Autor: Na­de­žda Mi­len­ko­vić


Je­ste da ima­mo je­zič­ku ne­do­u­mi­cu i oko to­ga da li se žr­tva­ma ”oda­je po­čast” ili im se ”oda­je po­šta” (tre­ba­lo bi da im se oda­je po­šta, kao što zlo­čin­ci­ma ne bi tre­ba­lo da se oda­je po­čast!), ali vo­li­mo da svi­ma dru­gi­ma so­li­mo pa­met šta i ka­ko tre­ba i smi­ju da ra­de ka­da že­le da oda­ju po­štu ne­ko­me. Pa ta­ko tač­no zna­mo ko­je bi stra­ti­šte Hr­vat­ska mo­ra­la do­stoj­no da obi­lje­ži (Ja­dov­no), gdje tre­ba da odr­ži ko­me­mo­ra­ci­ju (Ja­se­no­vac) i ko­je rat­no ra­za­ra­nje ne tre­ba da po­mi­nje (Vu­ko­var), baš kao što to zna­mo i za sva­ku dru­gu dr­ža­vu sa ko­jom se spo­ri­mo. I ne sa­mo da zna­mo i da se ne li­bi­mo da dr­ži­mo lek­ci­je ne­go bo­ga­mi zna­mo i da de­la­mo. Vi­dje­li ste ka­ko se pro­ve­la En­gle­ska kad je pro­ba­la da nam po­tu­ri re­zo­lu­ci­ju o Sre­bre­ni­ci – pr­vo su do­bi­li iz­lo­žbu o svim nji­ho­vim zlo­či­ni­ma to­kom isto­ri­je, pa pi­smo kra­lji­ci, a na kra­ju smo ih do­tu­kli Đo­ko­vi­će­vim tri­jum­fom na Vim­bldo­nu. Do­bro, tu ne­gdje iz­me­đu tih na­ših ma­e­stral­nih po­te­za pro­vu­kao se i ve­to Ru­si­je, ali ga mi ni­smo tra­ži­li (mol­ba pred­sjed­ni­ka Ni­ko­li­ća se iona­ko ne ra­ču­na), kao što ni Ru­si­ja ni­je tra­ži­la ni­šta za­uz­vrat, ni­ti joj je ne­što nu­đe­no (osim to­ga, šta pa ima­mo da po­nu­di­mo Ru­si­ji – EPS, Te­le­kom?).
Isto­vre­me­no, kad je do­ma­ći te­ren u pi­ta­nju, tu već i ni­smo to­li­ko si­gur­ni šta i ka­ko tre­ba obi­lje­ža­va­ti ni­ti ka­ko ko­ju te­mu tre­ba tre­ti­ra­ti. Ma­sov­na grob­ni­ca ko­sov­skih Al­ba­na­ca u Ba­taj­ni­ci na pri­mjer, ni­je do­bi­la ni ras­plet ni spo­men-plo­ču. Kao ni ono mje­sto, ko­jem ni ime vi­še ne zna­mo, na ko­jem se pre­vr­nu­la hlad­nja­ča pu­na le­še­va. I ni­je to za­to što nam je ta te­ma ne­u­god­na i ne ide nam u pri­log ili za­to što, ne daj Bo­že, oprav­da­va­mo zlo­či­ne – ta ob­ja­šnje­nja mo­žda va­že za one dru­ge ko­ji od­bi­ja­ju da pri­zna­ju na­še žr­tve. Mi sa­mo če­ka­mo da cio svi­jet oda pri­zna­nje svim na­šim žr­tva­ma pa će­mo on­da i mi nji­ho­vim. Jer nas se u pro­tiv­nom ni­ko ne­će ni sje­ti­ti, osim mo­žda Ru­si­ja kad ve­to do­đe na na­pla­tu.
Osim to­ga, vi­dje­li smo šta se de­si kad oda­je­mo po­štu tu­đim žr­tva­ma. Ka­me­nu­ju nam pre­mi­je­ra. I to ne ta­mo ne­ki iz­gred­ni­ci (”bu­da­le!” ka­ko re­če pre­mi­jer ci­ti­ra­ju­ći Zo­ra­na Ke­si­ća) ne­go pra­vi prav­ca­ti aten­ta­to­ri. Ta­ko­re­ći Ga­vri­li Prin­ci­pi sa­mo u obr­nu­tom smje­ru. Ta­ko su bar za­klju­či­li na­ši me­di­ji, ana­li­ti­ča­ri i po­li­ti­ča­ri, isti oni ko­ji su u tek­sto­vi­ma i emi­si­ja­ma osu­di­li om­bud­sma­na za ubi­stvo (us­put, šta bi sa ras­pi­sa­nom na­gra­dom za do­ka­ze?). Oni su i sa­da auto­ke­fal­no ot­kri­li da su ka­me­ni­ce za­pra­vo te­le­di­ri­go­va­ni dro­no­vi (ili se ka­že te­le­pron­to­va­ni va­zdu­plo­ho­vi?) or­ga­ni­zo­va­ne me­đu­dr­žav­ne za­vje­re. Jer ta­ko ne­što si­gur­no ne mo­gu da ura­de po­je­di­ni pri­pad­ni­ci ne­kog na­ro­da. Pa ni­su oni Sr­bi pa da bu­du sa­mo po­je­din­ci ko­ji su iz­vr­ši­li ta­mo ne­ki zlo­čin ko­ji ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa dr­ža­vom i nje­nim po­li­ti­ča­ri­ma!?
Sre­ćom, u ovim me­di­ji­ma ne­ma ni trun­ke rat­no­hu­škač­kog no­vi­nar­stva (a na­ro­či­to no­vi­nar­stva) ni­ti pod­stre­ki­va­nja da i ovaj aten­tat iza­zo­ve ne­ki, ma­kar lo­kal­ni, ali po njih ma­te­ri­jal­no be­ri­ćet­ni rat ili bar van­red­no sta­nje. Na­pro­tiv, oni ne pro­pu­šta­ju da po­hva­le pre­mi­je­ro­vu mi­ro­lju­bi­vu re­ak­ci­ju i nje­go­vu ”i da­lje is­pru­že­nu ru­ku”. (Kao da je mo­gao i ne­što dru­go da ura­di, da za­po­de­ne rat, sa­mo da je htio, ali eto ne­će?!) E, to je ”to­tal­na de­mo­kra­ti­ja”, što re­če mi­ni­star po­li­ci­je za­bra­nju­ju­ći sve sku­po­ve 11. ju­la u Be­o­gra­du.
Pe­šča­nik.net