Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić


Ze­mlje su nam na ko­lje­ni­ma: ne­za­po­sle­nost, bi­je­da, uni­šte­na so­ci­jal­na pra­va, ne­ma­mo voj­sku, ima­mo ko­rup­ci­ju, hap­se se biv­ši pred­sjed­ni­ci dr­ža­ve zbog kri­mi­na­la, a i ovi još na vla­sti su za hap­še­nje, ko zbog kri­mi­na­la, ko zbog ve­le­i­zda­je, a ko zbog obje stva­ri. Oti­ma se ste­če­no pra­vo – pen­zi­ja (to je kao da je ne­ko obio ban­ku ili ukrao no­vča­nik).
Go­spo­dar­čić ka­že da zna da je ve­ći­na gra­đa­na u Sr­bi­ji pro­tiv ula­ska u EU, ali da on ne­će do­zvo­li­ti re­fe­ren­dum o to­me. Isto to ra­di i Go­spo­dar. Dik­ta­tu­ra! Oči­gled­no sma­tra­ju Sr­bi­ju i Cr­nu Go­ru svo­jim pri­vat­nim fe­u­di­ma. Krah je pri­vre­de sa ogrom­nim dr­žav­nim apa­ra­tom za par­tij­sko za­po­šlja­va­nje (Mi­lo­še­vi­ća je u tom apa­ra­tu imao sa Ko­sme­tom i Cr­nom Go­rom 8.300 za­po­sle­nih, a sa­da ih je sa­mo u Sr­bi­ji pre­ko 30.000!)
Dvi­je od tri pla­te u Cr­noj Go­ri su iz bu­dže­ta, a ne iz pro­iz­vod­nje. Na­še ba­na­na dr­ža­vi­ce ima­ju stra­ni dug da­le­ko ve­ći od ci­je­le ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je.U Sr­bi­ji hap­se ne­kog hr­vat­skog špi­ju­na – a on Sr­bin! Ne hap­se one ko­ji jav­no bla­te srp­ski na­rod i ru­še ustav­ni po­re­dak kao što su Su­lej­man Uglja­nin, So­nja Bi­ser­ko, Na­ta­ša Kan­dić, Če­da Jo­va­no­vić, Ne­nad Ča­nak...
Ima ih pre­vi­še za ma­lu Sr­bi­ju. U Cr­noj Go­ri je po­či­nje­na naj­smrad­ni­ja iz­da­ja srp­skog na­ro­da u isto­ri­ji. Po po­pi­su iz 1908. u Mon­te­ne­gru je ži­vje­lo oko 94% Sr­ba i oko 6% Al­ba­na­ca. Sa­da se na­mno­ži­li ne­ki mi­lo­gor­ci, ukra­li Sr­bi­ma je­zik i isto­ri­ju, pro­gla­si­li Nje­go­ša ne­po­želj­nim, zbog is­tra­ge iz­da­ji­ca kao što su oni, i pred­sta­vlja­ju se kao na­ci­ja.
Ču­ve­ni No­vak Ki­li­bar­da, ne­gda naj­ve­ći srp­ski na­ci­o­na­li­sta u Cr­noj Go­ri, sa­da je mi­lo­go­rac i an­ti­sr­bin. Li­je­po re­če re­ži­ser Zdrav­ko Šo­tra: „Naj­ve­će usta­še u Hr­vat­skoj su po­ka­to­li­če­ni Sr­bi!“
Mo­glo bi se to pri­mije­ni­ti i na Cr­nu Go­ru, pa re­ći da su „naj­ve­ći an­ti­sr­bi biv­ši ve­li­ko­sr­bi, ko­ji­ma se i šah smu­čio od hr­vat­ske ša­hov­ni­ce (u stva­ri ša­hov­ni­ce Ne­ma­nji­ća sa­mo sa raz­li­či­tom bo­jom po­čet­nog po­lja go­re li­je­vo). Sa­mo je Broz ta­ko pro­gla­ša­vao na­ci­je, kao što či­ni mi­lo­gor­ski re­žim, a u ci­lju raz­bi­ja­nja srp­skog na­ci­o­nal­nog kor­pu­sa. De­kre­tom po­lit­bi­roa su pro­gla­še­ne ma­ke­don­ska, cr­no­gor­ska i mu­sli­man­ska na­ci­ja. Mo­gle su one i na­sta­ti pri­rod­nim pu­tem, ali za to su po­treb­ni vje­ko­vi u ko­ji­ma ne­ko stvo­ri svoj je­zik, isto­ri­ju, no­vi iden­ti­tet, a ne kra­de tu­đe.
I šta su po­sti­gli ti na­ši mu­dri­ja­ši od Đev­đe­li­je pa do Tri­gla­va!? Od jed­ne od pet sa­mo­o­dr­ži­vih ze­ma­lja na svi­je­tu, jed­ne od naj­ljep­ših ze­ma­lja na glo­bu­su, od če­tvr­te evrop­ske voj­ne si­le, od mul­ti­na­ci­o­nal­no­sti (27 na­ci­ja i 26 je­zi­ka u No­vom Sa­du), od ze­mlje sa ve­li­kom in­du­stri­jom i do­brom po­ljo­pri­vre­dom, sve­li su nas na ne­oli­be­ral­ne ro­bo­ve, stvo­ri­li svo­je ba­na­na fe­u­de u ko­ji­ma su opljač­ka­li sve ži­vo (mo­žda su ne­ka­da ko­mu­ni­sti bi­li i ova­kvi i ona­kvi, ali ni­ka­da ni­su bi­li lo­po­vi kao ove de­mo­kra­te!) Uni­šti­li su rad­nič­ku kla­su, sa­tr­li se­lja­ka.
Gdje su sa­da „Ra­do­je Da­kić“ ili IMT? Glav­na pa­ro­la je „stra­ne in­ve­sti­ci­je“, umje­sto da to bu­de na­ša pro­iz­vod­nja! Ta­ko ra­de, jer ni­su ima­li ni pri­prav­nič­ki staž, ni­su no­si­li še­fu bu­rek i od­la­ga­li do­ku­men­ta u re­gi­stra­to­re, pa ne zna­ju da ra­de. Ne­ma­ju afi­ni­tet za pro­iz­vod­nju, ali ga ima­ju za lo­pov­ske „kon­sal­tin­ge“, „agen­ci­je“, za cen­tre za una­pre­đe­nje demo­kra­ti­je... Sve­ga ima sa­mo da se ne ra­di, da se ne ula­zi u fa­bri­ku u šest uju­tru, da se ne ore ka­da upe­če zvi­je­zda.
Lju­be sku­te Baj­de­nu ko­ji u Be­o­gra­du mi­sli da je u Hr­vat­skoj i Klin­to­nu ko­ji u Pod­go­ri­ci mi­sli da je u Ma­ke­do­ni­ji. To­li­ko su im zna­čaj­ni Go­spo­dar i Go­spo­dar­čić.
Ras­tu­ri­li su Ju­go­sla­vi­ju jer ni­su či­ta­li baj­ku o ocu i se­dam si­no­va u ko­joj si­no­vi ne mo­gu pre­lo­mi­ti snop od se­dam pru­to­va, ali otac ga je la­ko slo­mio lo­me­ći prut po prut.
(Autor je ne­ka­da­šnji
ge­ne­ral­ni kon­zul
SRJ u Ba­ri­ju)