Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


Ka­kve su ovo vra­ne, zna­le ih ra­ne. Čo­vjek po­mi­sli, ne­sta­še vra­ne ne­kud, od­le­tje­še, od­le­pr­ša­še, kad evo ih opet. Kod nas u Cr­noj nam Go­ri, vra­ne ni­kad ni­je­su bi­le na do­brom gla­su. Mo­žda smo mi, zbog ne­če­ga pri­pi­sa­li vra­na­ma ono što ne za­slu­žu­ju? Jer vra­ne ni­je­su gra­blji­vi­ce, ne ubi­ja­ju jag­njad, ni ze­če­ve, ne pe­ru­šaju ko­ko­ške, ni­je­smo vi­dje­li ni da se za­li­je­ću na go­lu­bo­ve i vrap­ce. Ni­je­su vra­ne ga­vra­ni pa da do­no­se cr­ne gla­se.Ni­je­su ni ja­stre­bo­vi, pa da ko­lju ne­jač. Ni­je­su vra­ne ni li­si­ce da ti ukra­du ne­što iz ku­će ili okuć­ni­ce. Kad čo­vjek ra­ci­o­nal­no pro­mi­sli, vra­ne ni­je­su ni­kom ni­šta kri­ve. Ali opet su ne­ka­ko neo­mi­lje­ne. Ne mo­že se kod nas ni­kad ču­ti li­je­pa ri­ječ za vra­nu. Kod dru­gih na­ro­da ni­je ta­ko. Ne­ki vra­ne sma­tra­ju vr­lo in­te­li­gent­nim pti­ca­ma. Ne znam što je na­ma? Što smo ta­ko una­vi­đe­li cr­ne vra­ne kao po­sled­nje pti­ce. Čak, na­ši lju­di sup­til­ni­jeg uku­sa i po­i­ma­nja, re­kli bi – vra­ne ni­je­su pti­ce. Vra­ne bi za njih mo­gle bi­ti sa­mo ti­ču­ri­ne ili ti­če­ti­ne, pa čak i đa­vo­li.
Kad se, ne daj Bo­že, ne­ko­me ka­že da je vra­na, to je kod nas naj­te­ža uvre­da. To ne zna­či da je ta oso­ba zla, ali ta bi oso­ba , na ko­ju se od­no­si od­no­sna ri­ječ, vi­še vo­lje­la da joj je re­če­no da je zmi­ja šar­ka, ne­go što joj je re­če­no da je vra­na. (Kad se za čo­vje­ka ka­že da je zmi­ja, to mo­že bi­ti po­zi­tiv­na alu­zi­ja, kao da mu ka­žeš – sa­bljo! Ali, za že­nu kad se ka­že zmi­ja ili zmi­ju­ri­na, tu vi­še ne­ma li­je­ka.)
Ni­je la­ko na­ma s na­ma. Ni­je la­ko na­ma s na­šim je­zi­kom. Na sva­kom mje­stu mo­že te po­sje­ći, sa­sje­ći, kao što te mo­že i od­bra­ni­ti. Ka­ko ga no­si­ti i iz­dr­ža­va­ti s njim? Uvi­jek si pred njim ne­do­re­čen i kriv. Što god re­češ, mo­glo je bo­lje. Mo­glo je tri pu­ta bo­lje. Ne tri pu­ta, ne­go tri­sta pu­ta. Ima čo­vjek da se po­sti­di pred je­zi­kom, kad uvi­di ko­li­ko je­zik zna, a on ne zna.Ko­li­ko god ra­steš, vi­diš, ma­lo si uz­ra­stao pred je­zi­kom, ko­ji ra­ste bogzna ot­kad.
Tu je po­sri­je­di ne­ki ap­surd. Ne­ki par­doks ne­do­gled­ni. Te­ško s njim, a bez nje­ga se ne mo­že. Čo­vjek ko­ra­ča iz­me­đu po­gi­bi­je i spa­sa. A do­lje ne pre­sta­ju da ga­ču vra­ne i uje­da­ju zmi­je. A je­zik, ako ne mo­že da se pre­tva­ri u mač, ni­je ni od nje­ga ko­ri­sti.
Aj­de da se opet vra­ti­mo na­šim vra­na­ma. Ne vra­na­ma, ne­go me­ta­fo­ra­ma. Vra­ne su u na­šem tek­stu, sa­mo stvar je­zi­ka. Ni­šta vi­še.I ni­šta ma­nje. Re­ci­mo, vra­ne ne zna­ju da pi­šem tekst o vra­na­ma, ni­ti će ga či­ta­ti. Mo­gle bi sa­mo po­klju­ca­ti cr­na slo­va ovog tek­sta, mi­sle­ću da je to ne­ko zr­ne­vlje. Da­kle, one su pot­pu­no rav­no­du­šne pi­šem li ja ili ne pi­šem. A ne za­ni­ma ih me­ta­fo­rič­ki smi­sao.Kriv sam, ipak, pred vra­na­ma što uzi­mam nji­ho­vo ime, ali pe­rem se je­zi­kom i me­ta­fo­ra­ma. I prav­dam se da ovo ne­ma ve­ze s pra­vim vra­na­ma. Ovo ima ve­ze sa­mo sa me­ta­fo­ra­ma. A pra­ve vra­ne mo­gu bi­ti mir­ne, kao da ih ne­ma.
Da­kle, za­što bi ne­ko vi­še vo­lio da je zmi­ja ne­go vra­na, kad je zmi­ja pu­na zla i otro­va, a cr­nu vra­nu ni­je osvo­ji­lo ni zlo ni do­bro.
Vra­ne ne ubi­ja­ju dru­ge pti­ce, ni zvjer­ke, ali ako ne­gdje opa­ze (a za to ima­ju ne­u­po­re­div njuh), da je ugin­ulo jag­nje, ili re­ci­mo konj, ma­ga­rac, psi­na, jad­ni zec, pr­ve one do­le­te. Vo­le str­vi­nu kao svoj ži­vot. Oko str­vi­ne zna­ju i da se po­če­ru­pa­ju me­đu so­bom. Sa­mo ni ta­da jed­na dru­goj oči ne va­di.
No tre­ba re­ći da su vra­ne de­mo­kra­tič­ne kao ika­kve pti­ce. One ga­ču, i kva­ču, ro­min­dža­ju za se­be i me­đu so­bom, jed­na dru­gu ne slu­ša, ali jed­na dru­gu ne ćut­ka, i ne pre­ki­da dok ova vri­šti. Ne mo­že se re­ći da iz­me­đu njih vla­da ve­li­ko po­što­va­nje, ni lju­bav, ali ipak vla­da ne­ka so­li­dar­nost. Ja­če vra­ne ne bi­ju sla­bi­je, ne klju­va­ju ih ni u gla­vu ni u oči. Ne ci­je­ne se iz­me­đu se­be, jer zna­ju da su obič­ne vra­ne, ali se ipak me­đu­sob­no i ne pre­zi­ru.
Ali, vra­ne se ne pri­bli­ža­va­ju ne­kim mje­sti­ma, kao re­ci­mo - cr­kva­ma i ku­ća­ma u ko­ji­ma ima dje­ce i omla­di­ne. Cr­kvu op­sje­da­ju go­lu­bo­vi, sli­je­ću na krov, na pro­zo­re, ve­ru se po na­dstre­šni­ca­ma, ska­ku­ću oko cr­kve, a vra­ne, iako su tu ne­gdje bli­zu, ne­će da se pri­mak­nu. La­ste, re­ci­mo, vo­le bal­ko­ne, cvr­ku­ću oko pro­zo­ra, vi­ču, sva­đa­ju se, pje­va­ju, iz­vo­de ču­da u va­zdu­hu, kao da vo­le da ih gle­da ljud­sko oko, a vra­na se uvi­jek dr­že pri­stoj­nog od­sto­ja­nja. No, u vra­na­ma ima ne­što neo­če­ki­va­no. Gdje je pet-šest vra­na, po­so­ko­le se i mo­gu da uda­re na or­la. Ne­što ih orao pro­vo­ci­ra, ma­da nje­mu ne pad­ne na pa­met ni da ih opa­li klju­nom, ni da ih pro­stri­je­li oči­ma, ali vra­na­ma sme­ta or­lov duh. Po­zna­to je da vra­ne ne le­te vi­so­ko, i valj­da mi­sle da na nji­hov pri­zem­ni pro­stor ne­ma­ju pra­va or­lo­vi. One za se­be dr­že da su zem­ne pti­ce, i da se hra­ne cr­ko­ti­na­ma, a or­lo­vi su ne­be­ske pti­ce, po­sma­tra­ju sve s vi­si­ne, a hra­ne se sa­mo onim što sa­mi po­sje­ku i ustri­je­le. Ne tro­še na to vri­je­me, ne­go kad ustri­je­le ze­ca okom s vi­si­ne, sle­te ko me­tak i uzmu ga za ru­čak.
Vra­ne ne pod­no­se duh or­la, i od­mah se na­ti­snu za njim. Ali vra­ne ne mo­gu da le­te du­go ni vi­so­ko. Što se orao po­di­že vi­še, on je lak­ši i ja­či, a vra­na­ma poč­nu da ote­ža­va­ju kri­la, gu­be dah, hva­ta ih vr­to­gla­vi­ca, i strah da će da pad­nu bez du­še na ze­mlju. Za­to osta­vlja­ju or­la i vra­ća­ju se ze­mlji i svo­jim str­vi­na­ma.
U po­sled­nje vri­je­me, ne­ko je pri­mi­je­tio čud­no po­na­ša­nje vra­na po Cr­noj nam Go­ri, pa mi je­dan ono­mad ka­že: „Eno one vra­ne iz tvo­jih me­ta­fo­ra, već se za­li­je­ću na na­še ku­će i cr­kve...“ Ne znam što mi ovo re­če,- ako ne zna­te vi? !
(Autor je knji­žev­nik)