Pi­še: Iva Pa­vlo­vić


U ze­mlji ču­da sve je mo­gu­će. Pa i to da, iako smo de fak­to pred ban­kro­tom, za šta je po­treb­no po­gle­da­ti re­le­vant­ne eko­nom­ske po­ka­za­te­lje - ni­vo za­du­že­nja, BDP i osta­le či­ni­o­ce, od­jed­nom pi­ta­nje svih pi­ta­nja po­sta­nu NA­TO in­te­gra­ci­je. Zvu­či su­ma­nu­to, ali na ža­lost ta­ko je. Mi kao dru­štvo iz­gle­da ne­ma­mo ni­je­dan dru­gi pro­blem. Uko­li­ko ži­vi­te na Mar­su, a ne na pla­ne­ti Ze­mlji, sta­te of Mon­te­ne­gro, on­da do­ne­kle mo­gu i da ra­zu­mi­jem da pri­stu­pa­nje ili ne­pri­stu­pa­nje ovom voj­nom sa­ve­zu je­ste pi­ta­nje svih pi­ta­nja.
Jer, iz­gle­da da na­ma fa­bri­ke ra­de, ne­za­po­sle­nost je is­pod evrop­skog pro­sje­ka, funk­ci­o­ni­še zdrav­stve­na i so­ci­jal­na za­šti­ta, pen­zi­je omo­gu­ća­va­ju se­ni­o­ri­ma da pri­stoj­no ži­ve, osim to­ga se­ni­o­ri ne mo­ra­ju od pen­zi­ja da po­ma­žu još dvi­je ge­ne­ra­ci­je svo­jih po­to­ma­ka. Pod tim pret­po­stav­ka­ma, dr­ža­va ni­je oti­mač, jer ap­so­lut­no ne bi na dnev­ni red skup­šti­ne do­šao pred­log iz­mje­ne za­ko­na o eks­pro­pri­ja­ci­ji, ko­ji je uz sve to još i usvo­jen. Uz ne­ko tra­lja­vo ob­ja­šnje­nje ko­je je pra­ti­lo ovaj blam od za­ko­na, ka­ko, jel­te, že­li­mo da ot­klo­ni­mo bi­znis ba­ri­je­re tim sil­nim in­ve­sti­to­ri­ma ko­ji, eto, sa­mo če­ka­ju pa da po­hr­le u Cr­nu Go­ru.
To­li­ko nam je do­bro, da ni ne pri­mje­ću­je­mo da su po­ro­di­lja­ma uma­nje­na pri­ma­nja, da ni­je pro­šao za­kon u skup­šti­ni ko­ji bi za­šti­tio maj­ke sa tro­je i vi­še dje­ce, jer za­bo­ga, šta ima da se šti­te ka­da su na­še ba­be, pra­ba­be ra­di­le u po­lju, pra­le mu­že­vi­ma no­ge i ra­đa­le po de­se­to­ro na nji­vi, u šta­li, u šu­mi.. Do­du­še, ni­ko ne že­li da u toj ro­man­ti­zo­va­noj isto­ri­ji žen­skih su­per­he­ro­ja po­me­ne pro­ce­nat smrt­no­sti no­vo­ro­đen­ča­di i dje­ce, ali ne­ma ve­ze. Ju­nač­ki i hra­bro gra­bi­mo na­pri­jed. Od­ne­dav­no smo po­sta­li i ze­mlja kon­fu­zi­je. Vla­da je uve­la tak­su na go­ri­vo i na (ka­kve li hi­ste­ri­je) re­pre­zen­ta­tiv­ni sport. Sa­mo dan na­kon što je Jun­ker bio odu­še­vljen na­pret­kom ko­ji je ova ma­le­na, ali va­zda po­no­si­ta ze­mlja ostva­ri­la u ne­kim obla­sti­ma. Na­veo je on i ko­jim, ali za­i­sta je muč­no ci­ti­ra­ti. Ta­ko­đe, ne­po­sred­no pri­je po­sku­plje­nja pre­mi­jer se po ko zna ko­ji put po­hva­lio da smo naj­ra­zvi­je­ni­ja ze­mlja Bal­ka­na. Što je in­ter­net za­lud­nja­ke, po­put me­ne, na­ve­lo na gla­san smi­jeh na ivi­ci hi­ste­ri­je. I sve to to­kom pri­pre­ma za iz­grad­nju DI­JE­LA auto­pu­ta od 42 ki­lo­me­tra iz ni­gdje u ni­šta, bez ika­kvog eko­nom­skog oprav­da­nja. Da­kle za cr­no­gor­ske gra­đa­ne go­ri­vo je luk­suz, ali auto­put mo­ra da se gra­di. Za­to za­i­sta že­lim da pri­li­kom ne­ke na­red­ne slu­žbe­ne po­sje­te Jun­ke­ra do­če­ka­ju na ta­lji­ga­ma, i pro­vo­za­ju kroz stvar­ni ži­vot Cr­ne Go­re. Tre­ba li da na­po­mi­njem da luk­su­zne jah­te par­ki­ra­ne, tj.usi­dre­ne u Por­to Mon­te­ne­gru ne pla­ća­ju cent po­re­za dr­ža­vi. Nji­hov luk­suz je za­i­sta si­gu­ran u ovoj lu­ci. Za­to je valj­da NA­TO do­šao na dnev­ni red. Jer smo jed­no ‘’nor­mal­no i zdra­vo’’ dru­štvo, pa va­lja otvo­ri­ti de­ba­tu na za­da­tu te­mu. A de­ba­tu otva­ra­ju svi ko­ji stig­nu, i ko­ji na ovaj ili onaj na­čin gra­be ili no­vac, ili ne­ki sit­ni po­li­tič­ki ćar ili, pak, pet mi­nu­ta sla­ve na bra­ni­ku do­mo­vi­ne- u bi­lo kom ob­li­ku. Hi­ste­ri­ja na svim ni­vo­i­ma.