Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Ni­su ni sve kla­ni­ce iste. Po­sto­je one ko­je jed­no­stav­no pri­ko­lju, raš­če­re­če, pa ras­ko­ma­da­ju... ta­mo se vr­ši kla­sič­no „ma­ši­ni­ra­nje“ sto­ke. A tu su i one sa­svim dru­ge, one naj­bo­lje – ko­je ugnje­ta­va­ju stvo­re­nja da bi me­so bi­lo iz­da­šni­je. Sve se ra­di ruč­no. Pre­ci­znim po­stup­kom. Di­ja­bo­lič­no sup­til­no. Pod­ra­zu­mi­je­va sle­de­će:
Tek ro­đe­no te­le smje­šta se u usku dr­ve­nu ska­la­me­ri­ju. Na­lik ko­ri­tu. Ni ta­ko ta­ze is­pi­lje­nom žgep­če­tu ne do­pu­šta se pri­li­ka da usta­ne, da se ma­kar na mi­nut opre o no­ge. Utvr­đe­no je, na­i­me, da ho­da­njem me­so po­sta­je ži­la­vi­je. Da bi se to iz­bje­glo, te­lad se dr­že zgu­če­na u mo­di­fi­ko­va­nim san­du­ci­ma. Sa­bi­je­na. Isti­na, po­sto­ji otvor. Tač­ni­je dva: je­dan za ukla­nja­nje fe­ka­li­ja, dru­gi za do­je­nje. Do­ji­li­ce su za­pra­vo spra­ve u ko­ji­ma se ser­vi­ra ne­što na­lik mli­je­ku, ali he­mij­ski ko­ri­go­va­na tvar obo­ga­će­na su­ple­men­ti­ma ka­ko bi te­le što br­že na­pre­do­va­lo i što pri­je do­šlo pred glad­na usta bo­ga­tih per­verz­nja­ka... di­ljem glo­bu­sa.
Me­so sa rba­ta ta­kvih te­la­ca je iz­u­zet­no soč­no. Obič­na te­le­ti­na u od­no­su na ovo ima ukus opan­ka. Ma­kar ta­ko tvr­de oni što ima­ju pa­ra i do­volj­no obi­je­sti da žva­ću uz­goj iz ko­ri­ta. Po­sto­je „ku­ša­či“ – po­seb­na ka­te­go­ri­ja eks­pe­ra­ta – ko­ja do­di­ru­je vre­le ko­ma­de tek is­ci­je­pa­nog ži­vo­ta i sa­mo na osno­vu da­ma­ra mo­gu da osje­te me­ko­ću i ka­kvo­ću ko­ma­da. Tek po­što oni od­ra­de svo­je, me­so za­slu­ži eti­ke­tu „A“ i spre­ma se za pro­da­ju na naj­za­htjev­ni­jim tr­ži­šti­ma. Gur­ma­ni i še­fo­vi ku­hi­nja ovaj de­li­ka­tes zo­vu „bli­sta­vi sok pre­ri­je“. Da ne po­mi­sli­te, ne je­de se ci­je­lo te­le... U „bli­sta­vi sok“ spa­da­ju sa­mo od­re­đe­ni dje­lo­vi: bu­bre­žnjak, po­tr­bu­šni­ca, but, fri­ka­do, šol, ve­li­ka i ma­la ru­ža, ali ko­lje­ni­ca ni­ka­ko. Ka­žu da ni­je do­volj­no sa­vr­še­na. Vje­ru­jem nji­ho­vim sli­na­vim no­se­vi­ma... iako vje­ro­vat­no mo­ja se­ljač­ka usta ne bi osje­ti­la raz­li­ku. Ono što je za­ni­mlji­vo – is­ki­da­ni dje­lo­vi se dr­že u kr­vi jag­nja­di ne­ko­li­ko da­na, ka­ko bi kr­ti­na sa­zre­la i do­bi­la neo­p­hod­ne atri­bu­te so­ka. Ov­dje će­mo za­sta­ti... do­sta je bi­lo uža­sa. Da ču­je­te sa­da šta su ne­ki lu­di Bra­zil­ci ura­di­li.
Upa­li su u po­stro­je­nje gdje se slič­na pro­ce­du­ra vr­ši. Raz­va­li­li san­du­ke i ote­li tri­de­se­tak te­la­di. Ute­kli u ne­ke vr­le­ti gdje ih ni­ko ne mo­ga­še na­ći i pu­sti­še mlo­ha­vo po­tom­stvo po li­va­di. Ka­ko su u pi­ta­nju za­štit­ni­ci pra­va ži­vo­ti­nja, od­lu­či­li su da sve što po­tom usli­je­di sni­me ka­me­ra­ma. Na­da­li su se opo­rav­ku i ve­se­lom tr­ku kit­nja­stih re­po­va. Avaj. Ni­šta što je usli­je­di­lo ni­je bi­lo da va­lja... Tel­ci ni­su bi­li sta­ri­ji od tri mje­se­ca. Gla­ve su im pa­da­le zbog ne­raz­vi­je­nih vra­to­va. Ne­vje­ro­vat­no upla­še­ni od svje­tlo­sti da­na i ši­ri­ne pro­sto­ra. Te­ško su di­sa­li. Ni­su umje­li da usta­nu, ni­su zna­li ka­ko se pa­se. Ali ono što je bi­lo naj­ne­o­če­ki­va­ni­je, bi­li su pre­stra­vlje­ni od osta­lih zdra­vih te­la­di kao i od kra­va, što su htje­le da ih li­za­njem umaj­če. Ute­kli bi da im zglo­bo­vi ni­su ura­sli. Sa­mo bi vra­to­vi­ma ne­pri­rod­no za­kli­ma­li... te se u bo­lu pa­ni­ke pre­vr­ta­li. I vri­šta­li bi. Zbi­lja vri­šta­li... jer to što im je iz gr­la iz­la­zi­lo ni­je li­či­lo na mu­ka­nje nor­mal­nih te­la­di. Smi­ri­lo bi se sa­mo ka­da bi ih u ne­ku mrač­nu pro­sto­ri­ju spu­sti­li, i ti­je­la pri­ti­sli da­ska­ma. Ta­ko su na­vi­kli. Ro­đe­ni u svi­je­tu u kom su sa­mo za gr­če­nje zna­li. A po­tom bi umi­ra­li... jer ni­su bez do­ji­li­ca zna­li ka­ko se na­je­sti. Ni­ti jed­no od spa­še­nih te­la­ca se ni­je oku­ra­ži­lo da po­sr­ka vo­de, po­ku­ša da usta­ne ili da na­pro­sto na­sta­vi da bu­de. Oči su skla­nja­li od sun­če­ve sje­ne, kli­ma­ju­ći li­je­pe gla­ve na vra­to­vi­ma pr­šlje­no­va sla­bih. Za dru­ge se vi­še ni­ko ni­je usu­dio da ih iz­ba­vi.
Svi mi ži­vi­mo u ko­ri­ti­ma. Bez ob­zi­ra ko­li­ko ma­li ili neo­pi­si­vo mo­ćan bio, čo­vje­če. Raz­li­ka iz­me­đu gr­če­va je ne­znat­na... ne­ma zdra­vih zglo­bo­va, ne­ma pra­vih vra­to­va. Kla­ni­ca je svu­da... i sve je kla­ni­ca. I da ti ne­ko na­glo do­zvo­li slo­bo­du van si­ste­ma, vri­šte­ći bi gre­bao po da­ska­ma da te vra­te na­zad. Ta­ko nas soč­no iz­la­ga­še da su isto­ri­ja i ra­to­vi do­kaz te­žnji da bu­de­mo slo­bod­ni. Na­ro­di se od pam­ti­vi­je­ka bo­re da bu­du za­to­če­ni na naj­ne­pod­no­šlji­vi­ji na­čin. Sve dok mu od­vo­ze fe­ka­li­je i do­tu­ra­ju hra­nu kroz do­ji­li­ce – ni­ko ne­će po­sta­vlja­ti pi­ta­nje.
Jed­nog da­na, kad sve ovo po­sta­ne ni­šta... jer sve zar­đa; i ka­da ti pred nju­škom puk­ne svi­jet bez ku­ti­ja – za­sme­ta­će ti sva ta ze­le­na ši­ri­na. Me­so je na­u­či­lo da bu­de mlo­ha­va mek­ši­na. Pla­ši­će te sva­ko ko je zdra­vo ži­lav.
Mi smo bli­sta­vi sok pre­ri­je za ne­či­ja kr­vo­žed­na usta... Ta­kvi su bi­li na­ši pra­o­ci... ta­kva će bi­ti sva na­ša dje­ca.
Za 28. av­gust... Svjet­ski dan ci­vi­li­za­cij­skih te­ko­vi­na.
(Autor je knji­žev­nik)