Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Ne znam kad su ovi što še­ta­ju ‘’po­no­sno’’ ove go­di­ne od­lu­či­li da za­pa­ra­di­ra­ju, ali pri­je ne­go što to uči­ne, ja bih da iz­ne­sem svoj stav o to­me. Na­rav­no da će on osta­ti isti i po­sle spu­šta­nja za­sta­va ‘’du­gi­nih bo­ja’’. Ono što ne bih ni­ka­ko spu­šta­la is­pod ni­voa je­ste sa­ma ri­ječ ‘’pa­ra­da’’.
Uči­li su me i na­u­či­li da ta ri­ječ ozna­ča­va sve­ča­nost, sve­ča­nu pri­red­bu, ko­joj je cilj da se ne­što po­ka­že ili is­tak­ne. To je ve­o­ma sve­ča­na smo­tra, po­vor­ka, de­fi­le. Pa­ra­de se če­sto odr­ža­va­ju po­vo­dom obi­lje­ža­va­nja go­di­šnji­ce ne­kog do­ga­đa­ja, pro­sla­ve itd. Uči­li su me i na­u­či­li da po­sto­je voj­na, pr­vo­maj­ska pa­ra­da i li­ti­ja. Pri­su­stvu­ju­ći i po­sma­tra­ju­ći baš te sve­ča­no­sti, osje­ća­la sam se po­no­snom. I još uvi­jek se osje­ćam ta­ko, jer to su mo­je pa­ra­de po­no­sa.
Za ovu o ko­joj da­nas pi­šem ne­mam ta­kav osje­ćaj, jer u njoj ne na­zi­rem zna­ke sve­ča­no­sti, pro­sla­ve, ne na­zi­rem ap­so­lut­no ni­šta što bi me bar na­ve­lo da se za­pi­tam- da li mo­žda gri­je­šim? Na­gla­si­ću da se pr­ven­stve­no ne sla­žem i ne mo­gu da pri­hva­tim taj za­i­sta iri­ti­ra­ju­ći i ne­pri­mje­re­ni na­ziv- ‘’pa­ra­da po­no­sa’’. Po­nos je, dra­gi mo­ji, ve­o­ma sku­pa ri­ječ da bi se njo­me ubi­ra­li jef­ti­ni po­e­ni. Ako ne­ko sma­tra da se po­nos sti­če us­put, grd­no se va­ra. To se no­si u se­bi, čo­vjek se s nji­me ra­đa i umi­re. Da bi op­stao i raz­vi­jao se, po­nos se, kao i sve dru­go, mo­ra nje­go­va­ti i hra­ni­ti. Da­kle, nji­me se ne pa­ra­di­ra, on se jed­no­stav­no ži­vi. Ne­do­pu­sti­va je nje­go­va zlo­u­po­tre­ba u ove za­i­sta mar­ke­tin­ške svr­he.
Dru­ga stvar ko­ja bo­de i oči i zdra­vu pa­met je­ste tra­že­nje pra­va i prav­de onih s dru­ga­či­jom sek­su­al­nom or­jen­ta­ci­jom kroz pa­ra­du. Sva­ki iole obra­zo­van čo­vjek zna da ho­mo­sek­su­a­li­zam ni­je na­stao da­nas, ali sa dru­ge stra­ne, ni­kad kao da­nas ni­je imao svo­ja upo­ri­šta u svim ključ­nim seg­men­ti­ma dru­štva. I da se ra­zu­mi­je­mo, ni­je ov­dje ri­ječ o tra­že­nju pra­va, već o svje­snom i ja­snom ci­lju nje­go­vog ši­re­nja i sve ve­će do­mi­na­ci­je. To li­ce­mjer­no skri­va­nje iza bor­be za uni­ver­zal­na ljud­ska pra­va, u stva­ri je sve ve­ći pri­ti­sak i na­mjer­no iri­ti­ra­nje jav­no­sti.
Tran­spa­rent ko­ji je na pro­šlo­go­di­šnjoj pa­ra­di bio u pr­vom pla­nu, gla­sio je ‘’Mo­že­mo za­jed­no’’. A, iz­vi­ni­te, da pi­tam- ‚‚Ko vam je to re­kao da ne mo­že­te, ili da ne mo­že­mo? Ži­vi­mo ot­kad je svi­je­ta i vi­je­ka svi za­jed­no na ovoj ze­malj­skoj ku­gli, sa svim svo­jim raz­li­či­to­sti­ma i sek­su­al­ne i bi­lo ko­je dru­ge or­jen­ta­ci­je. Ve­li­ki umo­vi, umjet­ni­ci, stva­ra­o­ci bi­li su ( a bo­ga­mi ima ih i sad) dru­ge sek­su­al­ne or­jen­ta­ci­je. Pa šta!? Ni­su ni­gdje ‘’po­no­sno pa­ra­di­ra­li’’, ni­su tra­ži­li svo­ja pra­va (ko­ja pra­va), ni­su tra­ži­li da se že­ne, uda­ju, ili ne daj Bo­že da usva­ja­ju dje­cu. Ži­vje­li su svo­je ži­vo­te i stva­ra­li. Stva­ra­li ve­li­ka dje­la. To su bi­le nji­ho­ve pa­ra­de. Da­nas je pi­ta­nje ho­mo­sek­su­a­li­zma do­ve­de­no i uve­de­no (na­rav­no smi­šlje­no) na pi­je­de­stal. Nje­go­vo for­si­ra­nje ni­je od­bra­na sop­stve­ne sek­su­al­no­sti, ni­ti že­lja za op­stan­kom, već bor­ba za moć, a ne za pra­va. Bor­ba da se dru­gi­ma ne do­zvo­li čak ni da ka­žu- ne do­pa­da mi se. Ono što znam si­gur­no (a ni­ma­lo me ne či­ni za­do­volj­nom, ni mir­nom) je­ste da se i ovaj ‘’le­bac’’ pe­če u za­pad­nim ‘’pe­ći­ma’’! A znam i to da se od tog le­ba ne­će­mo na­je­sti. Sve do­sad što su mi­je­si­li i za­mi­je­si­li ili su pre­pe­kli ili je osta­lo ži­vo. Za­mi­je­si­li su nam i pa­ra­de, pr­vo one što su u ra­znim ra­to­vi­ma ga­zi­le na­šu ze­mlju, a sad i ovu sa vje­štač­kim uku­som po­no­sa. I sve to pod iz­go­vo­rom do­no­še­nja kul­tu­re! Da­kle,za­pad­njač­ko dru­štvo na­me­će sve ono što će što pri­je uni­šti­ti po­ro­di­cu i sma­nji­ti na­ta­li­tet. To je su­šti­na, a o kul­tu­ri će­mo dru­gi put.
Ne vo­lim pa­ra­du ko­ja sva­ke go­di­ne iza­zi­va ne­go­do­va­nje, ne­mir, mo­gu­će ne­re­de. Vi ko­ji ih or­ga­ni­zu­je­te, i ko­ji mi­sli­te da ti­me edu­ku­je­te lju­de, bo­lje bi bi­lo da na­đe­te ne­ki ma­nje ‘’te­žak’’ po­sao. Pro­baj­te za po­če­tak da ne skre­će­te pa­žnju na se­be. Ubi­je­đe­na sam da mno­gi lju­di ko­ji su va­šeg sek­su­al­nog opre­dje­lje­nja ne oprav­da­va­ju na­čin na ko­ji se eks­po­ni­ra­te. I nji­ma je, kao i na­ma, naj­va­žni­je da nas osta­vi­te na mi­ru.
Vre­li da­ni su u to­ku. Iskre­no se na­dam da ovo­go­di­šnje pa­ra­de ne­će bi­ti, a ako je bu­de po­želj­no bi bi­lo da bu­de na je­sen. Bi­lo ka­ko bi­lo, osta­jem do­sled­na sta­vu da su na­še sek­su­al­ne or­jen­ta­ci­je, na­ša lič­na , is­klju­či­vo lič­na stvar. Sa­mim tim i na­ša slo­bo­da. Po­što­va­nje raz­li­ka ne­ka sva­ka­ko bu­de na­ša vo­di­lja, ali ne na uli­ci.
Za­to, za­pa­ra­di­raj­te na ne­ko li­je­po pu­to­va­nje. Pa­ra­di­raj­te svo­jim, a bo­ga­mi i ne­či­jim dru­gim mi­sli­ma. Iza­đi­te iz ko­lo­ne ko­ja je iona­ko pla­će­na da pa­ra­di­ra. Ja joj ne pri­la­zim ni pri­je, ni po­sli­je du­ge. Ni ja ni moj bič. Jer, ‘’pa­ra­da po­no­sa’’ je kič.
(Autor je pje­snik)