Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Bi­ra­či de­mo­kra­ti­je ko­ja se svi­ma pre­po­ru­ču­je kao uzor­na, da­kle one ame­rič­ke, su­o­če­ni su s di­le­mom ko­ja ih je do­sad, po pra­vi­lu, mi­mo­i­la­zi­la: ko­ga da oda­be­ru od dva pred­sjed­nič­ka kan­di­da­ta ko­ji im ni­su po vo­lji.
Hi­la­ri Klin­ton i Do­nald Tramp su, na­i­me, dva naj­ne­po­pu­lar­ni­ja pre­ten­den­ta za ula­zak u Bi­je­lu ku­ću u no­vi­joj ame­rič­koj isto­ri­ji. Pre­ma svim son­di­ra­nji­ma jav­nog mnje­nja, u njih ne­ma po­vje­re­nje oko dvi­je tre­ći­ne Ame­ri­ka­na­ca.
Do­nald Tramp, mul­ti­mi­li­jar­der sa spor­nom po­slov­nom re­pu­ta­ci­jom (mno­ge nje­go­ve kom­pa­ni­je pro­šle kroz ste­ča­je­ve, a ne­ke i kom­plet­no ban­kro­ti­ra­le), po­li­tič­ki je aut­saj­der, ali i ego­ma­ni­jak, la­žov, ra­si­sta, i što­šta što bi ga u nor­mal­nim okol­no­sti­ma eli­mi­ni­sa­lo iz sva­ke po­li­tič­ke utak­mi­ce.
Ali ovog pu­ta je upra­vo svo­jom de­ma­go­gi­jom, po­li­tič­kom ne­ko­rekt­no­šću i gran­di­o­znim (ali po sve­mu neo­stva­ri­vim) obe­ća­nji­ma uspio da eli­mi­ni­še 16 ri­va­la i stek­ne pred­sjed­nič­ku no­mi­na­ci­ju Re­pu­bli­kan­ske par­ti­je.
Na dru­goj stra­ni je Hi­la­ri Klin­ton, biv­ša pr­va da­ma, biv­ša se­na­tor­ka i še­fi­ca di­plo­ma­ti­je – da­kle is­ku­sna u sva­kom po­gle­du – ali sa u naj­ma­nju ru­ku kon­tro­verz­nim po­li­tič­kim pr­tlja­gom.
Ame­rič­ki pred­sjed­nič­ki iz­bo­ri su dvo­go­di­šnji po­li­tič­ki ma­ra­ton ko­ji upra­vo ula­zi u za­vr­šni­cu – kroz cilj se pro­la­zi 8. no­vem­bra – i dva glav­na tr­ka­ča sa­da na­sto­je da je­dan dru­gog iz­ba­ce sa sta­ze.
Dok Klin­to­no­va Tram­pa op­tu­žu­je da je ”pra­zno­gla­vac” ko­ji će upro­pa­sti­ti ze­mlju, Tramp uz­vra­ća epi­te­tom ”po­kva­re­na Hi­la­ri” ko­ju, zbog ko­rup­ci­je i dru­gih te­ških kri­vič­nih dje­la, tre­ba od­mah sta­vi­ti iza re­še­ta­ka.
Ka­ko stva­ri u ovom mo­men­tu sto­je, uti­sak je da je Tramp po­tro­šio svo­ju mu­ni­ci­ju: son­di­ra­nja bi­rač­kog ti­je­la po­ka­zu­ju da bi, ako bi se gla­sa­nje oba­vi­lo ovih da­na, šan­se za po­bje­du Klin­to­no­ve bi­le ot­pri­li­ke 80:20. Ona bi se vra­ti­la u Bi­je­lu ku­ću, ovog pu­ta kao ”ma­dam pred­sjed­ni­ca” i ušla u isto­ri­ju kao pr­va že­na na tom mje­stu u 240 go­di­na du­goj isto­ri­ji ne­za­vi­sne Ame­ri­ke.
Tramp bi bio ka­ta­stro­fal­no po­ra­žen, ali do iz­bo­ra ima još pri­lič­no i u sva­kom slu­ča­ju do­volj­no za ne­ku pred­iz­bor­nu mi­nu ko­ja bi obe­smi­sli­la sve da­na­šnje prog­no­ze.
Što se Tram­pa ti­če, on je još u di­le­mi da li da i kam­pa­nju ”je­dan na je­dan”, vo­di na isti na­čin kao pre­li­mi­nar­nu tr­ku sa par­tij­skim ri­va­li­ma: da­kle da na­sta­vi da ”tram­pu­je” i za go­vor­ni­com se dr­ži pra­vi­la ”što na um- to na drum”.
Pa, ipak, u nje­go­vim sko­ra­šnjim na­stu­pi­ma, po­sle dru­ge re­kon­struk­ci­je iz­bo­r­nog šta­ba, pri­mje­ću­je se ne­što vi­še sprem­no­sti da se dr­ži sce­na­ri­ja i svo­je po­ru­ke či­ta sa te­le­promp­te­ra.
Da li će mu ovo po­mo­ći ili od­mo­ći, tek će se vi­dje­ti, ma­da su uče­sta­le i spe­ku­la­ci­je da je i on sa­m iz­ne­na­đen ti­me do­kle je do­gu­rao. Ima i gla­si­na da mu za­pra­vo ni­je do po­bje­de i da je u sve ušao sa­mo da bi na pod­lo­zi no­vo­ste­če­ne po­pu­lar­no­sti po­kre­nuo sop­stve­ni ka­blov­ski TV ka­nal.
Ono što je, me­đu­tim, iz­vje­sno, to je da mu se put do Bi­je­le ku­će su­zio, kao i da naj­ve­će gla­vo­bo­lje za­da­je upra­vo par­ti­ji či­ji je kan­di­dat. Upo­re­do sa pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma, odr­ža­va­ju se i kon­gre­sni, pa mno­gi re­pu­bli­kan­ci stra­hu­ju da će ih Tramp u svom spek­ta­ku­lar­nom pa­du po­vu­ći sa so­bom.
Hi­la­ri Klin­ton, upr­kos to­me što joj je rej­ting po­sled­njih ne­dje­lja u po­ra­stu, do­tle mu­ku mu­či sa isto­vre­me­nim po­go­r­ša­va­njem sop­stve­ne re­pu­ta­ci­je po­li­ti­ča­ra ko­me se ne mo­že vje­ro­va­ti.
Ne uspi­je­va da iza se­be osta­vi afe­ru ko­ja je iz­bi­la ka­da je utvr­đe­no da je kao še­fi­ca di­plo­ma­ti­je slu­žbe­nu imejl ko­re­spon­den­ci­ju vo­di­la sa lič­nog ser­ve­ra, umje­sto sa ser­ve­ra Stejt di­part­men­ta ka­ko to na­la­žu pro­pi­si.
Is­tra­ga ko­ju je o to­me spro­veo Ef-Bi-Aj za­klju­či­la je da je ona zbog to­ga bi­la ”eks­trem­no ne­mar­na”, ali ni­je pre­po­ru­či­la da se pod­ne­se kri­vič­na pri­ja­va. To je osta­vi­lo sum­nju da li bi ta­kav is­hod bio i da je ta­ko ne­ma­ran bio ne­ki ni­ži dr­žav­ni slu­žbe­nik.
Na ovo su joj je po­sled­njih da­na do­da­te sum­nji­ve rad­nje u po­ro­dič­noj ”Klin­ton fon­da­ci­ji”, ko­ja je od do­ma­ćih i stra­nih da­ro­da­va­ca pri­mi­la čak dvi­je mi­li­jar­de do­la­ra, da bi ih tro­ši­la za do­ma­će i me­đu­na­rod­ne hu­ma­ni­tar­ne pro­gra­me.
Pro­šle ne­dje­lje ob­ja­vlje­na ko­re­spon­den­ci­ja nje­ne bli­ske sa­rad­ni­ce ot­kri­la je me­đu­tim oči­gle­dan kon­flikt in­te­re­sa Klin­to­no­ve kao dr­žav­ne se­kre­tar­ke i isto­vre­me­no ključ­ne lič­no­sti Fon­da­ci­je. Jed­na ana­li­za te pre­pi­ske po­ka­za­la je da su ba­rem po­lo­vi­na lju­di iz­van vla­de ko­je je pri­mi­la u Stejt di­part­men­tu bi­li oni ko­ji su fon­da­ci­ji pret­hod­no upla­ti­li mi­li­o­ne.
Klin­to­no­va je pri­zna­la da tu ima di­ma, ali in­si­sti­ra da ne­ma va­tre. Uti­sak – a u po­li­ti­ci je i uti­sak re­al­nost – je da je ri­ječ i o etič­kom i o po­li­tič­kom pre­stu­pu, dok Tramp gr­mi ka­ko je ta fon­da­ci­ja – ”naj­ve­će ko­rup­ci­o­na­ško pred­u­ze­će u isto­ri­ji”.
Gle­da­no odav­de, ne­iz­bje­žno je pi­ta­nje: zar u ci­je­loj Ame­ri­ci ne­ma bo­ljih od ovo dvo­je ”fa­lič­nih”? Sva­ka­ko da ima, ali Tram­pa i Hi­la­ri je na po­vr­ši­nu iz­ba­cio ta­mo­šnji si­stem. Pro­blem je što ne mo­že­mo da ne­haj­no od­mah­ne­mo uz ko­men­tar: ”pa ne­ka su im”: Ame­ri­ka bi­ra, ali po­sle­di­ce tog iz­bo­ra ne sno­se sa­mo Ame­ri­kan­ci.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ”Po­li­ti­ke’’)