Pi­še: Velj­ko Ra­čić


Kad sa­gle­daš isto­ri­ju i pro­šlost Cr­ne Go­re, broj­ne lič­no­sti i do­ga­đa­je vi­dje­ćeš ko­li­ko je tu mno­go če­ga čud­nog, neo­bič­nog, kon­tro­dik­tor­nog, za­što ne re­ći i kon­tra­verz­nog. Ma­lo je tu isto­rij­skih lič­no­sti ko­je ne­ma­ju dva ili vi­še li­ca, ko­je su zna­le či­ni­ti, na­rod­ski re­če­no, ‘’od sva­ke ru­ke’’...
U svje­tlu naj­no­vi­jih skup­štin­skih od­lu­ka Glav­nog gra­da, na ba­zi ko­jih će se po­no­vo po­di­za­ti spo­me­nik voj­vo­di Mir­ku Pe­tro­vi­ću, opet su se, re­kao bih, uz­bur­ka­le stra­sti, što ipak go­vo­ri da tu i ni­je­su do kra­ja či­sta po­sla...
Da ne­ko po­gre­šno ne shva­ti, ka­pa do­lje sve­to­rod­noj lo­zi Pe­tro­vi­ća za sve što su uči­ni­li za mno­ge mu­že­ve i ju­na­ke ko­je su da­li na­šem ro­du.
Tu valj­da ne­ma ni­šta spor­no, ni­ti je kad bi­lo.
Ka­da po­mi­njem Pe­tro­vi­će, že­lim da ih mje­rim jed­nim Nje­go­šem i Sve­tim Pe­trom, ko­ji ni­je­su sa­mo nji­ho­va mje­ra ne­go bi tre­ba­lo, da je sre­će, da bu­du i mje­ra sva­kog od nas po­je­di­nač­no.
Ne spo­rim, po­me­nu­ti voj­vo­da Mir­ko, vi­di se to iz isto­rij­skih spi­sa, bio je ve­li­ki ju­nak, sr­čan i hra­bar sin sve­to­rod­ne lo­ze, po­bjed­nik bit­ke na Gra­hov­cu i to je jed­na stra­na me­da­lje ka­da je on u pi­ta­nju... Ona svi­je­tla stra­na nje­go­ve lič­no­sti.
Me­đu­tim, ima voj­vo­da i onu dru­gu stra­nu, tam­ni­ju, stra­nu ko­ja je za za­bo­rav!
Či­ta­ju­ći iz­u­zet­nu knji­gu Ili­je Pe­tro­vi­ća ‘’Cr­no­gor­ska po­ha­ra Ku­ča’’ za­i­sta sam na­i­la­zio na stra­vič­ne po­dat­ke ko­ji opi­su­ju lik i dje­lo voj­vo­di­no, s one dru­ge stra­ne.
U to vri­je­me na če­lu Cr­ne Go­re bio je knjaz Da­ni­lo, ro­đe­ni brat Mir­kov, na­rod­nim ma­sa­ma po­zna­ti­ji i kao Ze­ko ma­li ili, pak, po­ne­kad i Ze­ko ma­ni­ti (vje­ro­vat­no s raz­lo­gom). Što bi Ze­ko okom, to bi Mir­ko sko­kom, pri­čao je je­dan sta­ri pam­ti­ša i sva­što­zna­lac.
U toj po­me­nu­toj po­ha­ri Ku­ča voj­vo­da Mir­ko je, a isto­rij­ske či­nje­ni­ce su to po­tvr­di­le, od­go­vo­ran za naj­ma­nje dvi­je sto­ti­ne če­tr­de­set tri gla­ve svo­ga na­ro­da, ko­je su ‘’od­le­će­le’’ od nje­go­ve ru­ke!
Oni ko­ji po­zna­ju isto­rij­ske pri­li­ke tvr­de da je ovo je­dan od naj­sram­ni­jih pe­ri­o­da u cr­no­gor­skoj isto­ri­ji, iako to da­nas ne­ki mo­der­ni tu­ma­či isto­ri­je ni­ka­ko ne že­le da pri­zna­ju... Ov­dje pre­vas­hod­no mi­slim na raz­ne kva­zi­i­sto­ri­ča­re i ma­ni­pu­la­to­re.
U po­ha­ri Ku­ča ko­ji su od­bi­ja­li da pla­ća­ju po­rez voj­vo­da ni­je do­zvo­lja­vao ni da se osta­vi ži­vo di­je­te u maj­či­noj utro­bi, po onoj na­rod­noj, ‘’udri vra­ga ne ostav, mu tra­ga’’.
Osta­la je le­gen­da da je pri­li­kom te ne­sreć­ne po­ha­re za­va­pio i glas: ,,Ne na bra­ta Sr­bi­na crn ti obraz, ka ti što si’’!
Voj­vo­da Mir­ko bio je, iz­gle­da, ‘’ka­zne­na eks­pe­di­ci­ja’’ svog bra­ta Da­ni­la za sva­ko­ga ko bi se na­šao vješt da se opi­re go­spo­da­ru.
To i ne ču­di ka­da je i sam Da­ni­lo u ne­ko­li­ko na­vra­ta upu­ći­vao Cr­no­gor­ci­ma ‘’če­stit­ke’’ i po­ru­či­vao im ‘’da ne ble­je mno­go, jer ako ga na­lju­te ne­će osta­ti od njih ka­men na ka­me­nu’’ i ‘’ako ga ne uza­slu­ša­ju bi­će im vi­ši od Lov­će­na’’ do one ‘’ako mu ne po­mog­nu da se pro­sla­vi po do­bru, a on će se pro­sla­vi­ti po zlu!”
Ču­dan je bio taj Ze­ko, isti kao brat mu Mir­ko.
Ču­do jed­no kod cr­no­gor­skih gla­va­ra i go­spo­da­ra sva­ki ko­ji se u jed­nom pe­ri­o­du vla­da­vi­ne okre­nuo pro­tiv svog (srp­skog) na­ro­da, a to je obič­no bi­va­lo pred kraj vla­da­vi­ne, na­vla­čio bi ne­ku ve­li­ku mu­ku na se­be, ka­ljao bi obraz ti­me, tam­nje­lo bi mu sr­ce, do­zi­vao bi ne­sre­ću!
Ta­ko je bi­lo i sa Mir­ko­vim si­nom Ni­ko­lom, isto ve­li­kim ju­na­kom (car ju­na­ka), no­si­o­cem Or­de­na Sve­tog Sa­ve, Sr­bi­nom ko­ji je pred kraj vla­da­vi­ne po­hu­lio na srp­stvo, po­čeo da se bru­ka i kraj je svi­ma po­znat.
Oči­gled­no da us­po­sta­vlja­nje tog no­vog sa­mo­svoj­nog i po­seb­nog na­ci­o­nal­nog na­bo­ja, u ovom slu­ča­ju cr­no­gor­skog, mo­že sa­mo pre­ko le­đa onog na­ro­da iz ko­jeg je pro­is­te­kao... Ne po­sto­ji, či­ni mi se, dru­gi na­čin od to­ga da se ospo­ri i po­ni­šti, is­ti­sne srp­ski na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet ka­ko bi na nje­go­vom mje­stu mo­gao da se na­se­li taj no­vi ko­ji se, evo, i u na­še da­ne da­no­noć­no for­si­ra i ne­vje­što pla­si­ra.
Pa­ra­doks je što se od jed­nog na­ro­da po­ku­ša­va na­pra­vi­ti naj­ma­nje dva?!
Li­je­po nas pod­sje­ća ve­li­ki srp­ski pje­snik Raj­ko Pe­trov No­go: ‘’Na­ro­di se ne mo­gu di­je­li­ti mno­že­njem, jer se mno­že­njem di­je­le ame­be, a od jed­nog na­ro­da ne mo­že po­sta­ti vi­še na­ro­da!”
I oni ko­ji da­nas for­si­ra­ju pri­ču i ‘’oži­vlja­va­ju’’ voj­vo­du Mir­ka, da im mo­že bi­ti, ra­di­li bi ako ne ono što i sam voj­vo­da u Ku­či­ma, a ono bar pre­vo­di­li sve Sr­be u tu no­vu evro­a­me­rič­ko-na­tov­sku kom­po­nen­tu ti­je­la bez gla­ve, od­ri­ca­nja od pro­šlo­sti, tra­di­ci­je, te­melj­nih opre­dje­lje­nja!
Opa­sno je oži­vlja­va­ti du­ho­ve ta­me, šta je bi­lo bi­lo je, mno­gi po­tom­ci Ku­ča mo­žda su i opro­sti­li, ali si­gur­no ni­kad ne­će za­bo­ra­vi­ti ne­po­čin­stva voj­vo­de Mir­ka nad ne­du­žnom ra­jom.
Sta­ra ri­ječ iz na­ro­da nas uči da o po­koj­ni­ku ne go­vo­ri­mo lo­šu ri­ječ, i tu se sla­žem, ali ni da ve­li­ča­mo ne­či­ja ne­dje­la, jer po­ko­lje­nja će su­di­ti o sva­kom i sva­či­jem dje­lu.
Ono što je od Bo­ga na­mi­je­nje­no ne mo­že se ljud­skom ru­kom obra­ti­ti!