Autor: MILjENKO JERGOVIĆ


Na dan ka­da je po­čeo usta­nak u Var­šav­skom ge­tu, 19. apri­la 1943. go­di­ne, sni­mlje­na je jed­na od am­ble­mat­skih fo­to­gra­fi­ja isto­ri­je Ho­lo­ka­u­sta. Is­pred gru­pe lju­di, uglav­nom že­na, ko­ji di­žu ru­ke na pre­da­ju, sto­ji sa­svim ma­li dje­čak s mi­com na gla­vi (ta­ko su se kod nas u ona vre­me­na zva­le grad­ske ka­pe sa šil­tom), mo­žda ima pet-šest go­di­na, dr­ži ru­ke u va­zdu­hu, pre­da­je se, sa­svim ozbilj­nog li­ca, i gle­da ne­gdje do­lje, ona­ko ka­ko je Ži­do­vi­ma bi­lo na­lo­že­no da gle­da­ju.
Isto­ri­ja ni­je sa­zna­la ka­ko se on zvao, ali nje­gov je ze­malj­ski kraj sa­svim pred­vi­dljiv. Bez­i­me­no je stra­dao, oti­šao u dim iz­nad Evro­pe, kao i svih šest mi­li­o­na nje­go­vih su­na­rod­ni­ka. Za raz­li­ku od njih, on ni­ko­me i ni­je sti­gao da bu­de su­na­rod­nik, jer je bio sa­mo dje­čak. Sni­mio ga je nje­mač­ki ese­so­vac, za do­ku­men­ta­ci­ju i za za­ba­vu. Ka­da do­đe ku­ći da svo­joj po­ro­di­ci, že­ni i dje­ci, mo­že po­ka­za­ti gdje je bio i šta je ra­dio. Ma­gi­ja ove uža­sne i op­tu­žu­ju­će sli­ke bi­la je upra­vo u ono­me što se ne vi­di, u oku i fi­gu­ri iza objek­ti­va. Ni­kad po­sli­je to­ga ubi­ce ni­su bi­le i fo­to­gra­fi. To je jed­na od ri­jet­kih pri­hva­će­nih po­u­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta: sni­mak zlo­či­na je raz­ot­kri­vao zlo­čin­ca.
Ži­va op­tu­žba
Taj dje­čak iz Var­šav­skog ge­ta bio je pr­vo di­je­te na sa­vje­sti čo­vje­ka ko­ji je iz­u­mio fo­to­gra­fi­ju. I, na­rav­no, bio je sni­mljen cr­no-bi­je­lom teh­ni­kom (iako su Hi­tle­ro­ve tru­pe po­ne­gdje, re­ci­mo u Pa­ri­zu, ko­ri­sti­le ko­lor film...). Na­kon to­ga je, 1945. re­če­no: ne­ka se ni­kad ne po­no­vi! Po­no­vi­lo se 8. ju­na 1972. u Trang Ban­gu, u Vi­jet­na­mu. Sli­ku je sni­mio fo­to­graf AP-a Nik Ut.
Gle­da­mo dje­voj­či­cu, de­vet joj je go­di­na, ka­ko go­la i upla­ka­na bje­ži niz as­falt­nu ce­stu. Oko nje su odje­ve­na dje­ca i lju­di, a iza su voj­ni­ci. Sni­mak je na­či­njen ma­lo na­kon ju­žno­vi­jet­nam­skog na­pa­da na­pal­mom na ci­vi­le. (Na­palm je bio ame­rič­ki, ju­žno­vi­jet­nam­ska voj­ska bi­la je ame­rič­ki sa­ve­znik u bor­bi pro­tiv ko­mu­ni­stič­kog Sje­ver­nog Vi­jet­na­ma.) Fo­to­gra­fi­ja će, la­pi­dar­no i ci­nič­no, po­sta­ti po­zna­ta kao “Na­palm girl”, i po­slu­ži­će kao je­dan od naj­sna­žni­jih sim­bo­lič­kih ar­gu­me­na­ta za ame­rič­ko po­vla­če­nje iz Vi­jet­na­ma. Dje­voj­či­ca se zo­ve Phan Thi Kim Phuc. Da­nas je ka­nad­ska dr­ža­vljan­ka, ži­vi u Aiaxu, On­ta­ri­ju. Nje­zi­na sli­ka ko­ri­sti se kao naj­u­če­sta­li­ja vi­zu­el­na ilu­stra­ci­ja ra­ta u Vi­jet­na­mu, iako pri­ča o ovoj sli­ci ni­je bi­la jed­no­smjer­na ni jed­no­stra­na. Go­di­na­ma je Phan bi­la iko­nič­na fi­gu­ra vi­jet­nam­ske dr­žav­ne pro­pa­gan­de, ži­va op­tu­žba pro­tiv ame­rič­kog im­pe­ri­ja­li­zma i in­ter­ven­ci­o­ni­zma. Stu­di­ra­la je na Ku­bi, i otu­da emi­gri­ra­la u Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve, pa u Ka­na­du. Da­nas se, pe­de­set go­di­na na­kon ra­ta, Vi­jet­nam­ci mi­re s Ame­ri­kan­ci­ma, a jed­na se fo­to­gra­fi­ja pre­tva­ra u uni­ver­zal­ni sim­bol epo­he. I sve je ma­nje onih ko­je za­ni­ma pri­ča o sli­ci. De­vet­na­est go­di­na ka­sni­je, u te­le­vi­zij­skom snim­ku iz ko­jeg će za­tim bi­ti iz­dvo­jen je­dan stop-ka­dar, jed­na fo­to­gra­fi­ja, po­ja­vi­la se dje­voj­či­ca u ne­be­sko-pla­vom, sin­te­tič­kom ka­pu­ti­ću. Upla­ka­na i iz­gu­blje­na, naj­ma­nja se­stri­ca jed­nog pro­tje­ra­nog i obez­na­đe­nog vu­ko­var­skog na­ro­da, ona je lju­di­ma ko­ji su na sve ovo gle­da­li pre­ko te­le­vi­zi­je po­sta­la znak i sim­bol. I ni­je neo­bič­no što je nje­na sli­ka do­šla pre­ko te­le­vi­zij­skog snim­ka, a ne pre­ko kla­sič­ne fo­to­gra­fi­je.
Rat ko­ji je za­po­čet 1991, i ko­ji je svo­je pr­ve vr­hun­ce imao u Du­brov­ni­ku i u Vu­ko­va­ru, da bi se ka­sni­je, do u bes­kraj, na­sta­vio u Sa­ra­je­vu, pr­vi je te­le­vi­zij­ski rat u ljud­skoj isto­ri­ji. S iz­u­zet­kom Sre­bre­ni­ce, sav taj rat bio je vi­dljiv na te­le­vi­zi­ji.
Iko­ne ću­te
Dje­voj­či­ca se zva­la Želj­ka, da­nas se zo­ve Želj­ka Ju­rić Mi­tro­vić, i ži­vi s mu­žem, vu­ko­var­skim ve­te­ra­nom, u se­lu Be­rak, na pri­la­zi­ma gra­du. Po­vre­me­no je se sje­te, in­ter­vju­i­šu je ka­kvom pri­go­dom za no­vi­ne ili za te­le­vi­zi­ju, i to je on­da, po­ma­lo, kao raz­go­vor sa sli­kom. Raz­go­vor sa svo­je­vr­snom svje­tov­nom iko­nom dje­voj­či­ce u mo­drom ka­pu­ti­ću. Gle­da­lac ta­da bi­va su­o­čen s fe­no­me­nom ko­ji je na­stao u kul­tu­ri fo­to­gra­fi­je: ži­va že­na vi­še ni­je ona sli­ka, pa oko gle­da­o­ca vi­di jed­no, a gla­va mi­sli dru­go. Iko­ne, me­đu­tim, va­zda ću­te.
U po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na, ot­kad Ame­ri­ka vo­di svo­je ra­to­ve na Bli­skom i Sred­njem is­to­ku, i ras­tu­ra dr­ža­ve s mu­sli­man­skom ve­ći­nom - to­bo­že u ime de­mo­kra­ti­je - na­sta­la je svo­je­vr­sna in­fla­ci­ja dječ­je ne­sre­će. Sli­ke, sve stra­šni­ja od stra­šni­je, sti­žu jed­na dru­gu i vo­de opa­snom otu­plje­nju emo­ci­ja i em­pa­ti­je gle­da­la­ca. Gu­gla­ju­ći te fo­to­ga­fi­je čo­vje­čan­stvo je na pu­tu da ogu­gla. A dje­či­ca se iona­ko već po­ka­zu­ju o istom tro­šku kao i kuć­ni lju­bim­ci. Kr­va­va, mr­tva dje­či­ca.
Sli­ka dje­ča­ka Aj­la­na al Kur­di­ja, sni­mlje­na na tur­skoj pla­ži, gdje ga je uda­vlje­nog iz­ba­ci­lo mo­re, obi­lje­ži­la je jed­nu se­zo­nu u Evro­pi. Aj­lan je s ro­di­te­lji­ma bje­žao u nje­na spa­si­telj­ska nje­dra, ali Evro­pa ga ni­je htje­la. To je sav smi­sao ove stra­šne, iako slu­čaj­ne fo­to­gra­fi­je. Nju, na­i­me, ni­su sni­mi­li ni zlo­čin­ci, ni fo­to­re­por­te­ri, ni te­le­vi­zij­ski sni­ma­te­lji, kao one pret­hod­ne, ne­go - ak­ti­vi­sti. Ova je sli­ka tre­ba­lo da pro­bu­di osje­ćaj so­li­dar­no­sti pre­ma iz­bje­gli­ca­ma i nji­ho­voj dje­ci. Ni­je ga pro­bu­di­la. Po njoj su, ne­ko­li­ko da­na po­što je sni­mlje­na, na­sta­li se­ri­ja­li bri­ljant­nih, uža­sno po­tre­snih ka­ri­ka­tu­ra, cr­ta­nih ši­rom svi­je­ta. Sve se iz­o­kre­nu­lo kad ka­ri­ka­tu­re vi­še ne za­smi­ja­va­ju, ne­go tje­ra­ju u su­ze. Aj­lan al Kur­di je u ča­su svo­je smr­ti po­stao am­blem upo­re­div sa Če Ge­va­rom. Ne bi bi­lo čud­no da se sli­ke nje­go­vog mr­tvog ti­je­la po­ja­ve na ma­ji­ca­ma.
I on­da se po­ja­vio dje­čak iz Ale­pa. Sni­mak opet te­le­vi­zij­ski. Bol­ni­čar ga mir­no po­sa­di na sje­di­­šte u vo­zi­lu hit­ne. On de­snom ru­kom do­di­ru­je pot­pu­no kr­va­vu, li­je­vu stra­nu li­ca. Po­gle­da u dlan, pa la­ko obri­še krv o sje­di­šte. Raš­ču­pan i pra­šnjav na­sta­vlja da gle­da pred so­bom. Sa­vr­še­no mi­ran, bez­iz­ra­ža­jan i astra­lan. S nje­go­vom sli­kom za­vr­ša­va ci­klus ko­ji je za­po­čeo u Var­šav­skom ge­tu. Ne vje­ru­jem, ali sa­svim sam uvje­ren da se na fo­to­gra­fi­ji dje­ča­ka iz Ale­pa u stva­ri po­ja­vio Bog. Ako ni­je tu, ne­će ni­kad, ni­gdje.
jer­go­vic.com