Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Mo­že li se ne­ga­ti­vac ikad na­smi­ja­ti? Mo­žda mo­že, ali ja ni­ka­da ni­sam pri­su­stvo­va­la tom „sve­ča­nom či­nu’’. Mo­že li ne­ga­ti­vac, ko­jim slu­ča­jem, mo­žda dru­ge na­smi­ja­ti? Moj ko­na­čan od­go­vor je – na­rav­no da ne mo­že.
Ima ta­kvih lju­di u ve­li­kom bro­ju u na­šem okru­že­nju. Ne­ke je iz­nje­dri­lo ovo (ne)vri­je­me u ko­me ži­vi­mo, a ne­ki su jed­no­stav­no ta­kvi, jer pro­sto ho­će da bu­du ta­kvi. Ne vje­ru­jem u mo­guć­nost da se čo­vjek ra­đa kao ne­ga­ti­vac. Či­nje­ni­ca je da je to ta­kva vr­sta lju­di, od ko­je tre­ba bje­ža­ti gla­vom bez ob­zi­ra. Sre­ta­la sam ih mno­go na do­sa­da­šnjem pu­tu, i ono što je sva­ka vr­sta ne­ga­ti­va­ca (a ima ih mno­go) iza­zi­va­la u me­ni, to je, na­rav­no, od­boj­nost. Ne bih se slo­ži­la s oni­ma ko­ji ka­žu za ta­kvog čo­vje­ka da ne­ma lo­šu na­rav, ne­go je sa­mo ma­lo nam­ćo­rast. Čvr­stog sam ubje­đe­nja da ta­kvi lju­di ima­ju ne­ga­ti­van stav i od­nos pri­je sve­ga pre­ma se­bi, a on­da ne­iz­o­stav­no i lo­gič­no, pre­ma dru­gi­ma. Čo­vjek ko­ji u sve­mu, baš u sve­mu, tra­ži i na­la­zi lo­šu stra­nu, ne mo­že bi­ti do­bro­na­mje­ran.
Že­lim da na­gla­sim da pra­vim ve­li­ku raz­li­ku iz­me­đu pe­si­mi­ste i ne­ga­tiv­ca. Na­i­me, dok pe­si­mi­sta u svo­joj ne­spo­sob­no­sti, tj. ne­mo­guć­no­sti da sa­vla­da sa­mog se­be ne mo­že da po­gle­da svi­jet sa ljep­še stra­ne, ne­ga­ti­vac, i te ka­ko svje­stan, upra­vo že­li da osta­ne ne­ga­ti­van. On ima spo­sob­nost da bu­de ve­dri­ji i op­ti­mi­stič­ni­ji, ali to jed­no­stav­no ne­će. ‘Oće čo­vjek da bu­de ne­ga­ti­vac, pa to ti je!
Pri­je ne­go što bih uhva­ti­la štu­ru pred ova­kvim be­la­jem, uvi­jek sam ima­la po­tre­bu da im sve ovo što do­sad na­pi­sah ka­žem u li­ce. I baš kod sva­kog slu­ča­ja zva­nog ne­ga­ti­vac iza­zva­la sam istu re­ak­ci­ju – a to je ne­sla­ga­nje sa mo­jim sta­vom. Upra­vo je to mo­je ubje­đe­nje uči­ni­lo i čvr­šćim i ja­čim. Ne­ga­ti­vac ne­će da pri­zna da je ne­ga­ti­vac, bra­ne­ći se ti­me, da on sa­mo ima „re­a­lan’’ po­gled na ži­vot. I baš sva­ko­me od tih „re­a­li­sta’’ re­kla sam, a i ovim pu­tem ću pre­ni­je­ti po­ru­ku, da oni s re­al­no­šću ima­ju ve­ze ko­li­ko mo­ja po­koj­na ba­ba sa pi­lo­ti­ra­njem.
Da­kle, iz­ma­mi­ti ne­ga­tiv­cu osmi­jeh, uza­lud­na je ra­bo­ta i gu­blje­nje dra­go­cje­nog vre­me­na. Po­sta­vlja se pi­ta­nje- za­što ne­ga­ti­vac baš to­li­ko že­li da bu­de ne­ga­ti­vac? Za­što ga to to­li­ko či­ni (ne)sreć­nim? Za­to što ta­ko mi­sli da je naj­pa­met­ni­ji i što je ego­i­zam, kao i u mno­štvu dru­gih lo­ših oso­bi­na, i u ovom slu­ča­ju po­ka­zao svo­je li­ce. A ta­kvo li­ce ne mo­že baš ni­ka­da bi­ti ve­dro, pi­to­mo i bla­go­rod­no. Ono je uvi­jek na­mr­go­đe­no, zlu­ra­do i ki­se­lo. Ne­ga­ti­vac je sam iza­brao svoj put, ali se nji­me ne sti­že na ne­ko ljep­še mje­sto. Osta­je se na su­prot­noj stra­ni ži­vo­ta, gdje sun­ce i osmi­jeh ni­kad ne mo­gu da za­gri­ju. Ne­ga­ti­vac je pot­pu­ni rob svo­je od­lu­ke, da od­ro­bi­ja svoj je­di­ni ži­vot.
Za­to, ne bu­di­te ro­bo­vi ni­če­ga, po­go­to­vo ne­če­ga ne­ga­tiv­nog. To ni­je re­a­lan po­gled na ži­vot, na­pro­tiv, to je sa­mo loš iz­go­vor za one ko­ji ne že­le da ga pri­gr­le na pra­vi na­čin. Osmi­jeh­ni­te se. Ja sam to ura­di­la ne­ga­tiv­ci­ma u li­ce. I ja i moj bič, jer ne­ga­ti­vac je kič.
(Autor je pje­snik)