Pi­še: Velj­ko Ra­čić


Ka­žu da ni­je mo­gu­će iz­da­ti ne­što što se ne vo­li, pro­sto da bi se iz­da­lo, mo­ra se vo­lje­ti ili bi­ti dio ne­če­ga.
Iz­da­ja kao po­jam i jed­na vr­sta fe­no­me­na ko­ji ima uglav­nom ne­ga­tiv­nu ko­no­ta­ci­ju u naj­ši­rem smi­slu pred­sta­vlja zlo­u­po­tre­bu po­vje­re­nja, a mo­že bi­ti i po de­fi­ni­ci­ji po­taj­no i svje­sno dje­lo­va­nje na šte­tu oso­be, od­no­sno ne­ke dru­štve­ne gru­pe (po­li­tič­ke stran­ke) ko­joj pri­pa­da ili pre­ma ko­joj po­sto­ji ne­ka vr­sta mo­ral­ne i za­kon­ske oba­ve­ze oda­no­sti.
U naj­u­žem pak smi­slu, iz­da­ja se mo­že tre­ti­ra­ti kao ipak spe­ci­fič­no kri­vič­no dje­lo i to naj­go­re, i za ovo po sve­mu ne­sreć­no dje­lo pred­vi­đe­ne su naj­stro­že ka­zne, od ko­jih je naj­te­ža ona na Stra­šnom su­du.
Iz­da­ja na­rav­no ni­je od ju­če, ona je po­zna­ta još od naj­sta­ri­jih vre­me­na, čak i mno­ge kul­tu­re su po­je­di­nim lič­no­sti­ma ko­je su po­či­ni­le iz­da­ju da­le sim­bo­lič­no zna­če­nje.
Ta­ko je re­ci­mo Ju­da iska­ri­ot­ski zbog iz­da­je Go­spo­da i spa­sa na­še­ga Isu­sa Hri­sta do­veo do to­ga da se iz­raz ,,Ju­da” ko­ri­sti kao si­no­nim za iz­daj­ni­ka u je­zi­ci­ma mno­gih hri­šćan­skih na­ro­da.
Re­ci­mo kod Ame­ri­ka­na­ca kao pri­mjer svje­do­či Be­ne­dikt Ar­nold, ge­ne­ral iz vre­me­na rat za ne­za­vi­snost. U na­šem na­ro­du je to sred­njo­vje­kov­ni vel­mo­ža Vuk Bran­ko­vić, iako isto­rij­ski po­da­ci baš i ne upu­ću­ju na nje­go­vu pra­vu iz­da­ju, ali kao ta­kav je ostao upam­ćen do da­na­šnjeg da­na.
Iz­da­ja je ipak jed­na vr­sta spe­ci­fič­ne rad­nje ko­ju od­li­ku­je niz spe­ci­fic­čno­sti u kon­tem­pla­tiv­nom i so­ci­o­kul­tu­ro­lo­škom-epi­ste­mo­lo­škom i so­ci­o­pa­to­lo­škom smi­slu.
Čak i u Bo­žan­stve­noj ko­me­di­ji Dan­tea Ali­gi­je­ri­ja de­ve­ti krug pa­kla pred­vi­đen je upra­vo za iz­daj­ni­ke.
Za­i­sta je ne­bro­je­no pri­mje­ra broj­nih iz­da­ja, ne­ko će re­ći ma­lih i ve­li­kih, prem­da po mom skrom­nom mi­šlje­nju ne po­sto­je ma­le iz­da­je, no sva­ka je po svo­joj pri­ro­di i su­šti­ni ne­sre­ća i su­no­vrat za se­be.
U svje­tlu naj­no­vi­jih do­ga­đa­ja na po­li­tič­koj sce­ni u Cr­noj Go­ri, za­i­sta vi­di­mo da se iz­da­ja uz­ni­je­la do ni­voa go­to­vo po­želj­nog ,,za­ni­ma­nja” ne­kih po­li­ti­ča­ra, ko­ji tu istu iz­da­ju ne bi pri­zna­li ni pod ra­zno. Ako ne pri­zna­li, a ono se po­kri­li uši­ma, na­rod­ski re­če­no, i osta­vi­li po­li­ti­ku i po­li­tič­ke kal­ku­la­ci­je kao čin ko­ji je skop­čan sa ne­kim ostat­kom etič­kog prin­ci­pa ko­ji ima­ju u se­bi. Uvi­jek sam vi­še ci­je­nio čo­vje­ka, po­li­ti­ča­ra ko­ji je do­sle­dan svom ide­o­lo­škom i po­li­tič­kom ubje­đe­nju do kra­ja, pa ma­kar to bi­lo i po­gre­šno, od onog ko­ji mi­je­nja mi­šlje­nje, a u naj­če­šćem bro­ju slu­ča­je­va to bu­de zbog ,,de­be­lih raz­lo­ga” ko­ji­ma pod­leg­ne.
Vri­je­me ka­rak­te­ri­stič­no za iz­da­ju, ko­jeg se kao dje­čak sje­ćam, bi­lo je ono ko­je je da­nas po­zna­to i kao ,,ki­li­bar­di­za­ci­ja” iz de­ve­de­se­tih go­di­na i ona je, re­kao bih, utr­la put sva­koj no­voj ve­li­koj iz­da­ji, kao re­cept, kao ne­sla­van pri­mjer ka­ko ne bi tre­ba­lo da po­stu­pa čo­vjek pri či­stom ra­zu­mu i zdra­voj pa­me­ti.
No, ko­li­ko god mi­sli­li (a i sam sam u to po­vje­ro­vao) da su ki­li­bar­di­za­ci­ja i njen duh do­ta­kli pod­zem­ne hod­ni­ke ta­me i da vi­še ne­će iza­ći na svje­tlost da­na, on na­ža­lost po­put onog pro­kle­tog ca­ra Du­klja­ni­na po­vre­me­no da­je zna­ke da bi mo­gao da oži­vi i ne sa­mo oži­vi ne­go i da se na­met­ne ši­rim na­rod­nim ma­sa­ma kao je­di­ni pra­vi i is­pra­van?! Ta po­čast da­nas ima i je­dan broj svo­jih sled­be­ni­ka, vjer­nih slu­gu ko­ji su iz­ne­vje­ri­li ve­li­ki broj svo­jih do­sa­da­šnjih po­dr­ža­va­la­ca i okre­nu­li plo­ču, a sve u ci­lju ne­ka­kvih ,,de­mo­krat­skih pro­ce­sa” u ovoj ma­loj ze­mlji i sve­u­kup­nu za­bri­nu­tost za re­a­li­za­ci­ju ko­smič­ke prv­de u njoj, ko­ja po svim svo­jim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma dje­lu­je kao pri­vat­ni atar jed­nog čo­vje­ka.
Ni­je kri­vo obič­nom čo­vje­ku ka­da sve to uči­ne oni ko­ji se pot­pu­no raz­li­ku­ju od na­še na­ci­o­nal­ne za­jed­ni­ce, mi ako će­mo po­šte­no, ne­ma­mo ni­šta za­jed­nič­ko, ni u vred­no­snom, fi­lo­sof­skom i bi­lo kom dru­gom smi­slu. Bo­li na­ža­lost i tu vi­dim iz­da­ju, ka­da to uči­ne oni na­ši su­na­rod­ni­ci, oni ko­ji su do ju­če di­je­li­li i do­bro i zlo, sva­ku ra­dost i tu­gu sa Sr­bi­ma u Cr­noj Go­ri, a da­nas to že­le oprav­da­ti ne­ka­vim kva­zi­e­tič­kim i pse­u­do­so­ci­o­lo­škim raz­lo­zi­ma.Spas je pa iz­daj­ni­ka još uvi­jek ne­ma mno­go, ali ozbilj­na je ten­den­ci­ja da će ih bi­ti sve vi­še. Ima­nu­el Vo­ler­stin, po­zna­ti so­ci­o­log i fi­lo­sof sa­vre­me­nog do­ba ka­že na jed­nom mje­stu: „Mi mo­ra­mo pr­ven­stvo da da­mo mo­ra­lu, pa tek on­da da se ba­vi­mo po­li­tič­kim tak­ti­ka­ma”! No, ko­me je do mo­ra­la i obra­za, mi­sle ne­ki u Cr­noj Go­ri, kad već ima­ju sto­mak?! I za­i­sta po­li­ti­ka je u do­brom di­je­lu de­for­mi­sa­la ne­ke ov­da­šnje po­li­ti­ča­re, iz­ma­ni­pu­li­sa­la po­put ne­ke de­struk­tiv­ne i ra­za­ra­ju­će de­mon­ske si­le nji­ho­vu svi­jest i sa­vjest, do­ve­la ih u sta­nje pot­pu­ne hi­po­kri­zi­je, ugro­zi­la im do­sto­jan­stvo i lič­ni in­te­gri­tet, sa ozbilj­nom ten­den­ci­jom da ih to­tal­no uni­zi i pre­tvo­ri u ru­i­ne.
Ni te­žih vre­me­na, ni ma­njih lju­di, re­kao bi pje­snik.
Ve­li­ki dio na­šeg na­ro­da, onaj ko­ji je ostao vje­ran svo­jim te­melj­nim opre­dje­lje­nji­ma gnu­ša se bi­lo ka­kve vr­ste iz­da­je, po­red špi­ju­na, iz­daj­ni­ke sma­tra za po­sled­nje lju­de. Zna se ka­ko se po­stu­pa sa iz­daj­ni­ci­ma.
Iz­daj­ni­ci na kra­ju bu­du i ka­žnje­ni od ne­ke vi­še si­le, od Onog či­ja prav­da po pre­da­nju „dr­ži ze­mlju i gra­do­ve”.