Pi­še: Lea Le­a­ni


Brak je du­gi niz go­di­na bio go­to­vo ne­u­ni­šti­va in­sti­tu­ci­ja. Me­đu­tim, stro­ga uvje­re­nja o bra­ku vre­me­nom su bli­je­dje­la, da bi se za­bo­ra­vi­lo na tra­di­ci­ju, lju­bav i po­što­va­nje, a sam brak po­čeo da se shva­ta kao ne­što "pro­la­zno".
Po­ro­di­ca u tra­di­ci­o­nal­nom smi­slu po­la­ko ne­sta­je, a sve je vi­še po­ro­di­ca ko­je či­ne sa­mo­hra­ni ro­di­te­lji.
Ne mi­slim da je sve u nov­cu i da u bra­ku mo­že bi­ti sre­će bez lju­ba­vi, ali sam se pi­ta­la da li si­ro­ma­štvo, od­no­sno ne­do­sta­tak nov­ca mo­že uti­ca­ti na to da čak i oni do­bri bra­ko­vi poč­nu po­la­ko da pu­ca­ju.
Od ka­da sam bi­la ma­la, uvi­jek sam gla­sa­la za lju­bav i sa­mo lju­bav. Ali ka­da sam ma­lo sa­zre­la, shva­ti­la sam da lju­bav ne pla­ća ra­ču­ne, ne hra­ni i ne obla­či po­ro­di­cu.
Sa­da je mo­je mi­šlje­nje pro­mi­je­nje­no i sma­tram da ipak pri stu­pa­nju u brak tre­ba gle­da­ti ima li ma­te­ri­ja­la bar za one naj­o­snov­ni­je stva­ri.
Po­sao je bio i uvi­jek će bi­ti re­la­tiv­na stvar. Da­nas ga imaš, sju­tra ga ne­maš.
Čak i da imaš ne­ki svoj pri­vat­ni bi­znis, uvi­jek po­sto­ji mo­guć­nost da pro­pad­ne.
Na­ža­lost, mno­gi lju­di da­nas ne­ma­ju ni svo­je mje­sto za sta­no­va­nje, pa su pri­nu­đe­ni da ži­ve kao pod­sta­na­ri.
To mo­že da se iz­ne­se dok se ima po­sao i pla­ta, ali u su­prot­nom.
Još ako su tu dje­ca...
Jed­no­stav­no, ta­da si od­go­vo­ran i za ne­či­ji ži­vot, ne sa­mo za svoj. A dje­ca pu­no ko­šta­ju.
Ne­ko će re­ći da nov­cem ne mo­že­mo sve ku­pi­ti, na pri­mjer zdra­vlje.
Što je tač­no, u ne­koj mje­ri.
S dru­ge stra­ne, sve to uti­če na kva­li­tet ži­vo­ta.
Si­ro­ma­šni­je že­ne će pri­je ili ka­sni­je po­če­ti da iz­gle­da­ju za­pu­šte­no.
Na li­cu će im bi­ti pri­mjet­ne du­bo­ke bo­re od lo­šeg ži­vo­ta i mu­če­nja.
Lju­bav će mo­žda i op­sta­ti, ali strast će za­si­gur­no ne­sta­ti.
Po­la­zim od se­be, da sam maj­ka ko­ja je­dva spa­ja kraj sa kra­jem i ko­ja se od­ri­če sve­ga ka­ko bi svom dje­te­tu pri­u­šti­la ba­rem de­se­ti dio ko­ji ono­ga što ima ve­ći­na dje­ce ko­ja ži­vi u nor­mal­ni­jim uslo­vi­ma, si­gur­no mi iz­gled vi­še ne bi ni pa­dao na pa­met.
Ja sam ma­te­ri­ja­li­sta , pri­zna­jem, ali u tom smi­slu da bih uvi­jek ra­di­la na to­me da stvo­rim, šta god, kao i da se ne bih usu­di­la da ro­dim di­je­te za ko­je ne­mam uslo­ve ko­je ja mi­slim da su mi po­treb­ni.
Ne­bit­no je da li ću njih obez­bi­je­di­ti sa­mo ja, obo­je ili sa­mo on, bit­no je da po­sto­je.
E sad, brak je za­jed­ni­ca ko­ja uklju­ču­je mno­go šta i ne mo­že se sa­mo gle­da­ti kroz no­vac, kao ni kroz lju­bav (čul­nu i du­hov­nu), mo­ra se sa­gle­da­ti iz svih uglo­va da bi bio uspje­šan.
Nor­mal­no je da u ži­vo­tu ne­ka­da imaš vi­še, a ne­ka­da ma­nje. Ne mo­žeš kon­stant­no ima­ti isto. Ali, mo­žeš do­bro da raz­mi­sliš pri­je stu­pa­nja u brak ko­li­ko ele­men­tar­nih uslo­va ima za ži­vot i za dje­cu.
Ako ne­ma ele­men­tar­nih uslo­va i ne po­sto­ji ne­što za šta ćeš se uhva­ti­ti da te uslo­ve stvo­riš, on­da je bo­lje da na­đeš oso­bu sa ko­jom ćeš ima­ti te uslo­ve.
Na­rav­no da ne tre­ba tra­ži­ti hle­ba pre­ko po­ga­če, ni­ti ju­ri­ti bo­ga­ta­še sa go­mi­lom ne­po­kret­ne imo­vi­ne, već gle­da­ti ima li ba­rem onih osnov­nih uslo­va ko­ji bi obez­bi­je­di­li ko­li­ku to­li­ku si­gur­nost ka­da do­đe do kri­znih pe­ri­o­da.
Lju­bav će vre­me­nom ne­sta­ti ka­da se ne­ma. Pa i ka­da se ima, mo­že se de­si­ti da iz­bli­je­di.
I da, mi­slim da si­ro­ma­štvo mo­že uni­šti­ti je­dan brak. Uni­šti­će onaj brak gdje se una­pri­jed ula­zi sa ra­ču­ni­com.
Ta­mo gdje lju­di kre­nu da gra­de za­jed­nič­ki ži­vot, bu­duć­nost kao pra­vi part­ne­ri, ne kao in­te­reš­dži­je, ne­ma bo­ja­zni da iz­ne­na­di ne­ki ne­pla­ćen ra­čun za te­le­fon ili mi­nus na ra­ču­nu, jer pro­sto zna­ju una­pri­jed šta ih oče­ku­je.
Gdje god po­sto­ji bi­lo ka­kav ma­te­ri­ja­lan in­te­res, pa on iz­ne­vje­ri, jer je ma­te­ri­jal­no pro­mjen­lji­va ka­te­go­ri­ja, de­ša­va­ju se ne­pri­jat­na iz­ne­na­đe­nja.
I da, vje­ru­jem da ne­ki­ma no­vac je­ste sa­mo je­dan od raz­lo­ga za raz­vod, ali me­ni ne bi bio. Ni­ka­da.
To za­vi­si mno­go i od vas­pi­ta­nja i od ono­ga što oče­ku­je­te u bra­ku.
Ako oče­ku­je­te da vam muž-že­na bu­de ban­ko­mat, vje­ro­vat­no da će­te se raz­i­ći jer do­bru ko­mu­ni­ka­ci­ju, pa­žnju i lju­bav ni­šta, pa ni bo­gat­stvo, ne mo­že da za­mi­je­ni.
(Autor je knji­žev­ni­ca)