Pi­še: Bran­ko Ra­ko­če­vić


Pri­čao mi ono­mad Me­ša, dok sam ga po ko zna ko­ji put či­tao, da po­sto­ji jed­na tač­ka na ze­mlji ko­ja od­re­đu­je smi­sao kre­ta­nju, i ko­ja ga či­ni od­la­že­njem i vra­ća­njem, a ne lu­ta­njem, i ka­ko je ta tač­ka za nje­ga zna­či­la stvar­nu ili za­mi­šlje­nu slo­bo­du... Bez te tač­ke za ko­ju si ve­zan ne bi vo­lio ni dru­gi svi­jet, ne bi imao gdje da odeš, jer ne bi bio ni­gdje. Za me­ne ta tač­ka bje­še Pod­go­ri­ca. Pod­go­ri­ca kra­jem se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka bje­še Ti­to­grad, i duh ko­mu­ni­zma di­za­še se nad gra­dom. Ni­ti to bje­še va­roš, ni­ti ve­le­grad, već ne­što iz­me­đu, spoj ru­ral­nog i ur­ba­nog, kon­glo­me­rat ni­skih tro­šnih udže­ri­ca i vi­so­kih mo­der­nih zgra­da u soc-re­a­li­stič­kom sti­lu.
Lju­di bje­hu vi­so­ki i na­o­či­ti, no za­lud­ni, pa po vas bo­go­vet­ni dan še­ta­hu ču­ve­nim kor­zom, Uli­com Slo­bo­de, ko­ja se pro­sti­ra­še od po­šte, gdje kao u ne­kom ge­tu sta­ja­hu Ze­ća­ni, pa sve do­lje do Pu­po­ve ber­ber­ni­ce gdje se oku­plja­hu autoh­to­ni Pod­go­ri­ča­ni. ‘’Ma­ri­na sa­mo­po­slu­ga’’ i ‘’Bom­bo­nje­ra’’ bje­hu mje­sta oku­plja­nja Ko­ni­ča­na i To­lo­ša­na, a iz­me­đu Ju­go­ban­ke i Ju­go­pla­sti­ke oku­plja­la se, lo­gič­no, pro­ju­go­slo­ven­ska mla­dež, dok se ona europ­ski­ja, a sa­mim tim i na­pred­ni­ja omla­di­na, oku­plja­la kod ‘’Be­ka’’ i Rob­ne ku­će ‘’Be­o­grad’’. Kod ‘’Bo­ro­va’’ su sta­ja­li ne­kru­ni­sa­ni kra­lje­vi uli­ce La­zo i Jok­so. Za­go­ri­ča­na ni­je bi­lo, jer ni­je bi­lo ni Za­go­ri­ča, a Ri­le i Gi­le će na svi­jet do­ći mno­go go­di­na ka­sni­je. Za­bje­lo bje­še pod te­ro­rom cen­tra­li­zo­va­ne ti­to­grad­ske vla­sti, jer ne bje­še još ras­pi­sa­lo re­fe­ren­dum o ne­za­vi­sno­sti.
Va­roš ima­še ne­ko­li­ko bir­ti­ja i lo­kan­di - ti­pa ‘’Su­tje­ska’’, ‘’Kor­zo’’, ‘’Du­klja’’ - za lo­ka­dži­je, dok za ot­me­ni­ju če­ljad bje­še sa­gra­đen luk­su­zni ho­tel ‘’Cr­na Go­ra’’. Gur­ma­ni i sla­do­ku­sci su ta­ma­ni­li bu­re­ke, šam­pi­te, bo­zu i li­mu­na­du kod Štet­nog (S.T. ‘’Ham­za’’), a sve su nas ši­ša­li Pu­po i Ve­ko ...
Kul­tur­no smo se uz­di­za­li uz Ci­co­vu (ki­no) kul­tu­ru, a u Do­mu omla­di­ne su ra­sli ne­ki no­vi klin­ci Mi­ma (Ka­ra­džić), Žar­ko (La­u­še­vić), Džo­ni Bi Gud (Ho­džić)...
Pod Go­ri­com bje­še cr­kva u ko­ju su ri­jet­ko za­la­zi­li i naj­or­to­dok­sni­ji vjer­ni­ci, a ka­ko bi za­la­zi­li, kad je ‘’ku­stos’’ (sve­šte­nik) pri­je pod­ne dr­žao slu­žbu (bo­ži­ju), is­po­vi­je­da­ju­ći gre­šni­ke, a na­ve­če se, i sam gre­šan, is­po­vi­je­dao u ne­koj dru­goj slu­žbi (dr­žav­noj), on u du­goj cr­noj la­ne­noj man­ti­ji, a oni u du­gim cr­nim ko­žnim man­ti­li­ma.
Naj­ljep­ša uli­ca u gra­du bje­še Va­ka Đu­ro­vi­ća, ko­ja se uz sta­ri li­pov dr­vo­red pru­ža­še od ben­zin­ske pum­pe, pa sve do­lje do Ve­zi­ro­vog mo­sta. A u njoj u hla­du li­pa, kao li­je­pa Šan­ti­će­va ‘’Emi­na’’, sta­ja­še sta­ra za­pad­na tri­bi­na. Mo­žda to ne bje­še naj­ljep­ši sta­di­on na svi­je­tu ci­je­lom bi­je­lom, ali, bra­te, ima­še du­šu...
PR­VI PUT S OCEM NA JU­TRE­NjE (UTAK­MI­CU): Bi­lo je to ko­mu­ni­stič­ko vri­je­me, pa sve­ta ne­dje­lja ne bje­še po­sve­će­na bo­gu, već, bo­že mi opro­sti, fud­ba­lu. Te ne­dje­lje je do­šao ‘’Osi­jek’’, al’ Pod Go­ri­com je opet bi­lo pu­no... Dr­že­ći oca za ru­ku, sa ve­li­kom tre­mom, i još ve­ćim us­hi­će­njem, pri­la­zio sam, za me­ne, naj­ljep­šem sta­di­o­nu na svi­je­tu, tom fud­bal­skom te­a­tru mo­jih dje­čač­kih sno­va. Tri­bi­ne bje­hu ve­le­lep­ne, a za­pad­na bje­še po­kri­ve­na žu­tim kro­vom. Je­di­no što na tom usi­ja­nom li­me­nom kro­vu ne­ma mač­ka, ali, gle, on je na te­re­nu, po­red aut-li­ni­je, i umje­sto re­pom, ma­še za­sta­vi­com (po­moć­ni su­di­ja, pro­fe­sor No­vak Ba­to-Ma­čak Pe­ro­vić). Smje­sti­smo se na ču­ve­no ‘’sta­ja­nje’’, po­da­lje od ‘’ner­vnog’’ (sek­tor naj­va­tre­ni­jih na­vi­ja­ča), ko­je se na­la­zi­lo iz­nad Ago­ve ku­će. Na te­re­nu za­ni­mlji­vo, ali u pu­bli­ci još za­ni­mlji­vi­je - apla­u­zi, bo­dre­nje, ne­go­do­va­nje, psov­ke, ko­men­ta­ri. Gle­da­o­ci ko­ji su ima­li tran­zi­sto­re bi­li su glav­ne fa­ce na tri­bi­na­ma, jer su mo­gli da pra­te kom­bi­no­va­ni pre­nos utak­mi­ca ‘’Vri­je­me spor­ta i ra­zo­no­de’’ (“Ovaj je pro­gram kao tor­ta, red mu­zi­ke pa red spor­ta”), a mje­sta u nji­ho­voj bli­zi­ni bi­le su pra­ve ma­le VIP-lo­že.
Uklju­če­nje ču­ve­nog ra­dio-re­por­te­ra Bra­ti­sla­va Ko­ko­lja u pre­nos, iza­zi­va­lo bi sal­ve smi­je­ha i odu­še­vlje­nja. “Na sta­di­o­nu Pod Go­ri­com de­set hi­lja­da gle­da­la­ca, pet hi­lja­da ki­šo­bra­na. ‘’Bu­duć­nost’’ na­pa­da pre­ma Do­mu omla­di­ne, a ‘’Osi­jek’’ pre­ma ben­zin­skoj pum­pi”, sli­ko­vi­to je oba­vje­šta­vao po­pu­lar­ni Ba­to slu­ša­o­ce di­ljem do­mo­vi­ne, od ko­jih mno­gi ni­je­su zna­li ni gdje se na­la­zi Ti­to­grad, a ka­mo­li Dom omla­di­ne i ben­zin­ska sta­ni­ca. Ka­ko se utak­mi­ca bli­ži­la kra­ju, a ‘’Bu­duć­nost’’ ni­je ima­la po­vo­ljan re­zul­tat, čo­vjek za­du­žen za sta­ri se­ma­for vra­ti ka­zalj­ku sa de­ve­de­se­tog na osam­de­set de­ve­ti mi­nut, ne ­bi­ li svom vo­lje­nom klu­bu dao još je­dan mi­nut ži­vo­ta... Eh, kad bi taj sta­ri ča­sov­ni­čar po­no­vo mo­gao da vra­ti vri­je­me, pa da opet vi­di­mo ta dra­ga li­ca fud­ba­le­ra i nji­ho­vih uči­te­lja - či­ka Mi­ša, Raj­ka, Mo­ma, Ni­ko­li­ce, Slav­ka, Zo­je, Mi­ća, Vo­ja, Ca­ca, Ton­ka, Jan­ka, Mo­nja, Gu­za, Dra­ga Čet­ke... kao i na­mr­go­đe­ne ‘’fa­ce’’ ko­je su odr­ža­va­le red - Vo­ja Vra­ča­ra, Mi­lu­ti­na, Mi­le­te, Idža Pa­caj­ca, Đo­ka Pri­ga­ni­ce, Jo­va Pi­ro­ške... Da­nas te nji­ho­ve vas­pit­ne pa­li­ce vi­še li­če na onaj pru­tić Vi­to­ve uči­te­lji­ce...
I dok mno­gi (an­ti)he­ro­ji iz ove pri­če već odav­no oru ne­be­ske nji­ve, u Uli­ci Va­ka Đu­ro­vi­ća ra­stu ne­ka dru­ga dje­ca, ne­ki no­vi klin­ci, ko­ji ju­re za lop­tom, do­du­še, na lap­to­pi­ma.
Bi­lo jed­nom u Ti­to­gra­du (Pod­go­ri­ci). I tač­ka.