Pi­še: Pe­tar Ka­dić


Da li mi se či­ni ili mi sve vi­še upa­da­mo u zam­ku tehnko­kra­ti­je - vla­da­vi­ne apa­ra­ta?! Ili je teh­no­kra­ti­ja po­če­la da bi­va već stan­dar­di­zo­va­na, ali pri­je sve­ga ru­tin­ska po­ja­va na­šeg dru­štva? Da li smo po­če­li da bi­va­mo ro­bo­vi sa­vre­me­nog do­ba ili je ova teh­no­kra­ti­ja po­ste­pe­na de­struk­tiv­nost sa­vre­me­nog dru­štva u smi­slu da se mo­ra­mo osa­vre­me­ni­ti i osa­vre­me­nja­va­ti bez ob­zi­ra na to šta nam ta teh­no­kra­ti­ja kao po­sle­di­ce do­no­si? U Pod­go­ri­ci ili bo­lje re­ći u Cr­noj Go­ri kao da se iz­gu­bio kult pra­vil­nog ma­ter­njeg je­zi­ka, pri­je sve­ga kul­tu­re je­zi­ka, kul­tu­re pra­vil­nog i li­je­pog iz­ra­ža­va­nja, po­zna­va­nja li­je­pog po­na­ša­nja... Kult sve­ga ono­ga što se ne­ka­da sma­tra­lo neo­dvo­ji­vim di­je­lom sva­ke oso­be i ne­iz­o­stav­nim di­je­lom obra­zo­va­nja jed­ne oso­be. Već se da­nas, na­ža­lost, me­đu­ljud­ski od­no­si i sva­ko­dnev­na ko­mu­ni­ka­ci­ja svo­de na ta­ko­zva­no še­ro­va­nje, hen­dlo­va­nje, ta­go­va­nje, po­sto­va­nje, laj­ko­va­nje, hej­to­va­nje i da ne na­bra­jam da­lje. Pre­po­zna­je­te Fej­sbuk. Zar smo za­i­sta do­šli do tač­ke da nam ovih ne­ko­li­ko iz­ra­za ob­li­ku­je i dik­ti­ra stvar­nost i sva­ko­dne­vi­cu, jer na­rav­no sve ide pre­ko mla­dih pa to ne­mi­nov­no stig­ne i do sta­ri­jih ko­ji se, htje­li ili ne, mo­ra­ju pri­la­go­đa­va­ti no­vi­jim teh­no­lo­gi­ja­ma. Zar su ovo iz­ra­zi ko­ji će nas ogra­ni­ča­va­ti i za­u­zi­ma­ti mje­sto ne­ka­da­šnjoj re­to­ri­ci i be­sjed­ni­štvu? Zar je mo­gu­će da su no­vi­jim ge­ne­ra­ci­ja­ma i oni­ma ko­je do­la­ze va­žni­ji po­me­nu­ti iz­ra­zi i no­vi tren­do­vi po­put ra­znih ta­ble­ta, aj­fo­na, aj­pe­da, an­dro­i­da i osta­lih ko­je ne­mi­nov­no do­no­si mo­der­no vri­je­me ne­go da pri­ča­ju, da se dru­že? Vi­še po ka­fi­ći­ma ne mo­že­te vi­dje­ti lju­de ko­ji raz­go­va­ra­ju, svi zu­re u mo­bil­ne te­le­fo­ne i osta­le ure­đa­je sa­vre­mene ko­mu­ni­ka­ci­je i to je či­tav pro­vod, a udva­ra­nje ili po­pu­lar­no fler­to­va­nje se svo­di na SMS do­pi­si­va­nje. Ne­za­mi­sli­vo je da dje­ca od pet ili šest go­di­na već ima­ju apa­ra­te naj­no­vi­je teh­no­lo­gi­je... A ne ta­ko dav­no ta­ko ne­što bi­lo je ne­za­mi­sli­vo i tre­ba­lo je do­bro za­slu­ži­ti bi­lo ka­kav po­klon od ro­di­te­lja... Za­i­sta je po­ra­ža­va­ju­će da je da­na­šnjoj dje­ci naj­bit­ni­je ima li te­le­fon od­re­đe­ne apli­ka­ci­je i či­ji je apa­rat bo­lji i sku­plji. Ne mo­že se sve teh­no­lo­gi­ja­ma sa­zna­va­ti, ni­je sve u in­te­r­ne­tu i te­le­vi­zi­ji, ma­da to i je­ste sin­drom da­na­šnji­ce, već i u či­ta­nju, ko­ri­šće­nju reč­ni­ka, i na­rav­no u pi­sa­nju. Je­smo li to po­če­li da ži­vi­mo ži­vot dru­štve­nih mre­ža i da se za­do­vo­lja­va­mo ti­me da li je ne­ko laj­ko­vao, po­sto­vao ili še­ro­vao ne­što? Tu­žno, zar ne? A da ne go­vo­rim o re­a­li­to­kra­ti­ji - na­je­zdi i vla­da­vi­ni ri­ja­li­ti šou pro­gra­ma, gdje se pri­ka­zu­ju raz­ne dru­štve­ne de­vi­ja­ci­je, raz­li­či­ti pro­fi­li lju­di, raz­ne pa­to­lo­gi­je... Naj­ža­lo­sni­je od sve­ga je što se lju­di ko­ji to gle­da­ju uži­vlja­va­ju u sud­bi­ne tih lju­di, pa za­bo­ra­vlja­ju na svo­je pro­ble­me što je mo­žda i OK, ali pro­ble­mi ni­gdje ne­će ne­sta­ti... Naj­go­re i naj­te­že pa­da su­o­ča­va­nje sa stra­ho­vi­ma, ali je još te­že ži­vje­ti u stra­hu i za­va­ra­va­nju. Zar ni­je naj­ljep­ši osje­ćaj oslo­bo­di­ti se ne­če­ga, bi­lo te­re­ta, stra­ha, ner­vo­ze ko­ji vas stal­no ti­šte i vi­se vam nad gla­vom to­li­ki da ima­te osje­ćaj da se da­vi­te? Uče­sni­ci ri­ja­li­ti­ja pra­ve od se­be bu­da­le, oda­ju se blu­du, po­ro­ci­ma, do­zvo­lja­va­ju se­bi da iz­gu­be kon­tro­lu, sve za­rad nov­ca i ‘’pet mi­nu­ta sla­ve’’, ne bi­ra­ju­ći sred­stva i na­či­ne i da bi po­di­gli rej­ting gle­da­no­sti ne­ke te­le­vi­zi­je. Zar ni­je ža­lo­sno i po­ra­ža­va­ju­će da mla­đim ge­ne­ra­ci­ja­ma ovi ri­ja­li­ti pro­gra­mi bu­du smjer­ni­ce i uzo­ri ka­ko da se op­ho­de ili go­vo­re i da im to bu­de na ne­ki na­čin mo­del bu­du­ćeg po­na­ša­nja ili mo­gu­ćih stran­pu­ti­ca? Slo­ži­će­te se, ko­li­ko u vas­pi­ta­nju dje­ce uče­stvu­ju ro­di­te­lji to­li­ko to či­ni i sa­ma oko­li­na, ško­la, dru­štvo, a pri­je svih me­di­ji, bi­lo pi­sa­ni ili elek­tron­ski. Da li je mo­gu­će da se do­zvo­lja­va da ri­ja­li­ti š­ou pro­gra­mi ob­li­ku­ju bu­du­ći ka­rak­ter lič­no­sti ne­kog dje­te­ta, i da bu­du mo­de­li na­še per­cep­ci­je, raz­mi­šlja­nja i ra­su­đi­va­nja, a da nam sva­ko­dne­vi­ca bu­de sat­ka­na od iš­če­ki­va­nja da li će se ovaj ili onaj po­tu­ći, ogo­va­ra­ti ne­ko­ga ili na­pra­vi­ti bi­lo ka­kav skan­dal?