Pi­še: Go­ran Ž. Ko­mar


Srp­sko dru­štvo u cje­lo­sti će iz­bje­ći agre­siv­na ulič­na raz­la­ma­nja i svr­ga­va­nja po­li­tič­kih gar­ni­tu­ra na vla­sti, a ta svr­ga­va­nja pro­sto mo­ra­ju sti­ći. Uvje­ren sam da će­mo se u go­di­na­ma ko­je do­la­ze su­sre­sti s ob­li­kom ti­he re­vo­lu­ci­je ko­ja ne­će no­si­ti ide­o­lo­ško-po­li­tič­ko pot­kre­plje­nje, već će bi­ti iza­zva­na sna­žnim po­ri­vom sta­sa­va­ju­ćeg srp­skog pod­mlat­ka ko­ji će bi­ti ka­dar da do­ne­se is­klju­či­vo ide­o­lo­ško-po­li­tič­ki ste­ril­nu vlast, ali teh­no­lo­ški i teh­nič­ki iz­ne­na­đu­ju­će sna­žno pot­kri­je­plje­nu. Te­ško­ća, me­đu­tim, ne le­ži u de­i­de­o­lo­gi­za­ci­ji i de­po­li­ti­za­ci­ji, već u iz­vje­snoj de­na­ci­o­na­li­za­ci­ji. Sna­žnom, vr­lo uoč­lji­vom ani­mo­zi­te­tu pre­ma tra­di­cij­skim vri­jed­no­sti­ma. Bi­će to je­dan vid “ame­ri­ka­ni­za­ci­je” (autor član­ka je pri­vr­že­nik na­sla­nja­nja na obje sto­pe ve­li­kog svi­je­ta) na­ših tra­di­ci­o­nal­nih po­li­tič­kih za­jed­ni­ca, je­dan vid su­štin­ske in­ter­na­ci­o­na­li­za­ci­je srp­skog dru­štva s ko­jeg, uvje­ren sam, ne­će bi­ti po­vrat­ka na sta­ro. Bi­će to sna­žne teh­no­krat­ske vla­de ko­je se ne­će slu­ži­ti par­la­men­ti­ma i eks­ter­nim, de­mo­krat­skim efek­ti­vi­ma. Srp­sko dru­štvo ni da­nas ne po­sje­du­je ni­je­dan ko­he­ziv­ni či­ni­lac, su­bjekt, ko­ji je spo­so­ban da sa­bi­ra u jed­nu ra­van sa­sta­vlja­nja tra­di­cij­ski ko­rak, na­sle­đe i mo­der­ne to­ko­ve. Po­li­ti­ka na Bal­ka­nu u opi­tu na­ci­o­nal­nih dr­žav­no-po­li­tič­kih lo­mo­va s kra­ja 20. vi­je­ka za­pr­lja­na je mje­rom eta­ti­zma, a za­pra­vo sa­mo ko­mu­ni­stič­kog na­sle­đa ko­je je is­klju­či­vo na­sto­ja­lo da za­pre­mi pro­stor ko­ji je osje­ni­la fi­gu­ra naj­ve­ćeg si­na srp­skog na­ro­da. Lič­no­sti ko­ja je po­svo­ji­la, za­pra­vo po­si­ni­la Sr­be. Ogrom­na, ne­sa­gle­di­va od­go­vor­nost za otva­ra­nje krup­nih ire­ver­zi­bil­nih po­li­tič­kih pro­ce­sa ras­ta­ka­nja tra­di­ci­o­nal­nog srp­skog dru­štva le­ži na zdru­že­noj opo­zi­ci­ji Sr­bi­je ko­ja je 5. ok­to­bra 2000. do­šla na vlast u Be­o­gra­du. Ova gru­pa­ci­ja ni­je obez­bi­je­di­la si­stem­ske uslo­ve za pot­pu­no od­stra­nji­va­nje iz dru­štva sta­rih bez­bjed­no­snih slu­žbi, to jest, sta­rih ide­o­lo­ško-po­li­tič­kih ka­drov­skih rje­še­nja. 5. ok­to­bar je vla­dao sa­mo no­mi­nal­no, u sje­ni ha­škog pri­tvo­re­ni­ka i de­dinj­ske tje­le­si­ne. Uko­li­ko bi da­nas bi­lo mo­gu­će uči­ni­ti tač­ne uvi­de i od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nje ko u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri sta­bil­no cr­pi bu­džet­ska sred­stva ma­kar pri­pa­dao pro­sto­ru kul­tu­re, po­li­ti­ke, sa­zna­nja bi bi­la po­ra­ža­va­ju­ća. U Sr­ba već ge­ne­ra­ci­je stu­pa­ju pra­znim pro­sto­rom. Tra­di­ci­o­nal­ne na­rod­ne usta­no­ve su jed­no­stav­no ne­mo­der­ne, a ta nji­ho­va ka­rak­te­ri­sti­ka go­vo­ri o du­bo­koj unu­tra­šnjoj sla­bo­sti. Lič­no, po­zna­jem epi­sko­pe, vi­so­ke te­o­lo­ge, me­đu naj­vi­ši­ma u svi­je­tu Pra­vo­sla­vlja, ko­ji su neo­če­ki­va­no mo­der­ni. Ali, Cr­kva po­tre­bu­je mje­ru mo­der­no­sti. Va­lja, ipak, gle­da­ti ka broj­nim anar­hi­stič­kim oštri­ca­ma bi­je­lo­ga svi­je­ta ko­je dje­lu­ju sna­žno, a ni­su ta­ko sna­žne ko­li­ko la­ko pro­di­ru u pro­stor osje­njen tra­di­ci­jom, pro­stor bez ži­vog i dje­lat­nog “odr­ži­vog” kul­tur­no-vjer­skog, sve­vre­me­nog obra­sca. Sta­ri kul­tur­no-po­li­tič­ki okvir Ti­to­ve Ju­go­sla­vi­je, nje­go­vi no­si­o­ci, uspje­li su u pre­kla­pa­nju i po­ti­ra­nju raz­bu­đe­nih i raz­ma­ha­nih po­tre­ba sta­sa­va­ju­ćih, obra­zo­va­nih, oba­vi­je­šte­nih iz post­ti­tov­ske ere, ko­ji su so­bom pri­rod­no no­si­li spo­sob­nost stva­ra­nja sin­te­tič­kog kul­tur­no-po­li­tič­kog obra­sca sa­o­bra­že­nog od­li­ka­ma bal­kan­skog tla.