Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić


Ka­da su ne­dav­no li­de­ri vi­še opo­zi­ci­o­nih par­ti­ja u En­gle­skoj pod­ni­je­li ostav­ke zbog iz­bor­nog po­ra­za, ni­ko u Cr­noj Go­ri, pod­u­čen na­šim is­ku­stvi­ma, ni­je mo­gao ču­du da se na­ču­di da se ta­ko ne­što de­ša­va u svi­je­tu. Kod nas su i po­ra­zi i iz­bor­ne kra­đe po­bje­de za one ko­ji umje­sto na­ših ostva­ru­ju svo­je sno­ve ču­va­ju­ći lju­bo­mor­no funk­ci­o­ner­ske fo­te­lje, bez na­mje­re da ih pre­pu­ste dru­gi­ma. Zbog ta­kve prak­se ne­ma od­go­vor­no­sti za iz­bor­ne kra­đe i po­ra­ze, ni­ti za pro­ma­še­ne ide­je. Zbog te i ta­kve po­li­ti­ke član­stvo po­li­tič­kih par­ti­ja slu­ži li­de­ri­ma kao igrač­ka za sve kra­ho­ve ko­je smo do­ži­vje­li po­dr­ža­va­ju­ći nji­ho­ve su­lu­de ide­je, neo­smi­šlje­ne po­nu­de i ko­je­ka­kve avan­tu­re ko­ji­ma že­le skre­nu­ti pa­žnju na se­be pot­pu­no svje­sni da će i pri­je ne­go što kre­nu u nji­ho­vu re­a­li­za­ci­ju do­ži­vje­ti fi­ja­sko. Ozbilj­ne i re­al­ne po­li­ti­ke ne­ma, kao ni ozbilj­nih i re­al­nih po­li­ti­ča­ra. Kad bi sa­mo ob­ja­vli­li u me­di­ji­ma iz­ja­ve i po­zdra­ve s pred­iz­bo­r­nih sku­po­va o to­me ka­ko su jed­ni dru­ge di­za­li u ne­bo nu­de­ći se kao spas za Cr­nu Go­ru i nje­ne gra­đa­ne, a ka­ko su sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je plju­va­li jed­ni na dru­ge na­zi­va­ju­ći se ko­je­ka­kvim po­grd­nim ime­ni­ma, bi­lo bi vam ja­sno o ka­kvim se lju­di­ma ra­di i ko­li­ko im zna­či pri­ja­telj­stvo u ko­je su se do ju­če kle­li. U ta­kvim okol­no­sti­ma i od­no­si­ma ne­ma po­šte­ne po­li­ti­ke, pa sa­mim tim ni po­li­ti­ča­ra. Sve se svo­di na la­žna pri­ja­telj­stva, la­žne na­de i, za­što ne re­ći, na iz­gu­blje­no vri­je­me ko­je smo če­sto ulu­do tro­ši­li, vje­ru­ju­ći oni­ma ko­ji po­dr­šku za ono što za­go­va­ra­ju i ra­de ne­ma­ju čak ni u svo­jim po­ro­di­ca­ma. Ne­ki­ma je sa­svim nor­mal­no da da­nas za­stu­pa­ju je­dan stav, a sju­tra da taj isti stav ne­gi­ra­ju. Ko­li­ko je sa­mo osta­lo pi­ta­nja na ko­ja ni­je­smo do­bi­li od­go­vor, a če­ka­mo ga go­di­na­ma. Vlast fra­zom „Da je vječ­na Cr­na Go­ra“ igra na kar­tu naj­ta­na­ni­jih ljud­skih osje­ća­nja od­vaj­ka­da pri­sut­nih na ovim pro­sto­ri­ma da je rod­ni dom bio i ostao ‘’sve i sja’’ za na­šeg čo­vje­ka pa ma­kar mu se na vjer­nost za­kli­njao i ozlo­gla­še­ni zlo­či­nac Se­ku­la Dr­lje­vić. A da je Cr­na Go­ra sva­či­ja sem na­ša ja­sno je i oni­ma ko­ji svoj na­vod­ni pa­tri­o­ti­zam is­ka­zu­ju na kraj­nje pri­mi­ti­van na­čin. Cr­na Go­ra je bi­la ne­za­vi­sna i na­ša kad smo ima­li sop­stve­nu sna­gu da je od­bra­ni­mo od osva­ja­ča ko­ji su po­ku­ša­va­li da nam je ot­mu. Da li je da­nas Cr­na Go­ra na­ša, pi­ta se ne­ma­li broj gra­đa­na, pri či­nje­ni­ci da stru­ju pla­ća­mo Ita­li­ja­ni­ma, te­le­fo­ne Njem­ci­ma, a nu­di­mo se NA­TO-u da nam ču­va gra­ni­ce?! Da li smo mi svo­ji na svo­me kad umje­sto nas o na­ma i na­šoj dr­ža­vi od­lu­ču­ju dru­gi?Da li se još ne­ko pi­ta šta bi sa la­žnim slo­ga­ni­ma ak­tu­el­nog re­ži­ma, po­čev­ši od onog „Mi zna­mo ka­ko“ pre­ko „Da ži­vi­mo bo­lje“ do onog naj­no­vi­jeg „Evrop­sko li­ce Cr­ne Go­re“? Na­rav­no ni­ti zna­ju ka­ko, ni­ti ži­vi­mo bo­lje, a od evrop­skog li­ca ne­ma ni­šta. Na­ma je osta­lo da se iz da­na u dan pi­ta­mo gdje su pa­re, gdje su no­va rad­na mje­sta, šta je sa ob­ra­ču­nom dr­ža­ve s kri­mi­na­lom i ko­rup­ci­jom, šta je sa ne­ra­svi­je­tlje­nim ubi­stvi­ma ili ka­ko to da sed­mo­go­di­šnji dje­čak na škol­ski za­da­tak da na­pi­še jed­nu upit­nu re­če­ni­cu, na nje­no za­pre­pa­šće­nje i za­pre­pa­šće­nje nje­go­vih ro­di­te­lja, upi­ta: „Ko je ubio Du­ška Jo­va­no­vi­ća?“ I za­i­sta pi­ta­nje svih pi­ta­nja je­ste ko je ubio Du­ška Jo­va­no­vi­ća, ali i mno­ge dru­ge sa li­ste ne­ra­svi­je­tlje­nih ubi­sta­va u Cr­noj Go­ri. Ipak, po­sto­ji na­da da ako je na sve te od­go­vo­re za­bo­ra­vio re­žim ni­je za­bo­ra­vi­la Cr­na Go­ra, od­no­sno nje­ni gra­đa­ni... Na­ro­či­to ne kad je na dnev­nom re­du pi­ta­nje: „Da li je da­nas Cr­na Go­ra na­ša i ho­će li to bi­ti sju­tra?“