Piše: Tomica A. Milović


Go­spo­din Zo­ran Mi­la­no­vić, sin hrv­tske do­mo­vi­ne, u svom uza­vre­lom an­ti­srp­stvu i naj­pri­zem­ni­jem šo­vi­ni­zmu, sa mi­li­tant­nom, usta­škom ide­o­lo­gi­jom, na­zva srp­ski na­rod „ša­kom ja­da“. Ta­ko, bez ima­lo za­dr­ške, uz na­knad­no po­ja­šnje­nje da osta­je pri sva­koj iz­go­vo­re­noj ri­je­či, te da u svom po­mah­ni­ta­lom is­ka­zu ništa ne bi mi­je­njao, grd­no uvri­je­di či­tav je­dan na­rod­ni i na­ci­o­nal­ni ko­lek­ti­vi­tet. Sve u du­hu svo­jih pret­hod­nih ide­o­lo­ških uzo­ra i uči­te­lja, usta­ških po­glav­ni­ka i do­glav­ni­ka, Star­če­vi­ća, Pa­ve­li­ća, Ste­pin­ca, Tuđ­ma­na i osta­lih „ve­li­ka­na“ hr­vat­ske isto­ri­je, hr­vat­skog ro­da i po­ro­da.
Ovaj dič­ni iz­da­nak „li­je­pe nji­ho­ve“ vje­ro­vat­no ni­je čuo za mu­drost Ba­ru­ha Spi­no­ze, ho­land­skog ma­te­ri­ja­li­stič­kog fi­lo­zo­fa (1632-1677): „mr­žnja ne mo­že ni­ka­da bi­ti do­bra“. Ili mo­žda je­ste ali je ona za Mi­la­no­vi­će­vo shva­ta­nje mo­ra­la isu­vi­še blju­tav za­lo­gaj.
Mi­lo­va­no­vić se hra­ni, oči­to je to, mrač­nom stra­šću. Pa­la­ca je­zi­kom ko­ji mu je sa­ta­na na­ka­le­mio, i tu jed­no­stav­no, sa aspek­ta Vr­hov­nog Stvo­ri­te­lja po­sma­tra­no, po­mo­ći ne­ma. Ni­ti je mo­že bi­ti. Ni­ka­ko i ni­ka­da.
Po­me­nu­ti Zo­ran Mi­la­no­vić u Hr­vat­skoj je oba­vljao dr­žav­nu funk­ci­ju. Bio je pred­sjed­nik Vla­de te ze­mlje, sa pre­ten­zi­jom da na iz­bo­ri­ma, ko­ji se u „li­je­poj nji­ho­voj“ odr­ža­va­ju 11. sep­tem­bra, obez­bi­je­di se­bi, da tu du­žnost oba­vlja i u na­red­nom man­da­tu. Oči­to, ne ra­di se o Tomp­so­nu ili ne­kom dru­gom, obič­nom usta­ši, već o kan­di­da­tu za dr­žav­ni pre­sto. Mi­la­no­vić, ka­žu vo­di pred­iz­bor­nu kam­pa­nju, pa u ža­ru bor­be ne bi­ra ri­je­či. Po­ku­ša­va na mr­žnji pre­ma Sr­bi­ma obez­bi­je­di­ti za svo­ju pro­u­sta­šku ide­o­lo­gi­ju što je mo­gu­će vi­še gla­so­va. Sr­bo­fo­bi­jom „ople­me­nje­nih“ gla­so­va.
E ov­dje, u ovom gr­mu, u ovom lju­tom zmi­jar­ni­ku, i le­ži zec. Ni­je ni­ka­kva ne­po­zna­ni­ca da na ze­mlji ima mno­go, isu­vi­še mno­go lju­di ko­ji se mr­žnjom hra­ne, ko­ji zlom di­šu. Ni­je tu iz­u­ze­tak ni srp­ski na­rod. Ali, ako ši­ro­ka, go­to­vo sto­po­stot­na jav­nost sla­vi ta­kve po­je­din­ce(gru­pe), eto ka­ta­kli­zmič­ne ne­sre­će. Eto ko­nač­nog ude­sa čo­vje­ko­vog mo­zga, du­ha i du­še, sa ma­lo ili go­to­vo ni­ma­lo na­de da će jed­no­ga da­na tu ne­što da se pro­mi­je­ni nabo­lje. I što se ti­če mo­ral­nog iden­ti­te­ta te jav­no­sti, tog na­ro­da, a i nji­ho­vog op­stan­ka i tra­ja­nja po za­ko­ni­ma Bo­ži­jim. Ta­kvi lju­di i na­ro­di pre­la­ze u sa­ta­ni­nu nad­le­žnost, ko­ji od njih zah­ti­je­va sve ono što je su­prot­no od lju­ba­vi i pra­šta­nja. Od pra­šta­nja, ne sa­mo dru­gom čo­vje­ku, ne­go, i pri­je sve­ga, od pra­šta­nja i se­bi sa­mi­ma.
Če­mu se mo­že na­da­ti čo­vjek po­je­di­nac, na­rod i dr­ža­va ko­ji svo­ju sud­bi­nu i eg­zi­sten­ci­ju ve­zu­ju za ko­li­či­nu i kon­ti­nu­i­tet mr­žnje pre­ma dru­gom čo­vje­ku i dru­gim na­ro­di­ma? Ko­ji sla­ve zlo­či­ne, di­ve se zlo­čin­ci­ma, spo­me­ni­ke im po­di­žu na grad­skim tr­go­vi­ma, uli­ca­ma i osta­lim jav­nim mje­sti­ma. Ima li ta­kvim po­ja­va­ma „pro­la­ska“ u ci­vi­li­zo­va­nim, kul­tur­nim, a na­ro­či­to, i pri­je sve­ga, u so­ci­ja­li­zo­va­nim, du­hov­no i du­šev­no nor­mal­nim na­ro­di­ma? Onim na­ro­di­ma ko­je tvo­re po­je­din­ci na­pra­vlje­ni po „Bo­ži­jem pro­jek­tu“. Ako ima, on­da od­mah va­lja osta­vi­ti sva­ku na­du, sva­ku ilu­zi­ju, da čo­vje­ku i nje­go­vom uni­ver­zu­mu, mo­že do­ći ka­kvo ta­kvo spa­se­nje.
Za sve što je Zo­ran Mi­la­no­vić, kao i mno­gi dru­gi jav­ni dje­lat­ni­ci u da­na­šnjoj dr­ža­vi Hrvat­skoj, sa­op­štio i sa­op­šta­va o Sr­bi­ma i Sr­bi­ji, ve­li­ki srp­ski pje­snik Jo­van Du­čić, pro­roč­ki je osli­kao u pje­smi „Si­nu ti­su­ću­ljet­nje kul­tu­re“, či­ja jed­na stro­fa ka­že: „Još bez­broj­na gro­blja za­tra­vio ni­si, a kr­va­vu ka­mu u nje­dri­ma skri­vaš, sa ve­ša­la sta­rih no­vi ko­nop vi­si, u su­mra­ku uma no­vog ga­zdu sni­vaš“.
A bla­že­no­po­čiv­ši srp­ski par­ti­jarh Pa­vle, uvi­đa­ju­ći da je „sve po­šlo đa­vo­ljem tra­gom“, da svi­jet dr­sko i ubr­za­no gra­bi ka dnu am­bi­sa, a pla­še­ći se da i nje­gov, srp­ski na­rod mo­že upa­sti u žr­vanj mr­žnje i zla, po­ru­čio je, pa­ra­fra­zi­ram: ako bi­li u si­tu­a­ci­ji da stvo­ri­mo Sr­bi­ju, ve­li­ku ili ma­lu, na mr­žnji i zlo­či­ni­ma, dao Bog pa ne­sta­li i kao na­rod i kao dr­ža­va. Si­gu­ran sam da je pri ob­li­ko­va­nju ova­ko bo­go­li­kog i hri­sto­li­kog sta­va, pa­tri­jarh Pa­vle imao na umu i krat­ku, ve­o­ma je­zgro­vi­tu i mi­sa­o­no du­bo­ku po­ru­ku sve­tog apo­sto­la Pa­vla u „Po­sla­ni­ci Ri­mlja­ni­ma“, a ko­ja za­po­vi­je­da: „Zlo svla­daj do­brim“.
Dao Bog da Sr­bi, upr­kost svim is­ku­še­nji­ma, osta­nu, kao i do sa­da, na Hri­sto­vom pu­tu.