Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić


Ku­da to hr­le pu­ži­jim ga­lo­pom ili br­zi­nom svje­tlo­sti Sr­bi­ji­ca i Go­ri­ca Cr­na, moj ze­mlja­če? Kao da ta­mo već ni­je­su bi­le, sa­mo što se to ta­da, ko­li­ko se sje­ćam kao Ti­tov pi­o­nir­čić, zva­lo vječ­na Ju­go­sla­vi­ja. I zna­ju li uop­šte na­še pu­to­vo­đe gdje će sti­ći i da li će sti­ći i za­što sti­žu ta­mo gdje su kre­nu­li? I je­su li pri­mi­li k zna­nju da je sva­ki slič­ni pro­je­kat vje­čan baš ko­li­ko i go­re­na­tuk­nu­ti. Ili je u na­o­pa­kom vr­lom no­vom svi­je­tu, ka­ko je već re­če­no, ne­zna­nje moć, a rop­stvo slo­bo­da. Da li se, za­pra­vo ču­ve­no EU či­ta kao Evrop­ska uni­ja ili kao Evrop­ska uto­pi­ja? Ili je to pot­pu­no sve­jed­no oni­ma ko­ji su osmi­sli­li­li i za­um­no­in­že­njer­ski spro­ve­li ova­kav pro­je­kat ko­ji je, avaj, mno­go pu­ta u ra­znim iz­da­nji­ma po­sta­jao i ne­sta­jao pred tu­pim po­gle­dom une­sre­će­nog pu­ka, is­pod ve­se­lih po­bjed­nič­kih za­sta­vi­ca ko­je su se na­pra­sno pre­tva­ra­le u cr­ne bar­ja­ke smr­ti i ne­sta­ja­nja. Gra­di­te­lji i ru­ši­te­lji, vaj­na bra­ćo, ne mi­je­nja­ju li­ca. Oni mi­je­nja­ju ma­ske, a ma­ska­ma se, valj­da, ne vje­ru­je. Ko po­vje­ru­je u ma­sku, iz­gu­bi­će li­ce. Ko pro­da li­ce za ma­sku, osta­je i bez li­ca i bez ma­ske. Uko­li­ko, na­rav­no, gri­ma­sa bo­la i oča­ja, ni­je je­di­na ma­ska i je­di­no li­ce ko­je su nam na­mi­je­ni­li na ovom ras­po­ma­mlje­nom ma­sken­ba­lu...
Uto­pi­ja je, kao što ve­le ja­sno i ra­zlo­žno sta­re usnu­le knji­ge ko­je ma­lo ko otva­ra, ze­mlja ko­ja ne po­sto­ji, za­mi­šlje­no ostr­vo na ko­jem je na­pra­vlje­no za­mi­šlje­no ustroj­stvo dr­ža­ve. To je, ka­žu hu­ma­ni­sti u svo­jim ha­lu­ci­nant­nim ma­gli­na­ma i opoj­nim ur­ne­be­sji­ma po­mah­ni­ta­log uma, dr­ža­va sa ide­al­nim ure­đe­njem u ko­joj je sve baš ona­ko ka­ko tre­ba da bu­de. Vu­kov­skim je­zi­kom pri­do­daj­mo: ku­la od ka­ra­ta ili­ti ze­mlja dem­be­li­ja... Bez ob­zi­ra na sve ukra­sne bri­sel­ske zvje­zdi­ce ko­je su za­sja­le u ko­smič­koj ta­mi i po­sta­le sve­ti­on­či­ći i kra­sulj­ci u op­štem ha­o­su, ne bi­va to, europ­ska bra­ćo. Ko će, za­bo­ga, po­vje­ro­va­ti u ne­što če­ga ne­ma, pod uslo­vom da ta­kav ne­vjer­nik za svo­ju vje­ru ne pri­ma za­ma­šnu ma­snu apa­na­žu ili pod uslo­vom da ta­kvo če­lja­de ni­je pre­da­lo i um i du­šu ne­ka­kvom ne­ča­stiv­cu i ne­po­me­ni­ku ko­ji se sun­ča na bri­sel­sko­ber­lin­skoj mje­se­či­ni, ona­ko kur­jač­ki i vu­ko­dlač­ki. Elem, ta europ­ska ona­ni­ja je za­pra­vo sa­mo to i ni­šta vi­še. I ne tre­ba nam mno­go ni u gla­vi ni u sto­ma­ku da bi­smo do­šli do iz­re­če­nog za­ključ­ka. Fi­nan­sij­ski de­ri­va­ti, ter­min­ski ugo­vo­ri, va­lut­ni svop, he­džing, tr­go­va­nje va­lut­nim in­dek­si­ma, for­vard­si, fju­čer­si... O div­nih li europ­skih sno­va, o ve­li­čan­stve­ne li bri­sel­ske ma­ni­jač­ke po­lu­ci­je! Mi­slim, mo­gu ona­ni­sa­ti do mi­le vo­lje, ali to ni­je stva­ra­nje, već pro­si­pa­nje ne­če­ga iz če­ga bi se ne­što, po sta­rim pra­vi­li­ma, sta­ri­jim i od bri­sel­ske ona­ni­stič­ke ad­mi­ni­stra­ci­je, mo­glo stvo­ri­ti. Sto­ga taj uto­pi­stič­ko­pu­ber­tet­ski san ili­ti sno­vi­đe­nje, u sva­kom slu­ča­ju ne­ma­ju svo­ju bu­duć­nost, jer sva­ko ostva­re­nje, oso­bi­to pu­be­r­tet­skih sno­va, vo­di u raz­o­ča­re­nje i su­no­vra­će­nje. Da­kle, ni­ko ne­ma ni­šta pro­tiv sno­va, ali po­sta­je pro­ble­ma­tič­no ka­da se sno­vi mo­ra­ju ostva­ri­ti. Na taj na­čin se stva­ra ka­ri­ka­tu­ral­no ova­plo­će­nje sno­va ko­je san pre­tva­ra u ko­šmar, a sne­va­ča u žr­tvu. Zna­ju to do­bro europ­ski ma­đi­o­ni­ča­ri ko­ji sva­ko­ga da­na pre­re­žu po jed­nu kra­so­ti­cu, ili iz­vu­ku po jed­nog upla­še­nog ze­ka­na iz bri­sel­skog še­ši­ra. Na­kon ta­kvih europ­skih se­an­si ni­ka­da ne zna­te da li ste zec ili dje­voj­ka ili ste še­šir u ru­ka­ma cr­nog ma­ga. I ne zna­te ko­me je apla­uz upu­ćen: ono­me ko­ji ubi­ja ili ono­me ko­ji je, za za­ba­vu, ubi­jen.
Elem, čvr­sti te­me­lji Evrop­ske uni­je po­sta­ju leb­de­ći te­me­lji Evrop­ske uto­pi­je, jer Be­to­ve­no­vo mu­zi­ci­ra­nje ovih da­na pre­la­zi u kaf­ki­jan­sko­or­ve­lov­ski i vag­ne­rov­ski marš. Na­pra­sno, a pod uti­ca­jem ta­ko­zva­ne mi­grant­ske kri­ze, vaj­ni evrop­ski hu­ma­ni­tar­ci po­sta­ju zi­do­zi­da­ri i raz­vla­če bo­dlji­ka­vu ži­cu, a sve u rit­mu ne­kog ma­đar­skog čar­da­ša ili beč­kog val­ce­ra. Po pra­vi­li­ma vr­log no­vog svi­je­ta lju­di po­sta­ju mi­gran­ti, a mi­gran­ti po­sta­ju hor­de ko­je tre­ba za­u­sta­vlja­ti zi­do­vi­ma ili bo­dlji­ka­vom ži­com. Ko je od ne­sreć­nih lju­di na­pra­vio mi­gran­te, a od mi­gra­na­ta hor­de, ma­nje je va­žno. Bit­no je da europ­ska la­đa ne po­sta­ne brod lu­da­ka ili da se lu­da­ci ma­kar dr­že u mrač­nom pot­pa­lu­blju me­đu akre­pi­ma i pa­co­vi­ma.
I ne­ma tu ni­šta čud­no. Bi­lo bi čud­no da je dru­ga­či­je. Sr­bi­ji­ca i Go­ri­ca Cr­na žud­no žu­re cr­nom pot­pa­lu­blju jer za njih, po si­li lo­gi­ke i europ­skih za­ko­no­pra­vi­la, ne­ma mje­sta ni na pa­lu­bi, a ka­mo­li na ko­mand­nom mo­stu. Ma­li osta­je ma­li. Ne­sreć­nik osta­je ne­sreć­nik. Si­ro­ti­nja će uvi­jek bi­ti si­ro­ti­nja. Tač­ka. Da je dru­ga­či­je, sve bi bi­lo dru­ga­či­je. Da je dru­ga­či­je ima­li bi­smo car­stvo Bo­ži­je na ze­mlji, a ne Evrop­sku uto­pi­ju na ne­bu.
Ci­vi­li­zo­va­ni evrop­ski stvor (uko­li­ko ni­je Ni­je­mac ili ne­ka­kav slič­ni de­li­ja) jed­nom no­gom ga­zi po kr­va­vom bla­tu, a dru­gom no­gom po la­žnom ne­bu. I to je pra­vi­lo uto­pi­stič­kog bri­sel­skog ko­smo­sa: dok ga­ziš po kr­va­vom bla­tu, za­mi­šljaš da si na di­vot­nom ne­bu. Dok kao cr­vić ga­mi­žeš bla­ti­štem za­mi­šljaš da le­tiš ne­be­si­ma. Ne­ko se ro­di za strah, ne­ko za san. Po­br­ka­li se sno­vi i stra­ho­vi kao u sva­koj uto­pi­stič­koj pri­či. Jer ni san ni strah ni­je­su ono što su bi­li u na­šoj europ­skoj uto­pi­stič­koj pri­či. Ono što sa­nja­mo ni­je evrop­ski san. To je ka­lju­ga pri­zem­nih žud­nji onih ko­ji su nam ukra­li sno­ve. Ono če­ga se bo­ji­mo ni­je strah. To su fru­stra­ci­je onih ko­ji nas ubje­đu­ju u sop­stve­nu europ­sku vi­zi­ju. Ono što ži­vi­mo valj­da je ži­vot i u ime ži­vo­ta od­ba­ra­ni­mo po­sto­ja­nje.
Oti­šao je ve­li­ki srp­ski isto­ri­čar Mi­lo­rad Ek­me­čić, a za njim je osta­la re­če­ni­ca kao me­te­or na cr­nom ne­bu: Ži­vi­mo u za­tiš­ju pred bu­ru. Ne znam od če­ga me je vi­še strah: od za­tiš­ja ili od bu­re ko­ja će do­ći...
(Autor je knji­žev­nik)