Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Ve­li­ki rat­ni ju­bi­le­ji se pom­pe­zno obi­lje­ža­va­ju. Uti­sak je osta­vi­la pa­ra­da u Mo­skvi – u po­vo­du Da­na Po­bje­de. Uvi­jek i svu­da su ve­li­čan­stve­ne. Ni mi ni­smo iz­u­ze­tak. Pa ni na­še vri­je­me. Pri to­me se nu­de i pra­vi­la po­na­ša­nja. Kao is­ku­stvo. Ta­ko je i Evro­pa pre­i­me­no­va­la Dan Po­bje­de u Dan Evro­pe. Jer uz sla­vlje ne­ka­da­šnjih po­bjed­ni­ka ide i suje­ta po­to­ma­ka – ne­ka­da­šnjih gu­bit­ni­ka. Osta­je upam­će­no ono što ima traj­nu vri­jed­nost.
U go­di­ni obi­lje­ža­va­nja 100. go­di­na Pr­vog svjet­skog ra­ta bi­lje­ži­mo, na pri­mjer, i ovaj za­pis sa jed­nog gro­blja u Be­o­gra­du iz vre­me­na Pr­vog svjet­skog ra­ta Vječ­no ži­vi ko­ji ča­sno umre! Mu­drost za pam­će­nje. Fi­lo­zo­fi­ja za na­uk. Još ka­da se zna da su to gro­blje i taj nat­pis – za­pi­sa­le žr­tve oku­pa­tor­skih voj­ni­ka – po­gi­nu­lih u tu­đoj ze­mji.
To gro­blje i taj nat­pis go­vo­re o od­no­su no­ve ge­ne­ra­ci­je jed­nog te istog na­ro­da pre­ma po­tom­ci­ma ne­ka­da­šnjih ne­pri­ja­te­lja. Po­tom­ci ne­ka­da­šnjih ne­pri­ja­te­lja vi­še to ni­su, kao da či­ta­mo sti­de­ću po­ru­ku. Odi­sta se vre­me­nom mno­go to­ga mi­je­nja. Pa ne­ka­da­šnji ne­pri­ja­te­lji – vi­še to ni­su. Čak ima pu­no pri­mje­ra da se stva­ra­ju po­u­zda­na pri­ja­telj­stva, po­go­to­vo na in­di­vi­du­al­nom pla­nu. No vi­še je to li­te­rar­na – ne­go isto­rij­ski na­uč­na te­ma. Ni tu, me­đu­tim, pra­vi­la ne­ma. U pr­vi plan, re­kao bih, iz­bi­ja od­nos pre­ma mr­tvi­ma. Za­slu­žu­ju po­štu. Vječ­no ži­vi ko­ji ča­sno umre!
Mo­ra se sva­ka­ko, ča­sno umri­je­ti. Ni to ni­je da­le­ko od tra­di­ci­je ko­ju ba­šti­ni­mo, kao je­dan od naj­sta­ri­jih na­ro­da u Evro­pi. Sa­mo je va­lja zna­ti pa­žlji­vo iš­či­ta­va­ti. Sje­ća­mo se Srp­skog gro­blja na Zejn­ti­li­ku kraj So­lu­na, gdje su sa­hra­nje­ni mno­gi na­ši pre­ci. Za­tim Gro­blja na­ših vi­te­zo­va u Tu­ni­su, naj­broj­ni­ji su u Bi­zer­ti. Pa u Fran­cu­skoj. Svu­da u Evro­pi. Pa Pla­va grob­ni­ca na­ših ju­na­ka iz Pr­vog svjet­skog ra­ta.
Sje­ća­ju­ći se njih – pi­ta­mo se ka­kvo je sta­nje tih istih spo­me­ni­ka kod nas. Onaj na Stra­ži­ci po­dig­nut u sla­vu ju­na­ka ču­ve­ne Plje­valj­ske bit­ke 1. de­cem­bra 1941. go­di­ne – odav­no je ozbilj­no ru­i­ni­ran. Ni ovaj u Pod­go­ri­ci – Par­ti­za­nu bor­cu, ustva­ri – je­di­nom spo­me­ni­ku si­mo­blič­kom – Ne­zna­nom ju­na­ku, ka­kve ima­ju svi na­ro­di i sve dr­ža­ve ko­je dr­že do svo­je tra­di­ci­je.
Ne za­po­sta­vlja­mo ni uspo­me­nu na Švaj­car­skog dok­to­ra Ar­či­bal­da Raj­sa – ko­ji je osta­vio opo­ru­ku da mu se sr­ce sa­hra­ni na Kaj­mak­ča­la­nu me­đu svo­jim su­bor­ci­ma – he­roj­ski po­gi­nu­lim srp­skim voj­ni­ci­ma u I svjet­skom ra­tu. Ni pri­ču o nje­mač­kom voj­ni­ku Šul­cu, ko­ji je od­bio da stri­je­lja uhap­še­ne ta­o­ce u Dru­gom svjet­skom ra­tu. A ko­li­ko li je tek ne­za­bi­lje­že­nih ili već za­bo­ra­vlje­nih ju­na­ka. I oni pa­da­ju u za­bo­rav. Upr­kos opo­me­ne. Vječ­no ži­vi ko­ji ča­sno umre!
Spo­me­ni­ci su, na­rav­no, i oni dav­no na­pi­sa­ni i kao li­te­ra­tu­ra sa­ču­va­ni u sla­vu na­ro­da i ju­na­ka nje­go­vih, po­put po­zna­tog za­pi­sa: Čer­no­gor­ci čto ta­ko­je – Bo­na­par­ta vo­pro­sil....ili onaj stih isto ta­ko po­zna­tog en­gle­skog pje­sni­ka: o naj­ma­nji od na­ro­da / ve­li­ka Cr­na Go­ro. Svi oni no­se po­ru­ku svim ge­ne­ra­ci­ja­ma, po­put one na­rod­ne po­ru­ke: Sa Lov­će­na kli­če vi­la “Oj Ru­si­jo maj­ko mi­la”!