom­no su uti­ca­li da je usta­nak u Sr­bi­ji, Cr­noj Go­ri, dje­lo­vi­ma BiH, u Li­ci, u Hr­vat­skoj pla­nuo kao va­tra’’.
U da­ni­ma ka­da su Gu­de­ri­ja­no­vi ten­ki­sti kroz svo­je do­gle­de već osma­tra­li pred­gra­đa Mo­skve (po­če­tak de­cem­bra 1941), ka­da je či­ta­va Evro­pa u stra­hu iš­če­ki­va­la is­hod te nat­čo­vje­čan­ske bor­be na Is­toč­nom fron­tu, na oslo­bo­đe­noj te­ri­to­ri­ji Ju­go­sla­vi­je vla­da­la je eufo­ri­ja i čvr­sto ubje­đe­nje da je kraj ra­ta bli­zu. Ula­zak So­vjet­skog Sa­ve­za u rat po­go­do­vao je di­za­nju ustan­ka i kod usta­ni­ka stva­rao čvr­sto ubje­đe­nje da će na­ci­zam bi­ti, i to ubr­zo, po­bi­je­đen. Me­đu­tim, da­na­šnje ‘’eli­te’’ u no­vo­stvo­re­nim dr­ža­vi­ca­ma na pro­sto­ri­ma ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je, ko­je či­ne sve da za­tru ju­go­slo­ven­stvo i ju­go­slo­ven­sku ide­ju, i ne po­mi­nju so­vjet­ski, ru­ski fak­tor ko­ji je zna­čaj­no do­pri­nio da baš u Ju­go­sla­vi­ji u lje­to 1941. go­di­ne iz­bi­je pr­vi ma­sov­ni oru­ža­ni usta­nak u po­ro­blje­noj Evro­pi.
Mi­šlje­nje na­ših ko­mu­ni­sta i se­lja­ka ni­je­su di­je­li­le SAD i Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja. Po­go­to­vo su u Lon­do­nu bi­li ubi­je­đe­ni da So­vje­ti ne­će du­go iz­dr­ža­ti pod pri­ti­sci­ma do­tad ne­po­bje­di­ve Hi­tle­ro­ve ar­mi­je. Ma­da se po­slije 1948. (Re­zo­lu­ci­ja In­for­mbi­roa) mno­go to­ga gur­nu­lo u „skri­ve­nu’’ isto­ri­ju ka­da se ra­di­lo o od­no­su pre­ma So­vjet­skom Sa­ve­zu i Sta­lji­nu, ne mo­že se sa­kri­ti či­nje­ni­ca da je na­ro­či­to na se­lu u Ju­go­sla­vi­ji po­sto­jao kult Ru­si­je, brat­sko osje­ća­nje pre­ma ru­skom na­ro­du, sprem­nom da po­mog­ne Ju­žnim Slo­ve­ni­ma u bor­bi pro­tiv nji­ho­vih ne­pri­ja­te­lja. Tu svo­ju ve­li­ku lju­bav pre­ma Ru­si­ji, SSSR-u i Sta­lji­nu mno­gi Cr­no­gor­ci pla­ti­li su „dru­štve­no- ko­ri­snim ra­dom’’ na Go­lom oto­ku- u ovom mu­či­li­štu bi­lo je pro­por­ci­o­nal­no naj­vi­še mu­če­ni­ka iz Cr­ne Go­re.
Uče­šće Cr­ne Go­re na Pa­ra­di po­bjed­ni­ka ima­lo bi ve­li­ki sim­bo­lič­ki zna­čaj- pod­sje­ti­li bi­smo se na isto­rij­sko je­din­stvo ru­skog i cr­no­gor­skog na­ro­da, na ne­se­bič­nu i ve­li­ku ma­te­ri­jal­nu po­moć ko­ju nam je Ru­si­ja pru­ža­la još od vla­di­ke Da­ni­la na­o­va­mo, a o mo­ral­noj i po­li­tič­koj po­dr­šci da i ne go­vo­ri­mo. Na­šem ‘’go­spo­da­ru’’ i nje­go­vom re­ži­mu ni­je­su va­žni ni čast, ni isto­rij­ska oba­ve­za, ni vje­kov­no pri­ja­telj­stvo - od sve­ga to­ga im je pre­če do­bi­ja­nje po­zi­va za učla­nje­nje u NA­TO. Baš bri­ga i ‘’go­spo­da­ra’’ i ko­or­di­na­ci­o­ni od­bor za obi­lje­ža­va­nje 70. go­di­šnji­ce po­bje­de nad na­ci­sti­ma i za to što Fi­li­po­vo ho­ću- ne­ću mo­že na­ni­je­ti ozbi­ljan uda­rac in­te­re­si­ma Cr­ne Go­re - eko­nom­skim i svim dru­gim. Ovim po­te­zom, ne sa­mo ne­u­o­bi­ča­je­nim u me­đu­dr­žav­nim od­no­si­ma, već i ne­ko­rekt­nim i, da upo­tri­je­bim od­go­va­ra­ju­ću ri­ječ, ne­po­šte­nim ‘’go­spo­dar’’ je na­sto­jao da pri­vu­če pa­žnju NA­TO-a i vo­de­ćih dr­ža­va EU i po­ka­že svo­ju sprem­nost da uči­ni sve što se od nje­ga i nje­go­ve dr­ža­vi­ce oče­ku­je.
Da će naš va­ri­ja­bil­ni ( pro­mjen­lji­vi) pred­sjed­nik 9.ma­ja u Pod­go­ri­ci po­ku­ša­ti (ka­ko on to zna i umi­je) da iz­gla­di i za­ba­šu­ri bar ne­što od ovog ne­ču­ve­nog kom­pro­mi­to­va­nja ( po­me­nu­će i ru­ski do­pri­nos po­bje­di nad na­ci­zmom), u to ne tre­ba sum­nja­ti. Me­đu­tim, pro­šlo je vri­je­me isto­vre­me­nog ko­ri­šće­nja ona dva mu­zič­ka na­rod­na in­stru­men­ta, od ko­jih se ime jed­no­ga ri­mu­je sa Fi­li­po­vim ime­nom.