Po mom du­bo­kom ubje­đe­nju i ne­kom unu­tra­šnjem osje­ća­ju, je­dan od glav­nih, ako ne i glav­ni uzrok svih ov­da­šnjih ne­ra­zu­mi­je­va­nja, sum­nji­če­nja, po­li­tič­kih i dru­štve­nih ra­spri, po­dje­la (ko­je ru­ku na sr­ce ima­ju isto­rij­sko- so­ci­jal­no po­ri­je­klo), brat­skih omra­za i za­đe­vi­ca, op­tu­žbi i dru­gih vr­sta ne­spo­ra­zu­ma u po­sled­njih 25 go­di­na le­ži u či­nje­ni­ci da su po­čet­kom de­ve­de­se­tih ple­ja­du ka­ko- ta­ko kr­šte­nih ko­mu­ni­sta na­sli­je­di­la nji­ho­va ne­kr­šte­na dje­ca. Ona su u no­vim okol­no­sti­ma sa­mo na­sta­vi­la onu an­ti-bož­ju pe­de­se­to­go­di­šnju ide­o­lo­gi­ju, kre­i­ra­ju­ći ov­da­šnju stvar­nost is­klju­či­vo kroz svo­je krat­ko­vi­de na­o­ča­re u mark­si­stič­ko –ti­to­i­stič­kom du­hu.
Ra­zu­mi­jem do­ne­kle, ima ov­da­šnji čo­vjek ne­ku svo­ju uro­đe­nu na­iv­nost ko­ja pro­is­ti­če iz onog du­bin­skog, da ne ka­žem iskon­skog cvi­je­ta po­šte­nja, pa sled­stve­no to­me i da tvr­do po­vje­ru­je sva­ka­kvoj ide­o­lo­gi­ji i da joj na kra­ju osta­ne vje­ran do sa­mog kra­ja. Upra­vo je ta­kav slu­čaj bio u Cr­noj Go­ri.
Ali, po onoj sta­roj - kad Bog na jed­noj stra­ni za­tvo­ri vra­ta, on na dru­goj oba­ve­zno otvo­ri pro­zor i da no­vu pri­li­ku za po­prav­ni sva­kom po­je­din­cu i za­jed­ni­ci uop­šte. Ta­ko se i de­si­lo po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na ka­da je za­vr­še­na jed­na epo­ha i ka­da je po­či­nja­la no­va.
Na­kon pe­de­se­to­go­di­šnjeg sna, da ne ka­žem mra­ka, ov­da­šnji na­rod je do te mje­re bio du­hov­no iz­glad­nio da je va­pio za ne­kim ko bi ga na­hra­nio, dao mu na­du i ri­ječ utje­he ko­ja bi pro­du­ko­va­la ili ba­rem po­mo­gla u sve­u­kup­nom, mu­ko­trp­nom, mo­ral­nom i du­hov­nom pre­po­ro­du i po­vrat­ku se­bi i svom is­ho­di­štu, svo­joj ve­ri i tra­di­ci­ji, na kra­ju i vi­te­škom ljud­skom do­sto­jan­stvu.
Ima­ju­ći u vi­du da je sva­ki čo­vjek po svo­joj pri­ro­di i su­šti­ni re­li­gi­o­zno bi­će, bez ob­zi­ra na to što ne­ki tvr­de da to ni­je­su, tre­ba­lo je sa­mo raz­go­re­ti u sr­ci­ma lju­di pra­dje­dov­sku vje­ru... U vo­lji je Cr­no­go­ra­ca ho­će­mo li, ako ho­će­mo- ne­ma te si­le ko­ja to mo­že za­u­sta­vi­ti.
Ta­ko je i bi­lo, do­šao je, po po­slu­ša­nju cr­kvi, ali ja bih ipak re­kao i po pro­mi­slu bož­jem čo­vjek od pe­de­se­tak lje­ta, vr­hun­ski in­te­lek­tu­a­lac, te­o­log, a uz to i lič­no hra­bar i vo­ljan da dje­la i vi­da na­rod­ne ra­ne i du­še... A sva­ka ra­na tra­ži do­bro­ga lje­ka­ra, kao što du­še ištu is­ku­snog vi­da­ra.
Ja­sno je, ni­gdje ni­je ta­ko te­ško bi­ti vla­di­ka i no­si­ti krst kao u Cr­noj Go­ri... Osta­la je ona na­rod­na da Cr­no­gor­cu ne tre­ba sve­šte­nik, on ho­će di­rekt­nu ''li­ni­ju'' s Bo­gom!?
Tre­ba­lo je, da­kle, a to je mo­gao me­đu na­ma ova­kvi­ma ka­kvi smo, a i ne­ki­ma go­ri­ma sa­mo čo­vjek pun ži­ve vje­re da bi pri­do­bio po­vje­re­nje prag­ma­tič­nih Cr­no­go­ra­ca, ko­ji mno­go ne vje­ru­ju ri­je­či­ma, nji­ma je va­žno dje­lo.
On se hra­bro uhva­tio u ko­štac sa svi­me što mu se na­šlo na pu­tu, i ni­je to baš uvi­jek išlo la­ko, bi­lo je i mo­me­na­ta po­vu­ci- po­teg­ni, ali je ipak na kra­ju uspi­je­vao da smi­ri i stra­sti, i du­še uz­ne­mi­re­ne bra­će.
Znao je mu­drac da su opa­sne si­tu­a­ci­je ka­da Cr­no­gor­ci­ma krv uda­ri u gla­vu, da ne­ri­jet­ko i ri­je­či sa­đu na oro­ze. Nje­gov je­zik i nje­go­va ri­ječ, a svje­dok sam to­me ne­bro­je­no pu­ta, očin­ski su, pu­ni lju­ba­vi i stra­ha za po­vje­re­no mu sta­do... On je i oštar i pra­vi­čan, če­sto ga ne­ki ne­va­lja­li si­no­vi na­šeg ro­da ne ra­zu­mi­ju, vo­de­ći se pre­vas­hod­no svo­jim ate­i­stič­ko-ni­hi­li­stič­kim shva­ta­nji­ma ži­vo­ta i svi­je­ta.
Do­šao je bez ika­kve sum­nje, što bi­smo re­kli, na le­di­nu i za ovih dva­de­set i pet go­di­na di­gao sve što je bi­lo u ru­še­vi­na­ma... Upo­re­do s hra­mo­vi­ma di­zao je i po­di­zao lju­de, tra­žio je ljyde, na­la­zi­li su oni nje­ga. Slič­no se slič­nom ra­du­je, go­vo­rio je.
Na­rav­no, da ka­že­mo i da ga jed­na ''ša­či­ca'' u Cr­noj Go­ri ni­kad ni­je pri­hva­ti­la... To su oni ko­ji­ma je ''in­fek­ci­ja'' pret­hod­no po­me­nu­tom ide­o­lo­gi­jom me­ta­sta­zi­ra­la i ko­ji vi­še ne že­le ni sa­mi se­bi da po­mog­nu... Ko­ji su ne­ri­jet­ko i lju­ti po­ma­lo na se­be, ali i na nje­ga... Za­što, osta­lo je ne­ja­sno?!
I po­red če­sto po­ka­zi­va­ne mr­žnje pre­ma nje­mu, on je od­go­va­rao ro­di­telj­ski, pe­da­go­ški (pre­ko dva­de­set go­di­na pre­da­vao ka­ti­hi­zis na Bo­go­slov­skom fa­kul­te­tu)... Ne lju­ti se, pri­tom sva­kog brat­ski gr­le­ći, po­zi­va­ju­ći na če­sti­tost i čoj­stvo, svoj­stve­no sta­rom ko­vu lju­di...
Čak i on­da ka­da su u ne­ko do­ba no­ći ne­ki ostra­šće­ni Ce­ti­nja­ni upa­da­li u re­zi­den­ci­ju s ra­znim na­mje­ra­ma i pi­ta­nji­ma, po­čev­ši od to­ga da im ob­ja­sni je­su li Sr­bi ili Cr­no­gor­ci ili da mu ka­žu ko­li­ko ga mr­ze, on je od­go­va­rao da oni ne mo­gu da ga mr­ze ko­li­ko on njih mo­že da vo­li!
Da ne po­mi­nje­mo broj­ne ka­me­ni­ce ko­je su iz ru­ku zlo­u­po­tri­je­blje­ne omla­di­ne po­le­tje­le ka ći­vo­tu Sve­to­ga Pe­tra i ka nje­mu, sve im je opro­stio, a da li je Bog o to­me ne­ću sa­da i ov­dje...
I sve one gru­pi­ce cr­no­gor­skih ate­i­sta, auto­ke­fa­la­ca i dru­gih po­ja­va, vr­sta i po­jav­nih ob­li­ka ko­ji ni­je­su pre­za­li da kev­ću za vla­di­kom po no­vi­na­ma i te­le­vi­zi­ji, ka­da bi ih ka­kva slu­čaj­nost (ili ne) na­ve­la da se sret­nu s njim, vje­što bi taj su­sret us­pa­ni­če­no iz­bje­ga­va­li, skla­nja­ju­ći se po ula­zi­ma i spo­red­nim uli­ca­ma.
Mislim da mno­gi u Cr­noj Go­ri to­ga ni­je­su svje­sni da ži­vi­mo i da smo savremenici jed­nog od naj­ve­ćih lju­di od Sve­tog Pe­tra na­o­va­mo... Si­gu­ran sam da će se po­mi­nja­ti s po­no­som za ko­ju de­ce­ni­ju da smo ži­ve­li u vri­je­me mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja, u vri­je­me ve­li­kog pre­po­ro­da, ali i vri­je­me strep­nje i bo­ja­zni od si­la ta­me, što na kra­ju kra­je­va i ni­je ni­šta no­vo... Ta­mo gdje je sve­ti­nja ta­mo su i ve­li­ka is­ku­še­nja. Ali, ako je Bog s na­ma, ko li će pro­tiv nas. Ovih da­na na­vr­ši­lo se tri­de­set go­di­na nje­go­ve ar­hi­je­rej­ske slu­žbe i dva­de­set pet go­di­na ot­kad je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je na tro­nu ce­tinj­skih mi­tro­po­li­ta.
Dol­go­dej­stvuj, vla­di­ko, na mno­ga­ja lje­ta!

Pi­še: Velj­ko Ra­čić