Pi­še: Ran­ko Raj­ko­vić


Gra­đa­ni, do­še­taj­te do Sa­hat- ku­le u Sta­roj va­ro­ši. Do­đi­te da vi­di­te ka­ko svo­ju dr­žav­nost pro­sla­vlja eko­lo­ška dr­ža­va Cr­na Go­ra. Iz­ne­na­di­će­te se.
U vrap­čja gni­je­zda svi­je­na u zi­di­na­ma Sa­hat-ku­le za­bo­de­ne su dr­žav­ne za­sta­ve. Vrap­ci ob­li­je­ću uni­šte­na gni­je­zda. Le­pr­ša­ju kri­li­ma oko šu­plji­na, sli­je­ću, vr­po­lje se i go­mi­la­ju na ka­me­nim is­pu­sti­ma i obli­žnjoj ži­ci. Dr­žav­ne za­sta­ve se vi­jo­re spre­ča­va­ju­ći vrap­ce da se vra­te u ra­zo­re­na gni­je­zda. Tri­jumf dr­žav­ne sim­bo­li­ke nad pri­rod­nom je pot­pun. Vrap­čja, siv­ka­sta ja­ja za­vr­ši­la su kao mr­lje na ploč­ni­ku is­pod Sa­hat-ku­le ko­ja ured­no ot­ku­ca­va 25. go­di­šnji­cu od pro­gla­še­nja Cr­ne Go­re eko­lo­škom dr­žav­nom.
Ho­će li iko­ga za­bri­nu­ti tu­žno-cvr­ku­ta­vi mi­ting vra­ba­ca po­ku­ća­ra uoči pro­sla­ve 10-go­di­šnji­ce ne­za­vi­sno­sti Cr­ne Go­re? Za­što bi!
Cr­na Go­ra je odav­no ste­kla imu­ni­tet na oku­plja­nja i tu­go­van­ke bes­kuć­ni­ka.
Cr­na Go­ra se po­sve­ti­la opi­ja­ti­ma pa­tri­ot­skog ti­pa uz ko­je se ne­ka­žnji­vo mo­že uni­šta­va­ti pri­ro­da, ru­ži­ti kul­tur­na do­bra i obi­je­sno sla­vi­ti ide­o­lo­gi­ja.
Upr­kos ra­ši­re­nim kul­to­vi­ma o dr­žav­no­sti, za­sta­vi, him­ni i vo­đa­ma, ko­ji Cr­nu Go­ru sna­žno po­ve­zu­ju sa Sje­ver­nom Ko­re­jom, si­gu­ran sam da u Sje­ver­noj Ko­re­ji u čast svog dr­žav­nog pra­zni­ka ne bi za­bo­li za­sta­ve u vrap­čja gni­je­zda pu­na ma­lih pje­ga­stih ja­ja.
Ka­ko on­da ob­ja­sni­ti stra­da­nje cr­no­gor­skih vra­ba­ca?
Sa­gle­da­va­njem pa­ra­dig­me cr­no­gor­skog dru­štva!
A cr­no­gor­ska pa­ra­dig­ma gla­si: Ono što ni­je re­gi­stro­va­no na cr­no­gor­skoj po­li­tič­koj sce­ni pod pra­vim ili la­žnim ime­nom, sve­jed­no, ne­ma bu­duć­nost. Ono če­mu na­rod ni­je dao po­vje­re­nje na iz­bo­ri­ma, po­kra­de­nim ili slo­bod­nim, sve­jed­no, ne mo­že op­sta­ti u dr­ža­vi Cr­noj Go­ri. Ono što ni­je pro­šlo kroz par­tij­ske bor­be­ne re­do­ve, gla­sač­ke ku­ti­je i li­sti­će, vje­ro­do­stoj­ne ili fal­si­fi­ko­va­ne, sve­jed­no, ne mo­že se­bi pri­u­šti­ti mi­ran ži­vot u Mon­te­ne­gru. Za­to su vrap­ci na­stra­da­li.
U mul­ti­flo­ri­stič­koj i mul­ti­fa­u­ni­stič­koj Cr­noj Go­ri vrap­ci su se po­ka­za­li isu­vi­še ma­li i ne­va­žni da bi ima­li svo­ju za­štit­nič­ku par­ti­ju ili ne­vla­di­nu or­ga­ni­za­ci­ju. S dru­ge stra­ne, cr­no­gor­ska za­sta­va je do­bi­la sop­stve­ni za­kon ko­ji joj omo­gu­ća­va da se na­đe i op­sta­ne po bi­lo ko­ju ci­je­nu na bi­lo ko­jem mje­stu.
Upra­vo po tom za­ko­nu, iza­bra­ni pred­stav­ni­ci na­ro­da tri­jum­fal­no su za­bo­li dr­žav­ne za­sta­ve u vrap­čja gni­je­zda. Od sto­ti­na hi­lja­da dr­žav­nih zna­me­nja ko­je ovih da­na kra­se Cr­nu Go­ru za­sta­ve u pod­go­rič­koj Sa­hat-ku­li su je­din­stve­ne. U tim za­sta­va­ma se ogle­da­ju su­ro­vost ide­o­lo­gi­je i tu­ga pri­ro­de. Sva­ko ko se slu­ži ču­lom vi­da i mo­zgom na nor­ma­lan na­čin shva­ti­će da su sa dr­žav­nim za­sta­va­ma u zi­do­vi­ma Sa­hat-ku­le, za­sta­va eko­lo­ške dr­ža­ve Cr­ne Go­re i za­sta­va kul­tur­nih do­ba­ra Cr­ne Go­re spu­šte­ne na po­la ko­plja. Pri­mi­je­ti­će i da su ra­zo­re­na vrap­čja gni­je­zda još jed­na po­ra­zna či­nje­ni­ca o bez­du­šno­sti par­tij­sko-dr­žav­nih sce­no­gra­fi­ja. Uoči­će ka­ko sve­moć­na Par­ti­ja po ko zna ko­ji put is­ka­lju­je bi­jes nad ne­moć­nom cr­no­gor­skom pri­ro­dom i ma­te­ri­jal­nom kul­tu­rom.
Da se bez­re­zer­vno svr­stam na stra­nu vra­ba­ca, da bu­dem pro­tiv dr­žav­nih za­sta­va za­bo­de­nih u nji­ho­va gni­je­zda po­mo­gla mi je eko­lo­ška svi­jest i Kurt Vo­ne­gat. Kurt Vo­ne­gat, oštri kri­ti­čar ame­rič­kog dru­štva, za­pi­sao je :
„Za­kon nji­ho­ve dr­ža­ve, za­kon ka­kav ni­jed­na dru­ga dr­ža­va na pla­ne­ti ni­je ima­la o svo­joj za­sta­vi na­la­gao je sle­de­će: „Za­sta­va se ne­će kla­nja­ti ni pred kim i ni pred čim... Za­sta­va ko­ja se kla­nja­ti ne­će bi­la je div­na, a him­na i is­pra­zna pa­ro­la mo­žda i ne bi bi­le po­seb­no va­žne da ni­je bi­lo sle­de­ćeg: mno­gi gra­đa­ni su bi­li to­li­ko pu­ta ig­no­ri­sa­ni, pre­va­re­ni i uvre­đe­ni da su mi­sli­li da se mo­žda na­la­ze u po­gre­šnoj ze­mlji, pa čak i na po­gre­šnoj pla­ne­ti, da se de­si­la ne­ka stra­šna gre­ška. Mo­žda bi ih ma­lo ute­ši­lo da se u nji­ho­voj him­ni i slo­ga­nu po­mi­nja­lo po­šte­nje, brat­stvo, na­da ili sre­ća ...“
Ako vas ri­je­či Kur­ta Vo­ne­ga­ta na­pi­sa­ne pri­je če­tr­de­se­tak go­di­na pod­sje­ća­ju na sta­nje kod nas, či­taj­te Kur­ta Vo­ne­ga­ta. Či­taj­te „Kla­ni­cu 5“. Či­taj­te „Do­ru­čak šam­pi­o­na“.
Ako vam je žao ra­zo­re­nih gni­je­zda grad­skih vra­ba­ca i na­ru­že­nog spo­me­ni­ka kul­tu­re u Sta­roj va­ro­ši raz­vi­jaj­te eko­lo­šku i gra­đan­sku sa­vjest. Mo­že­te po­slu­ša­ti i kom­po­zi­ci­ju Lu­dvi­ga Van Be­to­ve­na o pti­ci ko­ja tu­gu­je jer joj je ku­ća uni­šte­na i ukra­den njen ma­li ptić.
Oni hra­bri­ji ne­ka raz­mi­šlja­ju o ero­zi­ji na­šeg dru­štva, dr­ža­ve i pri­ro­de. Jer ako je na­ša, kao i sva­ka dru­ga pri­ro­da naj­ve­li­čan­stve­ni­ja u naj­ma­njim stva­ri­ma (Na­tu­ra et mi­ni­mi ma­xi­ma) on­da je na­ša mo­de­r­na isto­ri­ja naj­mi­zer­ni­ja u na­sto­ja­nji­ma da se pri­ka­že što ve­li­čan­stve­ni­jom.