Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić


Otac je ne­što dru­go, on je ne­po­sred­ni pre­dak, o nje­mu se naj­če­šće go­vo­ri u pre­zen­tu – “otac mu je ko­mu­nja­ra”. Otac je sva­ko­dnev­na po­ro­dič­na, a ne isto­rij­ska či­nje­ni­ca. Djed je, me­đu­tim, da­lji pre­dak, do­volj­no bli­zak da mu pam­tiš mi­ris, do­volj­no dre­van da te uko­ri­je­ni u po­vi­jest: o dje­du se go­vo­ri u pro­šlom vre­me­nu – “de­da mi je bio usta­ša”. Djed je za­go­net­na, uz­bu­dlji­va isto­rij­ska či­nje­ni­ca.
O ocu se sve zna, otac po­sto­ji na plo­či­ci na vra­ti­ma dav­nog ro­di­telj­skog sta­na, a djed je mit o ko­je­mu se ta­mo sa­zna­je na ne­djelj­nim ruč­kovi­ma. Od oče­va se na­slje­đu­ju oči, nos, stan, auto­mo­bil i še­zde­set­če­tvr­ti­na sta­re ku­će u jed­nom na­pu­šte­nom se­lu, a od dje­do­va isto­rij­ske po­ro­dič­ne mi­to­lo­gi­je.
Je­dan moj djed, re­ci­mo, u Dru­gom je svjet­skom ra­tu bio tr­go­vac, da­kle sit­ni šver­cer, a po­ro­dič­na le­gen­da ka­že da je usred ita­li­jan­skog Tro­gi­ra ile­gal­no sa­ra­đi­vao s par­ti­za­ni­ma, i da je jed­nom pri­li­kom svom pri­ja­te­lju, ime­nja­ku, ze­mlja­ku i na­rod­nom he­ro­ju Jo­zi Lo­zo­vi­ni iz Se­ge­ta Do­njeg na Mo­sor do­nio za­pe­ča­će­no na­re­đe­nje o vla­sti­toj li­kvi­da­ci­ji.
Dru­gi moj djed bio je či­stač uli­ca, da­kle ško­va­cin, a po­ro­dič­na le­gen­da ka­že da je bio naj­bo­lji te­nor cr­kve­nog zbo­ra ko­mi­ške žu­pe sve­tog Ni­ko­le, i da je imao naj­ve­ću lju­bav­nu ba­ti­nu u cje­lo­kup­noj isto­ri­ji Ko­mi­že.
Ni od jed­nog ni od dru­gog dje­da ja, me­đu­tim & na­rav­no, ne­mam baš ni­šta. Ni­ti sam na­da­ren, ni­ti sam ob­da­ren.
Za­to je na­ša pa­tri­jar­hal­no-mi­to­lo­ška kul­tu­ra ci­je­la dje­do­vin­ska: “Hej Sla­ve­ni, jo­šte ži­vi duh na­ših dje­do­va”, pje­va­li smo do de­ve­de­se­te, “sta­re sla­ve dje­do­vi­no, da bi va­zda sret­na bi­la”, pje­va­mo od de­ve­de­se­te. Za­to što su dje­do­vi isto­rij­ska, a ne po­ro­dič­na či­nje­ni­ca – za­to što od njih ne na­slje­đu­je­mo ni stan ni auto, ni glas ni stas, već duh i sla­vu – mo­že­mo i nji­hov “jo­šte živ duh” i nji­ho­vu “sta­ru sla­vu” pri­la­go­đa­va­ti svo­jim bi­o­gra­fi­ja­ma.
Za­to je valj­da, ne znam zbog če­ga dru­gog, va­žno što je bio djed Zo­ra­na Mi­la­no­vi­ća. Da li za­to što “jo­šte ži­vi duh” nje­go­va dje­da, da li zbog nje­go­ve “sta­re sla­ve”, sve­jed­no – va­žno je da je Mi­la­no­vi­ću “de­da bio usta­ša”.
Ni­ste, na pri­mjer, ču­li – ni­je pred­sjed­nik SDP-a osje­tio po­tre­bu jav­no re­ći – ka­ko mu je ba­ba bi­la rat­na udo­vi­ca ko­ja je če­tr­de­se­tih ote­gla jaj­ni­ke vu­ku­ći tro­je dje­ce ra­tom i po­ra­ćem, od Se­nja do Ri­je­ke, po­tu­ca­ju­ći se po ko­je­ka­kvim po­slo­vi­ma da ih na­hra­ni i ško­lu­je, ali je iz ne­kog raz­lo­ga, eto, ja­ko va­žno što je čo­vjek ko­je­ga je ka­sni­je upo­zna­la i ko­je­ga Mi­la­no­vić pam­ti kao “de­du” če­tr­de­se­tih bio – usta­ša.
Zašto, me­đu­tim, ta či­nje­ni­ca kva­li­fi­ku­je nje­go­va unu­ka, pa ju je u te­le­vi­zij­skom su­če­lja­va­nju s pred­sjed­ni­kom HDZ-a mo­rao jav­no po­di­je­li­ti s ci­je­lom na­ci­jom, od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nje o Mi­ru Ba­re­ši­ću opa­skom ka­ko mu je “djed bio u usta­ša­ma, ali ni­je uzi­mao am­ba­sa­do­re za ta­o­ce”? Za­što je – ka­ko se od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nje o usta­škom po­zdra­vu “Za dom sprem­ni” po­vje­rio na taj­nom sa­stan­ku sa ša­to­ra­ši­ma iz Sav­ske – “mo­rao na te­le­vi­zi­ji re­ći da je čo­vjek ko­ji je od­go­jio mo­ju ma­ter bio usta­ša, i da je bio moj de­da”?
Za­što je to “mo­rao re­ći”?
Ka­ko bi, re­ci­mo, na te­le­vi­zij­skom su­če­lja­va­nju s Plen­ko­vi­ćem, na pi­ta­nje o hr­vat­skom te­ro­ri­stu i ubi­ci Mi­ru Ba­re­ši­ću, Zo­ran Mi­la­no­vić od­go­vo­rio da mu ni­je­dan djed ni­je bio usta­ša? Bi li smio išta re­ći? Ka­ko bi – da mu je ba­ka bi­la tra­di­ci­o­nal­na ka­to­lič­ka že­na, i da na­kon smr­ti mu­ža vi­še ni­je smje­la i htje­la ima­ti mu­škar­ca – pred­sjed­nik SDP-a na sa­stan­ku s ša­to­ra­ši­ma od­go­vo­rio na jed­no­stav­no pi­ta­nje o usta­škom po­zdra­vu “Za dom sprem­ni”? Ako je či­nje­ni­ca da mu je djed bio usta­ša do­kaz za kla­sič­nu es­de­pe­ov­sku pi­zdun­sku te­zu o “pre­vla­da­va­nju” po­vi­je­sti – “fuć­ka se me­ni za to” – za­što Mi­la­no­vić ne sa­mo da uop­će spo­mi­nje dje­da usta­šu, već ga sa­da, usred pred­iz­bor­ne kam­pa­nje, spo­mi­nje pr­vi put?
Za­što ga ni­je “pre­vla­dao”?
Što bi, met­ni­mo, na ta pi­ta­nja od­go­vo­rio pred­sjed­nik SDP-a da je pred­sjed­nik Sto­že­ra za obra­nu Vu­ko­va­ra i la­žov iz ša­to­ra u Sav­skoj, To­mi­slav Jo­sić, bio u pra­vu kad je ono­mad re­kao da je Mi­la­no­vi­ćev otac bio am­ba­sa­dor SFRJ u Pa­ri­zu u vri­je­me ubi­stva Bru­na Bu­ši­ća? Ima, i lju­di ko­ji­ma su dje­do­vi bi­li ju­go­sla­ven­ski am­ba­sa­do­ri: što bi Mi­la­no­vić ta­da “mo­rao re­ći”? “Moj otac je bio u am­ba­sa­do­ri­ma, ali ni­je uzet za ta­o­ca”? Ili mo­žda, “moj otac je bio u am­ba­sa­do­ri­ma, ali ja ne­mam ve­ze s tim”?
Bi li ta­da bio dis­kva­li­fi­ko­van za pi­ta­nja usta­ša i usta­škog te­ro­ri­zma? Što bi ta­da “mo­rao re­ći”?
“Ni­je­dan moj djed ni­je bio u usta­ša­ma”, skru­še­no bi, na in­si­sti­ra­nje mo­de­ra­to­ra, na kon­cu mo­rao pri­zna­ti po­sti­đe­ni Zo­ran Mi­la­no­vić, a Plen­ko­vić bi se valj­da od­ma­kao od sto­la i tri­jum­fal­no po­di­gao obje ru­ke, po­en­ti­rav­ši ka­ko “ovo­me ne­ma što do­da­ti”?
Za­što, re­ci­mo – ako mu je ta­ko očaj­nič­ki sta­lo da se po­ro­dič­nim pe­di­gre­om do­dvo­ri ta­ko­zva­noj de­sni­ci i ukra­de ko­ji glas HDZ-ovoj po­lo­vi­ni svi­je­ta – Mi­la­no­vić ni­je re­kao da mu je slav­nih de­ve­de­se­tih, u da­ne po­no­sa i sla­ve, “otac bio u HDZ-u, ali ni­je sli­je­po bra­nio Tuđ­ma­na”? Zar sa­mo za­to što mu je otac tih da­na, je­bi.a, stvar­no po no­vi­na­ma pi­sao “pi­sma či­ta­te­lja” sli­je­po bra­ne­ći Tuđ­ma­na? Zar sa­mo za­to što je glu­po i ne­pa­met­no u su­če­lja­va­nju s re­tuđ­ma­ni­zi­ra­nim HDZ-om i pa­ra­ha­de­ze­ov­skim bra­ni­te­lji­ma go­vo­ri­ti ka­ko je “čo­vjek ko­ji ga je od­go­jio bio u Tuđ­ma­no­vom HDZ-u”?
Na­rav­no da je glu­po i ne­pa­met­no, jer otac je, pod­sje­ćam, po­ro­dič­na či­nje­ni­ca, a djed isto­rij­ska. Mi­la­no­vi­ćev “djed usta­ša” me­đu­tim, ni­je nje­gov bi­o­lo­ški djed: nje­go­vo ga usta­štvo ne oba­ve­zu­je, osim ako Mi­la­no­vić to ne že­li. Ili, ka­ko ono, “mo­ra”.
Za­što da­kle? Za­što je “mo­rao re­ći” da mu je “djed bio usta­ša, ali ni­je uzi­mao am­ba­sa­do­re za ta­o­ce”? Da odb­ra­ni dje­da, ili da ob­ra­ni usta­še? Ako je otac po­ro­di­ca, pa ni­je kre­di­bi­lan ar­gu­ment – ina­če bi ga valj­da sva­ka­ko spo­me­nuo – a djed kao isto­ri­ja jest, zna­či li to da Mi­la­no­vić za­pra­vo bra­ni usta­še? Zna­či li nje­go­va re­če­ni­ca za­pra­vo da pra­vi Hr­vat i do­mo­ljub – ri­ječ­ju, usta­ša – ni­kad ne bi oteo i ubio am­ba­sa­do­ra?
Grd­no zvu­či ta­kvo tu­ma­če­nje, znam, ali pod­sje­ćam da ni­sam ja to re­kao. Ne za­vla­čim se ja u mrač­ne i ti­je­sne de­sni­čar­ske šup­ke, ne lu­tam ja bez­gla­vo tom ana­li­za­ci­jom, pa se ta­mo to­plo pre­po­ru­ču­jem šo­ven­skom ta­lo­gu, ne ma­šem “du­hom na­ših dje­do­va” ni “sta­re sla­ve dje­do­vi­nom” ka­ko bih fa­ši­sti­ma do­ci­rao o fa­ši­stič­kom mo­ra­lu.
Me­ni, na pri­mjer, ni­je­dan djed ni­je bio u usta­ša­ma. Je­dan je u Dru­gom svjet­skom ra­tu bio tr­go­vac, da­kle sit­ni šver­cer, i usred ta­li­jan­skog Tro­gi­ra ile­gal­no je sa­ra­đi­vao s par­ti­za­ni­ma. Dru­gi je bio či­stač uli­ca, da­kle ško­va­cin, bio je naj­bo­lji te­nor cr­kve­nog zbo­ra ko­mi­ške žu­pe sve­tog Ni­ko­le i imao naj­ve­ću lju­bav­nu ba­ti­nu u cje­lo­kup­noj hi­sto­ri­ji Ko­mi­že.
Smi­jem li ja on­da go­vo­ri­ti o usta­ša­ma?
“Mo­ram” li ja o “ži­vom du­hu” i “sta­roj sla­vi”? O to­me da­kle či­ji je djed imao ve­ća mu.a, a či­ji ve­ći ku.ac?
Pe­šča­nik.net