Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Dok se pa­ra­lel­no od­vi­ja­ju svi ti nad­zem­ni i pod­zem­ni pre­go­vo­ri o sla­ga­nju vla­sti, bu­du­ći mi­ni­stri obo­ža­va­ju da tu­pe ka­ko nji­ma ni­je do – fo­te­lja. Plju­ju jed­ni na dru­ge kao psi i mač­ke, ali na te­mu omr­znu­tih fo­te­lja pje­va­ju istu pje­smu ko­ja već svi­ma iz­la­zi na uši. ''Nas ne za­ni­ma­ju fo­te­lje, ne­go na­ša mi­la do­mo­vi­na''. Da­kle, bo­lji­tak. Prin­ci­pi. Gra­đa­ni. Pro­mje­ne. Kao da su svi dro­gi­ra­ni istom sup­stan­com u tač­no isti sat, sva­ki dan, ba­rem po se­dam pu­ta frk­nu u ka­me­re da fo­te­lje ni­su nji­ho­va pri­ča, ne­go re­for­me i sa­mo re­for­me. Za­to se ne smi­je ni tra­ži­ti da ka­žu ko bi im od­go­va­rao. Ko­jem bi vr­hu­na­rav­nom ''ne­stra­nač­kom'' struč­nja­ku po­klo­ni­li po­vje­re­nje i fo­te­lju u vla­di. U či­je bi pa­met­ne ru­ke že­lje­li sta­vi­ti te­ške funk­ci­je mi­ni­stra. Na pri­zem­ne i plit­ke sa­če­ku­še o po­lo­ža­ji­ma nji­ma je is­pod ča­sti da od­go­va­ra­ju. Ga­di im se što su no­vi­na­ri ta­ko ba­nal­na bi­ća pa ne­pre­kid­no tu­pe po is­to­me: ko, ko, ko? To je za njih ne­do­stoj­ni raz­go­vor o fo­te­lja­ma, jer oni že­le dok­to­ri­ra­ti na sup­stan­ci. Sa­da, me­đu­tim, dok če­ka­mo bi­je­li dim iz naj­ve­ćeg an­ti­fo­te­lja­škog či­stun­ca skup­šti­ne, oda­kle di­mi pu­no vi­še in­for­ma­ci­ja ne­go što se da pro­ba­vi­ti, kraj­nje je vri­je­me da se raz­bi­je ta fa­ma o fo­te­lja­ma kao pa­ra­dig­mi za naj­go­ru si­stem­sku bo­lest, per­ver­zi­ju i šte­tu.
Jer baš su ''fo­te­lje'' (o ko­ji­ma je­dan dio opo­zi­ci­je, onaj što je za uli­cu, pri­ča sve naj­go­re), i te ka­ko bi­tan fak­tor u sva­kom po­ret­ku i u sva­koj po­sti­zbor­noj she­mi. Ključ­no je ko­ja je oso­ba na če­lu se­o­ske bi­bli­o­te­ke i kuć­nog sa­vje­ta zgra­de od osam spra­to­va, a ka­ko ne bi bi­lo u ra­ste­ru dr­ža­ve. Pa ne po­sto­ji or­ga­ni­za­ci­ja vla­sti bez ras­po­re­da fo­te­lja. Kad god se mi­je­nja man­dat, jav­nost že­li i mo­ra zna­ti i to ko će tač­no ru­ko­vo­di­ti po­li­ti­ka­ma na ko­ji­ma su do­bi­je­ni iz­bo­ri. Ko­jim će lju­di­ma bi­ti po­vje­re­na re­a­li­za­ci­ja od­re­đe­nih pro­gra­ma? Ko­ja ime­na pre­u­zi­ma­ju od­go­vor­nost i sta­ju u pr­vi plan? Ka­kvi su to pro­fi­li? S ka­kvim kre­di­bi­li­te­tom, po­li­tič­kom po­dr­škom i kom­pe­ten­ci­ja­ma? Kad ne bi bi­lo to­li­ko va­žno ko­ga će po­sje­sti u fo­te­lje ne­go sa­mo to ko­je mje­re že­li­mo spro­ve­sti, ta­da bi sva­ko sa za­do­vo­lja­va­ju­ćom ra­zi­nom for­mal­nog obra­zo­va­nja mo­gao po­sta­ti mi­ni­star. A to je, ja­sno je, pot­pu­na be­smi­sli­ca. Fo­te­lje su va­žne i one ne smi­ju bi­ti re­zer­vat stra­nač­kih po­slu­šni­ka i pu­le­na, ne­go mje­sta za lju­de od stru­ke i in­te­gri­te­ta. Sla­ga­nje mre­že fo­te­lja po­či­nje od gla­ve, a za­tim se spu­šta do­lje, do kra­ja, gdje god od­lu­ču­ju­ću ri­ječ ima dr­ža­va, a ti­me i no­va ad­mi­ni­stra­ci­ja, i to mo­ra bi­ti smrt­no ozbi­ljan po­sao. Za­to ne­ka se aspi­ran­ti na pre­sud­ni uti­caj u no­voj vla­sti osta­ve afek­ti­ra­nja o pre­zi­ru pre­ma fo­te­lja­ma i ne­ka nam, umje­sto to­ga, hit­no po­ka­žu taj svoj ka­dar ko­jim se hva­le na ne­vi­đe­no.