Pi­še: dr Ili­ja Krač­ko­vić


Ka­da se že­ne slo­že eto ti be­la­ja, a ka­da se još uje­di­ne – te­ško te­bi. Sli­je­de dvi­je pri­če, gdje su že­ne bi­le u tom tre­nut­ku u gro pla­nu.
Pr­va pri­ča – kom­pa­ni­ja „Ti­teks“, 1990. go­di­na. Do ta­da ve­li­ka kom­pa­ni­ja, če­do so­ci­ja­li­zma, sa oko 7.000 za­po­sle­nih, sa po­go­ni­ma raz­mje­šte­nim po či­ta­voj Cr­noj Go­ri, po­či­nje po­la­ko da to­ne. Pro­iz­vod­nja na­glo opa­da, pla­te ka­sne, so­ci­jal­ni po­lo­žaj sve te­ži. Po­če­še i ob­u­sta­ve ra­da i štrajk i ta­da­šnji ge­ne­ral­ni di­rek­tor pod­ne­se ostav­ku.
U to vri­je­me ra­dio sam u IGM „Ra­do­je Da­kić“, kao član naj­u­žeg ru­ko­vod­stva – di­rek­tor Rad­ne za­jed­ni­ce Plan i fi­nan­si­je. Upra­vo ka­da je „Ti­teks“ ostao bez čel­nog čo­vje­ka, do­bi­jem po­ziv da se ja­vim u Skup­šti­nu op­šti­ne kod Bo­ži­da­ra Ga­zi­vo­de na raz­go­vor. I od­mah iz­ne­na­đe­nje – Op­šti­na je do­bi­la za­da­tak od Vla­de da na­đu ka­drov­sko rje­še­nje za „Ti­teks“, pa sam ja bio iz­bor. Sa­op­šte mi još da će sa mnom ići Ra­do­je Žu­gić, ta­da mla­di eko­no­mi­sta, da­nas mi­ni­star fi­nan­si­ja i još do­bih man­dat da se sam „po­bri­nem“ za teh­nič­kog di­rek­to­ra. Ja za­do­vo­ljan – bi­ti na če­lu fir­me sa 7.000 rad­ni­ka ni­je ma­la stvar, ali ipak osta­vih od­go­vor za sju­tra. Upo­znah se sa Žu­gi­ćem, ko­ji je bio već in­for­mi­san i po­što pri­hva­ti po­ziv, upo­zna­smo sa tim Ga­zi­vo­du. Osta­lo je sa­mo da nas for­mal­no iza­be­ru i ve­ri­fi­ku­ju or­ga­ni upra­vlja­nja za par da­na.
Na­red­nog da­na, upo­znah mo­je u „Da­ki­ću“ sa na­mje­rom. Isto­vre­me­no, do­bi­h po­ziv od pred­sjed­ni­ka sin­di­ka­ta „Ti­tek­sa“, sa­da po­koj­nog Sve­ta Ra­žnja­to­vi­ća, zo­ve me da se na­đe­mo u ba­šti ho­te­la „Cr­na Go­ra“. Na­đosmo se u za­ka­za­no vri­je­me, a on od­mah sve naj­go­re o pri­li­ka­ma u „Ti­tek­su“, ka­ko me­ni ni­je mje­sto ta­mo, za­što da ri­zi­ku­jem i na kra­ju ka­ko je čuo da su se rad­ni­ce do­go­vo­ri­le da će nam za­bra­ni­ti ula­zak u fa­bri­ku jer „ne­će do­zvo­li­ti da im ne­ko dru­gi kre­i­ra ka­drov­sku po­li­ti­ku“. Bio sam raz­o­ča­ran jer sam već pri­hva­tio po­ziv, upo­znao mo­je u „Da­ki­ću“, a sa­da hla­dan tuš. Te no­ći ni­je­sam mo­gao oka sklo­pi­ti. Uju­tro sam oba­vi­je­stio Žu­gi­ća o sve­mu, pri­hva­tio je moj sa­vjet, sku­pa smo po­šli kod Ga­zi­vo­de i za­hva­li­li mu na po­vje­re­nju.
Dru­ga pri­ča je iz Du­van­skog kom­bi­na­ta. U mar­tu 2009. go­di­ne Skup­šti­na ak­ci­o­na­ra me je iza­bra­la za čla­na Od­bo­ra di­rek­to­ra. Iste 2009. po­či­nje štrajk, pr­vo u „Du­van­ko­mer­cu“, ka­sni­je i u fa­bri­ci. U struk­tu­ri za­po­sle­nih „Du­van­ko­mer­ca“ do­mi­ni­ra­le su že­ne, pa su i u štraj­ku igra­le glav­nu ulo­gu. Da bi se smi­ri­le stra­sti i pre­va­zi­šla si­tu­a­ci­ja, ru­ko­vod­stvo DKP-a je bi­lo u stal­nom za­sje­da­nju. Sa­stan­ci su se odr­ža­va­li uglav­nom kod mi­ni­stra eko­no­mi­je Bran­ka Vu­jo­vi­ća i mi­ni­stra po­ljo­pri­vre­de Mi­lu­ti­na Si­mo­vi­ća, uz pri­su­stvo di­rek­to­ra fon­do­va kao ve­ćin­skih vla­sni­ka i gra­do­na­čel­ni­ka Mi­o­mi­ra Mu­go­še. Za­la­gao sam se za li­kvi­da­ci­ju „Du­van­ko­mer­ca“, što se ka­sni­je i de­si­lo.
Kra­jem te go­di­ne, ime­no­van sam za Pred­sjed­ni­ka od­bo­ra di­rek­to­ra. Si­tu­a­ci­ja je po­sta­ja­la sve te­ža – štajk je ra­di­ka­li­zo­van, po­če­lo je i gla­do­va­nje. Po­se­ban pe­čat su da­va­le že­ne „Du­van­ko­mer­ca“ tra­že­ći svo­ja pra­va i na to­me im sva­ka čast. Ali za osu­du su bi­li me­to­di ko­ji su ko­ri­šće­ni. Na­ve­šću dva pri­mje­ra ko­ji uru­ša­va­ju ugled po­šte­nih štraj­ka­ča, a ko­jih ću se sje­ća­ti do kra­ja ži­vo­ta.
Pr­vi se od­i­grao u kan­ce­la­ri­ji ta­da­šnjeg iz­vr­šnog di­rek­to­ra DKP-a. Ri­ječ je o iz­u­zet­nom čo­vje­ku i struč­nja­ku, auto­ru bren­do­va DKP-a, či­ja je vri­jed­nost pro­ci­je­nje­na na pre­ko mi­li­on eura. Isti je ime­no­van na to mje­sto Od­lu­kom Od­bo­ra u ko­me sam par­ci­pi­rao ne­pu­nu go­di­nu ra­ni­je i ni­je imao „za­slu­gu“ u po­sr­ta­nju fir­me. Tog da­na 40-ak že­na, po­put blic­kri­ga, ule­tje­lo je u kan­ce­la­ri­ju. Na vri­sak i po­ziv nje­go­ve se­kre­ta­ri­ce, ko­le­gi­ni­ca i ja smo do­tr­ča­li. Sa­mo nas dvo­je i ni­ko vi­še, iako se u zgra­di na­la­zi­lo oko 20 či­nov­ni­ka. Že­ne su vri­ska­le, pso­va­le – ne­mam ri­je­či za ta­kav vo­ka­bu­lar. Ubr­zo je ušao i nji­hov pred­sjed­nik sin­di­ka­ta. Iz­vr­šni mu se obra­tio, ci­ti­ram. „Ka­ko te ni­je sra­mo­ta da ovo či­niš, za­što ni­si sti­snuo pe­tlju i sam ušao?“.
Na­kon muč­nih sce­na uzeo sam ri­ječ. Re­kao sam da oprav­da­vam bor­bu za nji­ho­va pra­va, ali ne na ovaj na­čin, po­seb­no što su u pi­ta­nju maj­ke i su­pru­ge. Upo­znao sam ih sa na­po­ri­ma ko­je pred­u­zi­ma­mo na pre­va­zi­la­že­nju si­tu­a­ci­je. Sa­slu­ša­le su me, a da li su i po­vje­ro­va­le, ni­sam si­gu­ran.
Dru­gi do­ga­đaj se de­sio u mo­joj kan­ce­la­ri­ji, ne­du­go po­tom. Tog ju­tra sam ra­no sti­gao i od­mah iza­šao. Ne­gdje oko 10 i 10, zo­ve me se­kre­ta­ri­ca i sa­op­šta­va da mi je u kan­ce­la­ri­ju ušlo 20 že­na, prak­tič­no na si­lu. Tog da­na se ni­sam vra­ćao na po­sao.
Uju­tro, po­gle­dam na sto, vje­ro­vat­no ona ko­ja je sje­dje­la na mo­joj sto­li­ci, na­pi­sa­la pi­sam­ce. Pr­vi dio u lir­skom ras­po­lo­že­nju, ka­že ka­ko sje­di i gle­da kroz pro­zor, na­po­lju sve bu­ja i cvje­ta, a u nje­noj du­ši jad i če­mer. Lir­sko ras­po­lo­že­nje pre­la­zi u bi­jes i pr­kos – sve smo uni­šti­li i da ne pri­čam. Či­tam, smi­jem se i raz­mi­šljam – ja uni­štio, ja ko­ji sam do­šao ju­če, ko­ji sam uvi­jek do­la­zio na go­to­vu šte­tu – ni­je­sam mo­gao vi­še. Ni­kad ni­je­sam do­znao ko je ta rad­ni­ca, a što se ti­če DKP-a, iskre­no se na­dam da će pre­ži­vje­ti.