<br />
Na­va­li­li su, ka­žu, opet. Sa svih stra­na i svim sred­stvi­ma. Upre­gli sve ras­po­lo­ži­ve sna­ge, one već do­ka­za­ne i pro­ka­za­ne, sud­ski ka­žnja­va­ne zbog istih zlo­u­po­tre­ba, one ko­ji tek ula­ze u me­ha­ni­zam i me­lju li, me­lju. Dan, noć, u sva­ko do­ba i na sva­kom zgod­nom mje­stu. Pri­ča­ju da Mi­go, onaj što je kao pod­go­rič­ki gra­do­na­čel­nik bu­dio su­gra­đa­ne oko po­no­ći (jer se pri­je ni­je mo­glo od sil­nog po­sla i ru­ko­vo­đe­nja) da ih pi­ta tre­ba li im šta i ka­ko im mo­že po­mo­ći, sad do­ma ne do­la­zi. A ni­je ni sam. Uz nje­ga je i ne­ki Vla­dan, pa još ne­ki i još ne­ki, či­tav apa­rat. Pri­vo­de volj­ne i ne­volj­ne, sve po spi­sko­vi­ma ak­ti­vi­sta, pro­cje­na­ma slu­žbe i šap­tač­ke ver­ti­ka­le i ho­ri­zon­ta­le DPS – di­ja­gra­ma ko­ji bi za re­zul­tan­tu tre­ba­lo da da još jed­nu „ne­u­pit­nu“ po­dr­šku i po­bje­du, ka­ko to vo­li da ka­že nji­hov glav­ni. Pri­vo­de i ne pi­ta­ju za zdra­vlje, imov­no sta­nje, za čla­no­ve fa­mi­li­je, za­po­sle­ne i ne­za­po­sle­ne, za du­go­ve i kre­di­te…ne. A i što bi kad o sva­kom sve zna­ju. „Ovaj je po­go­dan za ob­ra­du, jer mu se na­go­mi­lao dug za stru­ju, ovo­me ni­ko u ku­ći ne ra­di, a pu­no ih je na spi­sku, ovo­me slu­žba ne­što zna, ovo­ga su sti­sli kre­di­ti, a za­pao u ste­čaj, ovaj…“, na­gi­nje se Mi­go Vla­da­nu i obrat­no i do­šap­ta­va­ju dok p(r)ozva­ni ner­vo­zno gu­žva ka­pu, gri­ze nok­te i pi­ta se o če­mu je ri­ječ. Re­koh, ne pi­ta­ju ga za zdra­vlje i osta­lo već sa­mo o to­me ko­ga zna u ula­zu, na po­slu, u kom­ši­lu­ku, u uli­ci, u se­lu ko­me bi mo­gao da „po­mog­ne“ da se opre­di­je­li, vra­ti s po­gre­šnog pu­ta, ako mo­ra i da se ku­pi… itd… sa­mo da gla­sa za „na­še“. A za ko­ga je p(r)ozva­ni i ne pi­ta se, jer se to zna. Da ni­je ta­ko, ne bi oni nje­ga zva­li i ra­ču­na­li ne sa­mo na nje­gov „si­gur­ni glas“ već i na sve njih u po­ro­di­ci, ko­li­ko ih god ima. Za­uz­vrat, nu­de po­sao u ko­mu­nal­nom, stra­žar­sko mje­sto u ne­koj od „na­ših“ fir­mi, mje­sto na­pla­ći­va­ča par­kin­ga ili utje­ri­va­ča du­ga za stru­ju… Nu­de da obri­šu dug za stru­ju, da sa­kri­ju ono što se ne smi­je zna­ti, i ta­ko da­lje. I ra­ču­na­ju: je­dan ova­kav pa pu­ta tri, če­ti­ri, pet, za­vi­sno od po­ro­dič­ne si­tu­a­ci­je, lje­po­ta bož­ja! A ako je p(r)ozva­ni baš upo­ran u od­bi­ja­nju, tvr­do­glav u tvrd­nji da mu ni­šta ne tre­ba, da ne­će ma­kar ni lič­nu da pro­da, Mi­go i Vla­dan, i još mno­gi nji­ma slič­ni, ne­volj­ni­ka is­pra­ća­ju upo­zo­re­njem da se sve do­zna i da i ni­je do­bro bi­ti pro­tiv DPS-a, jer ko je pro­tiv te par­ti­je pro­tiv je i Cr­ne Go­re, a ko je pro­tiv Cr­ne Go­re ne­ma bi­ti za ko­ga dru­go­ga do za Sr­bi­ju i Ru­si­ju. A to se, bra­to moj, ov­dje ne pra­šta. Pa ti sad vi­di!
I ta­ko, dok se na jed­noj stra­ni na­vod­no zdu­šno za­la­žu za stva­ra­nje iz­bor­nih uslo­va u ko­ji­ma je već una­pri­jed pro­jek­to­va­ni re­zul­tat „ne­u­pi­tan“, is­pod ži­ta, tj. u svim slu­žbe­nim i ne­slu­žbe­nim pro­sto­ri­ma, u svim for­mal­nim i ne­for­mal­nim si­tu­a­ci­ja­ma sti­ska se i pri­ti­ska. Čak su i maj­ke tro­je i vi­še dje­ce ko­je ovih da­na str­plji­vo če­ka­ju pred šal­te­ri­ma da bi sa­ku­pi­le neo­p­hod­ne pa­pi­re za do­ži­vot­nu na­dok­na­du, du­žne da u pri­ja­vi upi­šu mje­snu za­jed­ni­cu iz ko­je do­la­ze. Valj­da ka­ko bi ih ak­ti­vi­sti DPS-a lak­še pro­na­šli i „pod­sje­ti­li“ da su du­žni dr­ža­vi ko­ja ih se, eto „sje­ti­la“. Jer, ne mo­gu Mi­go i Vla­dan baš sve i sa sva­kim. Ali, i Mi­go i Vla­dan vi­de da ni­šta ni­je kao pri­je. Da ni pri­ti­sak, ni pri­jet­nje, ni obe­ća­nja, ni pod­mi­ći­va­nja, ni rad­na mje­sta ko­ja tra­ju naj­du­že tri mje­se­ca vi­še ne po­ma­žu i da je onih ko­ji su im „za­hval­ni“ i na do­sa­da­šnjem sve vi­še i vi­še. Da je sve vi­še onih ko­ji „ne­ma­ju vre­me­na“ da se oda­zo­vu po­zi­vu i slu­ša­ju ubje­đi­va­nje jer žu­re na pro­te­ste na ko­ji­ma, u sve ve­ćem bro­ju, ja­sno i gla­sno sa­op­šta­va­ju da im je do­sta „ne­u­pi­ta­no­sti“ DPS po­bje­da, la­ga­nja i po­ni­ža­va­nja, svo­đe­nja na broj i na (do zla bo­ga jef­ti­nu) ci­je­nu. Tra­že sa­mo da jed­nom u vi­jek du­goj tra­di­ci­ji po­li­tič­kih slo­bo­da(?) u Cr­noj Go­ri bu­du is­po­što­va­ni kao slo­bod­ni gra­đa­ni i da nji­ho­va po­li­tič­ka vo­lja bu­de voks Dei. A ka­ko se evo de­ce­ni­ju i po, od iz­bo­ra do iz­bo­ra, sve bje­lo­da­ni­je uvje­ra­va­ju da je ar­se­nal DPS la­ži i pre­va­ra, kra­đa i pre­kra­đa mno­go ši­ri i du­blji ne­go što to mo­že da „po­kri­je“ i anu­li­ra ure­đaj za iden­ti­fi­ka­ci­ju bi­ra­ča, tra­že da na­red­ni iz­bor­ni pro­ces or­ga­ni­zu­je i nji­me upra­vlja pre­la­zna vla­da. Jer, po­sto­je­ća nas je, kao gra­đa­ne, to­li­ko „is­pre­la­zi­la“ da bi joj u dri­bla­nju sop­stve­nih gra­đa­na po­za­vi­dio i je­dan Me­si.
Da­kle, na­rod je vi­dio, vi­di i pred­vi­đa i od­lu­čio je da vi­še ne ću­ti, da ne tr­pi i da se ne pla­ši ra­znih Mi­ga i Vla­da­na ši­rom Cr­ne Go­re. Na­rod je vi­dio i vi­di da je sva „sna­ga dr­ža­ve“ sa­mo pra­zna lju­štu­ra ko­ja po­ku­ša­va da skri­je neo­d­go­vor­nost, zlo­u­po­tre­be, otvo­re­ne pljač­ke i ne­spo­sob­nost da se efi­ka­sno su­o­či sa stvar­no­šću ko­ja je na ivi­ci slo­ma. I ma­da go­di­ne i da­lje po­či­nju ja­nu­a­rom, na­rod je već vi­dio i u fe­bru­a­ru vi­di da je de­cem­bar pre­da­le­ko i da se opet is­pru­že­ne ru­ke mo­ra u svi­jet, u po­zaj­mi­cu. I ko­li­ko god ner­vo­zni pre­mi­jer ra­ču­na jed­nu sa­mo nje­mu po­zna­tu ra­ču­ni­cu (a on je ina­če po­znat kao gla­so­vi­ti eko­no­mi­sta sa pro­sječ­nom ocje­nom 6,00), na­rod je shva­tio i vi­di da je ova ze­mlja već pre­šla gra­ni­cu po­sli­je ko­je se ra­ču­na pre­za­du­že­nom. I dža­ba Vu­ji­ca La­zo­vić po­ku­ša­va da nas utje­ši ti­me ka­ko su, eto, naj­za­du­že­ni­je baš naj­ra­zvi­je­ni­je ze­mlje, na­rod je vi­dio i vi­di ono što je i osnov­cu ja­sno, da se nji­ma mo­že jer ima­ju oda­kle i od če­ga da vra­ća­ju. A oda­kle i od če­ga će­mo mi? Uza­lud se Du­ško Mar­ko­vić bri­ne o bu­dže­tu (kao da ga je od ku­će do­nio) i la­men­ti­ra ka­ko će opo­zi­ci­ja do­bar dio to­ga ko­la­ča spi­ska­ti na pro­te­ste, na­rod je vi­dio i zna da su Du­ško i Du­ško­vi naj­ma­nje tri ta­kva bu­dže­ta iz­ni­je­li iz ze­mlje (to tvr­de „nji­ho­vi“ Ame­ri­kan­ci) i sklo­ni­li na taj­ne ra­ču­ne ši­rom svi­je­ta. I ka­že na­rod da Du­ško ne bri­ne to­li­ko, jer su to na­rod­ne pa­re i da bi bi­lo fer ka­da bi, ako već ne­će da vra­ti ni cent od tih sil­nih ušte­ka­nih pa­ra, ma­kar mo­gao da vra­ti one ra­di­ja­to­re ko­je je po­nio iz Moj­kov­ca Jer opet ide zi­ma i opet ide ja­nu­ar. Na­rod je vi­dio i zna da pa­tri­o­ti­zam ni­je sta­ja­ti na ka­tar­ka­ma bro­da ko­ji to­ne, dr­ža­ti jed­nu ru­ku na sr­cu (svo­me) a dru­gu u dže­pu (tu­đem i na­rod­nom) i pje­va­ti „Oj, svi­je­tla, maj­ska, zo­ro“ dok svu­da oko­lo vla­da naj­cr­nji mrak to­ta­li­tar­nih vre­me­na i tra­ži SLO­BO­DU. Na­rod je vi­dio i spo­znao do har­le­kin­skih raz­mje­ra na­šmin­ka­no li­ce prav­de i zna da je oni­ma ko­ji­ma ni­šta ni­je sve­to uvi­jek pri ru­ci ne­ki Sve­to da, kad „bra­ća“ spo­lja ma­lo pri­teg­nu, za­kr­pi ru­pu i „dr­ži vo­du dok maj­sto­ri odu“. Vi­dio i tra­ži da ne­lju­de i ne­bra­ću za­mi­je­ne lju­di, JER SLO­BO­DA TRA­ŽI LjU­DE! Da­kle, i u ovom naj­cr­njem evrop­skom mra­ku ko­ji ni­je do­sto­jan ovo­vre­me­ne Evro­pe i ko­ji se ne da skri­ti svim otvo­re­nim po­gla­vlji­ma i po­ziv­ni­ca­ma, na­ro­du je, kao dan, ja­sno da je vri­je­me da sva­ne. Da i on, ta­kav ka­kav je, a bo­lje­ga ne­ma, za­slu­žu­je da ga oni za ko­je gla­sa ne po­ni­ža­va­ju, da ga ne la­žu, da ga ne ucje­nju­ju i da ga ne ku­pu­ju za si­ću za ko­ju se vi­še ni ži­vi­na ne ku­pu­je. I od­lu­čio je da se za svo­je do­sto­jan­stvo iz­bo­ri do­sto­jan­stvom – mir­nim pro­te­sti­ma, sna­gom vo­lje, po­sto­ja­no­šću, upor­no­šću i pri­ti­skom ko­ji ni kor­do­ni po­li­ci­je vi­še ne mo­gu da za­u­sta­ve. I za­to, uza­lud Mi­go i Vla­dan, i ini nji­ma slič­ni di­ljem Cr­ne Go­re zo­vu, nu­de, pri­ti­ska­ju, la­žu i obe­ća­va­ju, jer su nas odav­no ogo­li­li, obo­si­li, osta­vi­li bez po­sla, gur­nu­li na spi­sko­ve so­ci­jal­nih slu­ča­je­va i po­ni­zi­li kao ni­je­dan ne­pri­ja­telj, a ima­li smo ih, hva­la Bo­gu, tu­šta i tma kroz vje­ko­ve. A ono­me ko­me od sve­ga ima­nja osta­nu sa­mo čast i ono ma­lo du­še ko­ju će­mo, ka­ko god da bu­de i šta god da bu­de, svi po­ni­je­ti Bo­gu na isti­nu, uza­lud je pri­je­ti­ti, uza­lud je nu­di­ti zob­ni­cu. Za­to, go­spo­do (ovo „go­spo­do“ shva­ti­te ne kao vri­jed­no­snu ka­te­go­ri­ju već kao oba­ve­zu u gra­đan­skoj ko­mu­ni­ka­ci­ji) Mi­go i Vla­da­ne, i sva va­ša bra­ćo po ovom ne­ča­snom po­slu, za­lud­nja vam je ra­bo­ta. Jer ovo ma­lo du­še ovog na­ro­da ne­ma ci­je­nu. Bar ne onu ko­ju vi i vaš ga­zda mo­že­te da pla­ti­te ma­kar vra­ti­li sva­ku pa­ru ko­ju ste na­gra­bi­li svih ovih go­di­na. To je već ne­be­ska ka­te­go­ri­ja, a to je ne­što u šta se vi ra­zu­mi­je­te ta­man ko­li­ko i Ma­ri­ca u … te­le­vi­zor.

Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić