Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Sjedim u ba­šti jed­nog ka­fi­ća i po­sma­tram dru­štvo za sto­lom pre­ko pu­ta. Ni­ko ni sa kim ne raz­go­va­ra. Po­mi­sli­će­te ni­šta čud­no, mo­žda je čak i po­želj­no da svi ma­lo “ot­ću­te” sa svo­jim mi­sli­ma. Ali, na­ža­lost to ni­je raz­log nji­ho­ve “ko­mu­ni­ka­ci­je”. Svi, baš svi, a ima ih če­tvo­ro(ma­lo li je?) ima­ju “po­ma­ga­la ko­ja im ko­ri­ste da se što ma­nje raz­u­mi­ju. Je­dan “kuc­ka” po mo­bil­nom te­le­fo­nu, dru­gi bu­lji u lap­top, tre­ći či­ta žu­tu štam­pu, a če­tvr­ti ću­ti. Ne­ma s kim da bek­ne. A i da ima, či­sto sum­njam da bi ga ne­ko i čuo, a ka­mo­li sa­slu­šao.
Dok ih po­sma­tram, na­rav­no raz­o­ča­ra­na i tu­žna što ne pri­mje­ću­ju za­la­zak sun­ca, pi­tam se- Ko je kriv? Ko je za­vr­tio ovaj to­čak be­smi­sla,to­tal­ne otu­đe­no­sti i ne­ra­zu­mi­je­va­nja? Je­smo li mi, ili smo sa­mo uba­če­ni u ovaj mlin što be­so­muč­no me­lje? Mno­go je pi­ta­nja, sve ma­nje od­go­vo­ra. Či­nje­ni­ca je da je ovo vri­je­me i bez uku­sa i bez mi­ri­sa. Pa­ra­zit­sko. Opet pi­ta­nje- Gdje je ko­mu­ni­ka­ci­ja i zna li ovo vri­je­me šta ona za­pra­vo zna­či?
Mo­ra se ima­ti na umu da je ona ve­o­ma slo­že­na po­ja­va, jer se od­vi­ja ver­bal­no i ne­ver­bal­no, svje­sno i ne­svje­sno. Mo­že bi­ti ili bo­ga­ta ili si­ro­ma­šna. Za raz­li­ku od onog “dru­štva iz ćo­ška” ima i onih ko­ji raz­go­va­ra­ju vi­ču­ći i utr­ku­ju­ći se ko će pri­je ne­što re­ći. To je pri­mjer ego­cen­trič­nog go­vo­ra. Na su­prot­nom kra­ju na­la­zi se ona pra­va ko­mu­ni­ka­ci­ja ko­ja po­red pri­ča­nja sa­dr­ži i ak­tiv­no slu­ša­nje sa­go­vor­ni­ka.Slu­ša­nje je upra­vo ono što nam ne­do­sta­je, a ono se sa­sto­ji iz ne­ko­li­ko fa­za-ču­ti šta ne­ko go­vo­ri, pra­ti­ti tok , tru­di­ti da se ra­zu­mi­je smi­sao, od­go­va­ra­ti i pam­ti­ti. Lo­gič­no je da ako že­li­mo da ra­zu­mi­je­mo svi­jet oko se­be, mo­ra­mo slu­ša­ti šta on ima da nam ka­že. Ak­tiv­no slu­ša­nje sa­dr­ži sve ove ele­men­te, dok pa­siv­nom od­go­va­ra ona fra­za-na jed­no uvo uđe, a na dru­go iza­đe. Či­nje­ni­ca je da ži­vi­mo u vre­me­nu gdje ova fra­za čvr­sto „sto­ji na no­ga­ma” i „glu­va” je na bi­lo ka­kve pro­mje­ne. Pa­siv­no slu­ša­nje pro­u­zro­ku­je ne­ra­zu­mi­je­va­nje, kon­flik­te me­đu lju­di­ma, pa i raz­vo­de bra­ko­va, gu­blje­nje po­sla itd. Sa dru­ge stra­ne, ak­tiv­no slu­ša­nje mo­že spri­je­či­ti kon­flikt pa čak i una­pri­je­di­ti od­nos sa tim oso­ba­ma. Ka­da za­i­sta ču­je­mo, ra­zu­mi­je­mo i že­li­mo da za­pam­ti­mo šta dru­ga stra­na ima da ka­že, ta­da smo spo­sob­ni da vi­di­mo per­spek­ti­vu iz po­zi­ci­je na­šeg sa­go­vor­ni­ka, a kao što zna­mo iz “tu­đih ci­pe­la” sve iz­gle­da sa­svim dru­ga­či­je.
To što ima­mo jed­na usta a dva uva, tre­ba­lo bi mno­go to­ga da nam uka­že. Da­kle, ako že­li­mo da ču­je­mo šta naš sa­go­vor­nik ima da ka­že, omo­gu­ći­će­mo mu ti­me što će­mo mi pri­ča­ti ma­nje.O, a ka­ko bi tek bi­lo div­no kad bi bar na krat­ko uću­ta­li oni ko­ji ne­ma­ju šta da ka­žu! Ni­sam gru­ba, još ma­nje iro­nič­na, ali za­i­sta mi­slim da je “pa­me­to­va­nje” onih pra­zno­gla­vih ve­li­ki pro­tiv­nik zdra­ve i ko­ri­sne ko­mu­ni­ka­ci­je. A tek oni ko­ji pre­vre­me­no su­de i do­no­se “ve­li­ke za­ključ­ke”! Ili oni ko­ji na sve “sta­vlja­ju tač­ke”! Ili tek oni ko­ji “či­ta­ju tu­đe mi­sli”! Ne umi­šljaj­te da išta od to­ga umi­je­te, jer to ni­ko ne umi­je. Baš ni­ko.
Mo­že­te li se sje­ti­ti ka­da vas je ne­ko po­sled­nji put sreo i pi­tao ka­ko ste, a da je sa­če­kao vaš od­go­vor? Ja ne­što ne pam­tim ta­kve su­sre­te. Sve se svo­di na su­vu kur­to­a­zi­ju,bez trun­ke sa­o­sje­ća­nja i ra­zu­mi­je­va­nja.
„Aj­mo na ka­fu da bu­lji­mo u te­le­fon” mo­gao bi de­fi­ni­tiv­no da gla­si mo­to da­na­šnje (ne)ko­mu­ni­ka­ci­je. Mo­žda ovo spa­da i pod cr­ni hu­mor, ali smi­je­šno si­gur­no ni­je. Mo­ram se osvr­nu­ti i na vo­di­te­lje ne­kih TV emi­si­ja ko­ji svom go­stu, ko­ji i te ka­ko ima šta da ka­že, ne da­ju ni usta, ni oka otvo­ri­ti. Nji­hov fru­stri­ra­ni i ne­pro­fe­si­o­nal­ni stav, upa­da­nje u ri­ječ, ne­ma­nje ni tak­ta ni zna­nja, pri­mjer su to­tal­nog te­ro­ra nad ko­mu­ni­ka­ci­jom. Ono što sma­tram ve­o­ma po­želj­nim i do­bro­na­mjer­nim u raz­go­vo­ru i što će ga uči­ni­ti si­gur­no kva­li­tet­ni­jim i bo­ga­ti­jim je­ste kri­ti­ka. Neo­p­hod­na, do­bro­na­mjer­na kri­ti­ka. Mo­ra se ima­ti u vi­du da je ona uvijek, baš uvijek ko­ri­sni­ja, ne­go pa­siv­no sla­ga­nje sa ne­či­jom pri­čom.Uka­zi­va­njem na naš dru­ga­či­ji stav, ne­sla­ga­nje sa sa­go­vor­ni­kom, nu­đe­nje mo­gu­ćih rje­še­nja, nji­ho­vo pro­na­la­že­nje, uči­ni­će da se oba uče­sni­ka u ko­mu­ni­ka­ci­ji osje­ća­ju po­što­va­no, sa­slu­ša­no i shva­će­no, a i bi­će svje­sni­ji či­nje­ni­ca i na­rav­no tu­đe per­spek­ti­ve. Da­kle, sa­mo ko­mu­ni­ka­ci­ja ko­ja pod­ra­zu­mi­je­va ak­tiv­no slu­ša­nje pred­sta­vlja pr­vu i pra­vu ko­mu­ni­ka­ci­ju.
Za­to, na­u­či­te da slu­ša­te i se­be i dru­ge. Raz­mje­njuj­te mi­sli, osje­ća­nja, uče­stvuj­te u pro­ble­mi­ma i ra­do­sti­ma dru­gih. Oslu­škuj­te, slu­šaj­te, raz­go­va­raj­te. Ne bu­lji­te u te­le­fon ka­da is­pred se­be ima­te ne­či­je oči. Oči su ogle­da­lo du­še, a ri­je­či su za nju me­lem.Po­štuj­te ri­je­či. Ja sam tu da vas sa­slu­šam i ka­žem. I ja i moj bič. Jer ne­po­što­va­nje ko­mu­ni­ka­ci­je je kič.
(Autor je pje­snik)