Pi­še: Pe­tar Ka­dić


Ka­da go­vo­ri­mo o Pod­go­ri­ci, ma­lom gra­du, sko­ro kao pro­vin­ci­ji, mo­že­mo re­ći, a vi me is­pra­vi­te ako gri­je­šim, svi lju­di se zna­ju, jed­no­stav­no ne mo­že­te pro­ći uli­com, a da se ne sret­ne­te sa dvi­je ili vi­še oso­ba. U re­du i to ima svo­jih ča­ri, ne­ko te na­pu­ni po­zi­tiv­nom ener­gi­jom i is­pri­ča ti ne­ku za­ni­mlji­vost iz svog ži­vo­ta, ili uop­šte kad tog ne­kog sret­neš dan ti je jed­no­stav­no bo­lji i ljep­ši. Ali kad ne­maš pu­no vre­me­na i žu­riš htio ili ne mo­raš sta­ti ma­kar iz kur­to­a­zi­je da se po­zdra­viš iako bi to naj­ra­di­je iz­bje­gao i ta­ko je­dan po je­dan. Uzmu ti vri­je­me ko­je si mo­gao mo­žda dru­ga­či­je da is­ko­ri­stiš, za­tim za­ka­sniš ili jed­no­stav­no za­bo­ra­viš gdje si po­šao... E, za­to su me­tro­­po­le i me­ga­lo­po­li­si do­bri, ideš gdje ho­ćeš, ne sre­ćeš se ni sa kim, a ra­diš šta ho­ćeš ne oba­zi­ru­ći se šta će ko mi­sli­ti ili re­ći. U Pod­go­ri­ci do­bre vi­je­sti br­zo kru­že, ali lo­še vi­je­sti još br­že ko ko­me­ta. Ni­šta se, ali ap­so­lut­no ni­šta ne mo­že sa­kri­ti, još po­go­to­vo ako ste bo­le­sni. Valj­da je to ne­pi­sa­no pra­vi­lo da te pr­vo sa­ža­lje­va­ju, i prak­tič­no sa­hra­ne, ot­pi­šu, a pri­je sve­ga to­ga do­bro oža­le i po­ne­kad mo­žda gru­bo re­če­no iz­o­go­va­ra­ju i bje­že od te­be kao da si ne daj Bo­že bo­le­stan od ku­ge. Ali lju­di raz­li­či­tih provenijencija ba­rem u Pod­go­ri­ci su kao ne­ka vr­sta ulje­za ili čud­nih gra­đa­na ko­ji ne pri­pa­da­ju ovoj sre­di­ni. Zar lju­di ko­ji svi­ra­ju je­dan ili vi­še in­stru­me­na­ta, go­vo­re ne­ko­li­ko je­zi­ka? Da li se to što su pu­to­va­li, u Pod­go­ri­ci sma­tra vr­li­nom ili ma­nom ili kao ne­pra­šta­ju­ći hen­di­kep. U dru­gim ze­mlja­ma to je tvo­ja ze­le­na kar­ta i tvo­ja kar­ta uspje­ha i na­pre­do­va­nja. Kod nas je ta­ko­đe kao ne­pi­sa­no pra­vi­lo sred­nja ško­la, pa fa­kul­tet, pa za­po­sle­nje i brak i ti­me da se za­vr­ša­va tvoj ži­vot. Čud­no, zar ne? Dok jed­ni ži­ve kao avan­tu­ri­sti ne tra­će vri­je­me ne­go ži­ve pu­nim plu­ći­ma, dru­gi se sa­ži­vlja­va­ju sa ru­ti­nom. Ovo na­ro­či­to va­ži za že­ne, jer na njih sve pa­da, od kuć­nih po­slo­va gdje su mu­škar­ci ve­ći­nom po­šte­đe­ni, ali vi­dim da se ova po­ja­va mi­je­nja, do­du­še spo­ro, ali će do­ći do rav­no­te­že i to me ra­du­je, pa do bri­ge za dje­com i po­sao...
Pitamo se za­što su ne­ras­po­lo­že­ne i ne­za­do­volj­ne, pa ka­ko će bi­ti po­red svih oba­ve­za i još im­pe­ra­tiv da uvi­jek bu­du sret­ne, na­smi­ja­ne, za­do­volj­ne, a to je do­bra maj­ka, su­pru­ga, po­slov­na že­na jed­nom ri­ječ­ju sa­vr­še­na že­na, da ni­je ma­lo pre­vi­še. Po­sto­je dvi­je či­nje­ni­ce ko­je me po­seb­no fa­sci­ni­ra­ju baš u Pod­go­ri­ci. Pr­va se ti­če cr­no­gor­skih ado­le­scent­ki­nja ili ti­nej­džer­ki ko­je kad iz­la­ze u grad pro­ve­du vi­še od po­la da­na spre­ma­ju­ći se i pri­pre­ma­ju­ći ne bi li bi­le vi­đe­ne iako se pod tim pod­ra­zumi­je­va ho­da­nje na vr­to­gla­vo vi­so­kim pot­pe­ti­ca­ma, pa po­sle umi­ru od bo­lo­va. Šmin­ka­ju se i obla­če kao da im je 30 go­di­na, a ne ti­nejdž pe­ri­od, a trend iz­blaj­ha­ne ko­se. Šta da se ra­di, za lje­po­tu se sve mo­ra iz­dr­ža­ti. Kao šlag na tor­ti kad uđe­te u ka­fić oba­ve­zno “ske­ni­ra­nje” od gla­ve do pe­te ka­ko je ko ob­u­čen. Ono što u Pod­go­ri­ci vla­da je­ste da se uspjeh ne pra­šta, već vla­daju za­vist i lju­bo­mo­ra. I ta osred­njost, tj. lju­di ko­ji ne mo­gu ne­što da po­stig­nu na­vik­nu­ti su da im osred­njost bu­de stan­dard, ali ne­ki lju­di se ti­me za­do­vo­lja­va­ju jer ne­ma­ju mo­guć­no­sti, a ne­ki za­to što su li­je­ni da ne­što pre­du­zmu. Ali znaj­te uvi­jek je bi­lo naj­te­že us­pje­ti u svo­joj sre­di­ni. Dru­ga či­nje­ni­ca su “ve­ze”. Bez njih je bi­lo i bi­će ne­mo­gu­će išta ura­di­ti u Pod­go­ri­ci, a to se po­seb­no od­no­si na za­po­sle­nje, jer dža­be ti sve re­fe­ren­ce ovog svi­je­ta ako ne­maš po­za­di­nu, čak i u apo­te­kama ti tre­ba ve­za, a da ne go­vo­rim o zdrav­stvu gdje je go­to­vo ne­za­mi­sli­vo bez “ve­ze”. Mi smo je­di­ni na­rod ko­ji se ve­se­li uz tu­žne pje­sme. Ali sve su ovo ka­rak­te­ri­sti­ke Pod­go­ri­ce. Mo­žda će ne­ko re­ći da sam uma­njio, ne­ki pre­u­ve­li­čao, a ne­ki čak po­go­dio . Sve ova­ko osta­je dok se ne de­si ne­ko ču­do da bi se de­si­le pro­mje­ne.