Piše: Igor Damjanović


Da­nas se na­vr­ša­va 107 go­di­na od ro­đe­nja prin­ca Mi­ha­i­la Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, na­sled­ni­ka cr­no­gor­skog pre­sto­la. Po nje­mu ni­je na­zva­na ni­jed­na uli­ca, ško­la ili jav­na usta­no­va. Či­ni se da ovoj svi­je­tloj lič­no­sti, sprem­noj da sil­no po­stra­da za ide­a­le slo­bo­de i prav­de, sa­vre­me­ni­ci ne­ma­ju na­mje­ru da is­pu­ne čak ni po­sled­nju že­lju, da nje­go­ve nje­go­ve ko­sti bu­du pre­ne­se­ne u rod­nu gru­du.
A mo­žda princ Mi­ha­i­lo i ni­je he­roj za ovu da­na­šnju Cr­nu Go­ru, dr­ža­vu či­ji par­la­ment ko­li­ko sju­tra pla­ni­ra usva­ja­nje za­vr­šnog ak­ta oku­pa­ci­o­nog po­ni­že­nja – re­zo­lu­ci­je o pri­stu­pa­nju NA­TO-u. Mo­žda bi da­na­šnja Cr­na Go­ra sla­vi­la prin­ca Mi­ha­i­la da je 1941. sa­vio kič­mu pred naj­ve­ćom si­lom onog vre­me­na i umje­sto tam­ni­ce oda­brao kra­ljev­ski dvor. Pri­jet­nju Ge­sta­poa da mu sli­je­di od­la­zak u kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor uko­li­ko se ne pri­klju­či pro­jek­tu „ob­no­ve’’ cr­no­gor­ske ne­za­vi­sno­sti, princ Mi­ha­i­lo je ga­lant­no od­bio sle­de­ćim ri­je­či­ma: „S ogrom­nom ra­do­šću pri­mam što mi je do­su­đe­no. Slo­bo­da i po­ča­sti ne bi mi bi­li ni­ka­kva na­kna­da za sra­mo­tu što sam iz­dao svo­ju ze­mlju’’.
Iz­gle­da da su iz­da­ja i sra­mo­ta zbog te iz­da­je vre­me­nom bli­je­di­le i ne­sta­ja­le u ze­mlji ko­ja je od­ba­ci­la Mi­ha­i­la Pe­tro­vi­ća. Mno­ži­le su sa­mo „na­kna­de’’ i na­kna­da je po­sta­la osnov­na mje­ra po­što­va­nja i dru­štve­nog pri­zna­nja u ne­ka­da­šnjoj ze­mlji čoj­stva i ju­na­štva.
To što čak ni u na­teg­nu­tim is­pi­ti­va­nji­ma jav­nog mnje­nja broj pri­sta­li­ca ula­ska Cr­ne Go­re u NA­TO-a ne do­sti­že ni tre­ći­nu, bli­zu dvi­je tre­ći­ne po­sla­ni­ka na­šeg par­la­men­ta ne­će spu­ta­ti da de­mon­stri­ra­ju bru­tal­no ni­po­da­šta­va­nje na­rod­ne vo­lje. Jed­nak od­nos na­rod­nog ras­po­lo­že­nja i skup­štin­ske ve­ći­ne bio je i 12. ju­la 1941, ta­ko da slo­bod­no mo­že­mo re­ći da ova sju­tra­šnja sjed­ni­ca pred­sta­vlja ri­mejk one sram­ne Pe­trov­dan­ske skup­šti­ne.
Na po­ziv mar­ša­la Ti­ta na­kon II svjet­skog ra­ta Mi­ha­i­lo do­la­zi u Ju­go­sla­vi­ju. Raz­o­ča­ran vi­đe­nom dik­ta­tu­rom za­dr­ža­va se ve­o­ma krat­ko i, umje­sto nu­đe­nih vi­so­kih po­lo­ža­ja u di­plo­ma­ti­ji, ­bi­ra skro­man ži­vot u Fran­cu­skoj.
Po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka princ Mi­ha­lio Pe­tro­vić bio je je­dan od naj­e­ner­gič­nijih pro­tiv­ni­ka ru­še­nja ka­pe­le na Lov­će­nu i Nje­go­še­vog za­grob­nog utam­ni­če­nja u Me­štro­vi­ćev ma­u­zo­lej. ‘’Grob vla­di­ke Ra­da u ka­pe­li na Lov­će­nu je srp­ska na­ci­o­nal­na sve­ti­nja. Za­to je ra­zu­mlji­vo što je srp­ska jav­nost uz­ne­mi­re­na i što je s pro­te­sti­ma pri­mi­la vi­jest o na­mje­ri cr­no­gor­skih ko­mu­ni­sta da nje­gov nad­grob­ni spo­me­nik pre­u­re­đu­ju pre­ma svo­joj obi­je­sti’’, za­pi­sao je ta­da princ Mi­ha­i­lo.
Ča­sni ži­vot­ni put po­sled­njeg Pe­tro­vi­ća ro­đe­nog u otadž­bi­ni pred­sta­vlja ap­so­lut­nu an­tipro­pa­gan­du ovoj da­na­šnjoj ne­za­vi­snoj dr­ža­vi Cr­noj Go­ri, ne­za­vi­snoj po­naj­vi­še od nje­ne auten­tič­ne isto­ri­je. Ne tre­ba za­to da nas ču­di po­ni­ža­va­ju­ći od­nos vla­da­ju­će eli­te pre­ma po­sled­njoj že­lji prin­ca Mi­ha­i­la, da nje­go­ve ko­sti bu­du pre­ne­se­ne iz tu­đi­ne i sa­hra­nje­ne na Ce­ti­nje. Prin­čev sin Ni­ko­la, ko­me je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na spor­nim Za­ko­nom o di­na­sti­ji Pe­tro­vić – Nje­goš, po­vje­ren na upra­vlja­nje fond i mje­seč­na apa­na­ža u vi­si­ni 3.000 eura, či­ni se pri­dru­žen je cr­no­gor­skim vla­sti­ma u sra­mot­nom ig­no­ri­sa­nju po­sled­nje že­lje nje­go­vog oca.
Da je do­ži­vio ova na­ša vre­me­na princ Mi­ha­lo, mo­žda i ne bi že­lio da bu­de sa­hra­njen u ova­kvoj Cr­noj Go­ri. Vje­ru­jem da bi ga pod­jed­nako zgro­zi­le him­na Se­ku­le Dr­lje­vi­ća i dr­žav­na za­sta­va ana­log­na je­di­no onoj po­da­re­noj Pe­trov­da­na ‘41. od stra­ne gro­fa Se­ra­fi­ma Ma­zol­ni­ja.
Ima­ju­ći u vi­du prin­če­ve sve­to­na­zo­re ne sum­njam da bi ga raz­o­ča­rao i go­repo­me­nu­ti Za­kon o di­na­sti­ji Pe­tro­vić Nje­goš, ko­ji uje­di­nje­nje iz 1918. kva­li­fi­ku­je kao na­sil­nu anek­si­ju. „Oni što su ža­li­li za Cr­nom Go­rom kao za­seb­nom dr­ža­vom ni­su uvi­đa­li osnov­nu stvar: da ni­je mo­gla po­sto­ja­ti kao sa­mo­stal­na dr­ža­va od tre­nut­ka ka­da su se stvo­ri­li uslo­vi za jed­nu ve­li­ku na­ci­o­nal­nu dr­ža­vu na­ro­da iste kr­vi i je­zi­ka.’’, bi­la je Mi­ha­i­lo­va re­pli­ka pro­tiv­ni­ci­ma na­rod­nog uje­di­nje­nja.
Sra­mot­nu od­lu­ku tzv. Pe­trov­dan­ske skup­šti­ne cr­no­gor­ski na­rod oba­cio je već 13. ju­la. Na­ma, po­što­va­o­ci­ma aute­ntič­ne cr­no­gor­ske isto­ri­je i tra­di­ci­je, osta­je na­da da će sa­svim iz­vjes­na od­lu­ka cr­no­gor­skog par­la­men­ta o ula­sku u NA­TO do­ži­vje­ti istu sud­bi­nu, ako ne 16. sep­tem­bra, on­da u do­gled­noj bu­duć­no­sti.
U ta­kvoj slo­bod­noj Cr­noj Go­ri iskre­no vje­ru­jem da će svoj mir na­ći i sje­ni Mi­ha­i­la Mir­ko­vog Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, a nje­gov he­roj­ski pod­vig za­vri­je­di­ti ade­kvat­no po­što­va­nje i spo­men-obi­lje­ži­je.