Pi­še: Lea Le­a­ni


Mo­ji pri­ja­te­lji se di­je­le na one ostva­re­ne i na one ko­ji to ni­su. „Maj­ka sam dvo­je dje­ce, ja sam ostva­re­na oso­ba“, re­če mi jed­nom mo­ja pri­ja­te­lji­ca. Nje­na iz­ja­va me je na­ve­la da se za­pi­tam da li sam ostva­re­na i ja, ko­ja ne­mam dje­cu, ali imam fin po­sao, te šta za­pra­vo ostva­re­nost zna­či? Da li to zna­či ra­di­ti po­sao ko­ji vo­liš, na­ći srod­nu du­šu, ima­ti svoj stan, bi­ti zdrav i sre­ćan? Ili je ostva­re­nost za­pra­vo sve to, sa­mo u ma­njem obi­mu? Ili mo­žda po­sje­do­va­ti sa­mo ne­ke od ovih stva­ri? Da li mi sa­mi od­re­đu­je­mo ko­li­ko nam je po­treb­no da bu­de­mo ostva­re­ni ili nam sre­di­na to na­me­će? Na pri­mjer, u Cr­noj Go­ri ostva­re­na oso­ba je sa­mo­stal­na, u Afri­ci ne­ma si­du i ima zdra­vu dje­cu, mu­ža i do­volj­no hra­ne da pre­ži­vi. U In­di­ji je oso­ba ostva­re­na ako su joj u pe­toj go­di­ni ugo­vo­ri­li brak.
Po­la­ze­ći od se­be, sma­tram da bi­ti ostva­ren zna­či pri­je sve­ga ostva­ri­ti svo­je sno­ve, a sno­vi su na­rav­no in­di­vi­du­al­ni. Ne­ki­ma je san da ima­ju po­ro­di­cu, a dru­gi­ma pak uspje­šna ka­ri­je­ra. Ni­smo svi isti i ne tre­ba svi da te­ži­mo ka istom... jer ne­će nas iste stva­ri uči­ni­ti sreć­ni­ma... Sva­ko ostva­re­nost vi­di na svoj na­čin i sve je re­la­tiv­no i in­di­vi­du­al­no.
Je­di­no što znam je da kva­li­tet­na oso­ba uvi­jek ima raz­log i na­čin da ra­di na se­bi, i na ti­je­lu i na du­hu. Bi­ti ostva­ren zna­či ima­ti raz­log za usta­ja­nje sva­kog ju­tra. Ni­je bit­no da li je to zbog ne­čeg što ima­mo ili ne­čeg što že­li­mo da ima­mo, ali još uvi­jek ne­ma­mo. Oso­ba ni­je ostva­re­na on­da ka­da je is­pu­ni­la sve svo­je ci­lje­ve, već on­da ka­da te­ži nji­ho­vom ostva­re­nju.
Ci­lje­vi se vre­me­nom mi­je­nja­ju. Ni­su isti sa 20, 30 ili 40 go­di­na. Oni su ži­va stvar, ra­stu ili se sma­nju­ju u za­vi­sno­sti od go­di­na sta­ro­sti i in­te­re­so­va­nja. Sma­tram da i se­be upo­zna­je­mo upo­re­do sa ostva­ri­va­njem svo­jih po­tre­ba i do­sti­za­njem svo­jih ci­lje­va. Lo­še je sa­mo on­da ka­da čo­vjek ne­ma ni­ka­kav cilj ko­me te­ži. Ta­da po­sta­je sa­mo pra­zna lju­štu­ra, bez ika­kvih ži­vot­nih ra­do­sti.
Jed­nom je ne­ko re­kao da se do 30. ži­vi, a od 30. pa na­da­lje stva­ra. Sla­žem se sa tom iz­ja­vom, jer sve što ra­di­mo je­ste uver­ti­ra, pre­am­bu­la, za ono što tek sli­je­di. Ostva­ren čo­vjek je onaj ko­ji se osje­ća do­bro, bi­lo gdje da se na­la­zi, šta god da ra­di u ži­vo­tu, u sva­kom tre­nut­ku zna ko je i svo­ju lič­nost is­po­lja­va bez pro­ble­ma, zna šta ho­će i po­sve­ću­je se svo­jim in­te­re­so­va­nji­ma ko­li­ko god je to mo­gu­će. Ostva­ren čo­vjek ni­kud ne žu­ri, a uvi­jek sti­že na vri­je­me, od­u­vi­jek je imao na umu da se do sa­mo­o­stva­re­nja ne do­la­zi la­ko, i da se to de­si u pra­vom tre­nut­ku. Jer, na­ša du­ša se ostva­ru­je sva­ke se­kun­de od ro­đe­nja do smr­ti i sva­ki se­kund se ra­ču­na. Za­to sma­tram da je naj­bit­ni­je bi­ti ostva­ren u du­hov­nom smi­slu, ka­da po­sli­je svih ne­da­ća u ži­vo­tu mo­že­te da ka­že­te da ste uspje­li da iz njih iza­đe­te kao po­bjed­ni­ci. Na­stoj­te da uvi­jek bu­de­te ve­se­li, da i kad pad­ne­te usta­ne­te, jer ži­vot je bor­ba, ali je i li­jep na svoj na­čin jer je je­dan. Bi­ti ostva­ren zna­či bi­ti i sre­ćan. Bi­ti ono što je­smo, iza­bra­ti ono što nam do­no­si za­do­volj­stvo, ono što nas is­pu­nja­va u sva­kom smi­slu, bi­lo po­sao i po­ro­di­ca, bi­lo sa­mo po­sao ili sa­mo po­ro­di­ca, ili ni jed­no ni dru­go, ne­go ne­što sa­svim tre­će. Ali opet ne­što što vas gu­ra na­pri­jed i što vam da­je osje­ćaj slo­bo­de i što ne bi­ste ni­kad mi­je­nja­li ni­za­šta na svi­je­tu. Na kra­ju, do­šla sam do za­ključ­ka da ostva­re­nost za­pra­vo či­ne tri stva­ri: Zdra­vlje, Sre­ća i Lju­bav. Ako po­sje­du­je­te dvi­je, ima­te do­volj­no. Ako po­sje­du­je­te sve tri, ne mo­ra­te da umre­te da bi­ste oti­šli u raj.
(Autor­ka je knji­žev­ni­ca)