Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Prošlo lje­to u naš grad sti­gla jed­na od naj­bo­ljih bal­kan­skijeh, da ne ka­žem re­gi­o­nal­nih rok gru­pa i za ma­le pa­re omo­gu­ći­la nam da uži­va­mo u do­ga­đa­ju ne­sva­ki­da­šnjeg spo­ja mu­zi­ke i at­mosp­fe­re.
Ni­ko sret­ni­ji od me­ne.Sta­ri do­bri rok za sta­rog ro­ke­ra. I dok su me­ni bu­kval­no na­vi­ra­le emo­ci­je pri pr­vim tak­to­vi­ma, iz ta­kvog ras­po­lo­že­nja ne­u­god­no su me tr­znu­li: bli­ce­vi fo­to­a­pa­ra­ta i ekra­ni te­le­fo­na!
Od sa­mog po­čet­ka pa do kra­ja iz­ved­be, bli­ce­vi ni­su pre­sta­ja­li ome­ta­ti at­mos­fe­ru, a čak su i ne­ki ko­je bi mo­gli na­zva­ti kre­mom na­šeg cr­no­gor­skog dru­štva, ko­ji su sje­dje­li u “par­te­ru” ci­je­lo vri­je­me smart­fo­ni­ma sni­ma­li de­ša­va­nja na sce­ni, ona­ko dig­nu­tih ru­ku u zrak, kao da im ži­vot za­vi­si od to­ga. Jer, va­lja se po­hva­li­ti na fejsbuku da se bi­lo na kon­cer­tu i po­ka­za­ti svi­je­tu ka­ko je eto i naš grad odu­še­vlje­no uži­vao u jed­nom re­spek­ta­bil­nom do­ga­đa­ju.
Na na­šu sre­ću, ži­vi­mo u eri in­ter­ne­ta, pa ako ne­što ne zna­mo i ne ra­zu­mi­je­mo, ba­rem ima­mo na­či­na da la­ko do­đe­mo do in­for­ma­ci­ja. Da su ne­ki od re­spek­ta­bil­nih 5000 po­sje­ti­o­ca bar uku­ca­li u pre­tra­ži­vač “ka­ko se po­na­ša na kon­cer­tu”, on­da ne bi bi­lo stra­nih go­sti­ju šo­ki­ra­nih bli­ce­vi­ma. To što ima­mo smart­fo­no­ve sa od­lič­nim ka­me­ra­ma i što smo ta­ko teh­no­lo­ški na­pred­ni, ne zna­či da tre­ba­mo bi­ti ne­kul­tur­ni i za­bo­ra­vi­ti na sta­ri do­bri bon­ton,jer ru­ku na sr­ce od sil­nih bli­ce­va ,sko­ro da se ni­šta od kon­cer­ta ni­je ni ču­lo ni vi­dje­lo.
Još jed­na stvar ko­ja mi ni­je ja­sna: ka­ko iko mo­že sta­ja­ti tri sa­ta na kon­cer­tu omi­lje­nog iz­vo­đa­ča ili gru­pe i ci­je­lo vri­je­me sni­ma­ti do­ga­đa­je na bi­ni, umje­sto da uži­va u mu­zi­ci? Gdje su sad one upa­lje­ne svi­je­će u ru­ka­ma vjer­nih fa­no­va ko­ji me­di­ti­ra­ju uz mu­zi­ku omi­lje­nog ben­da? Kao da upra­vo to što oni sni­ma­ju ne­će iona­ko bi­ti sni­mlje­no tu­đom ka­me­rom i ob­ja­vlje­no na YouTu­bu ili još bo­lje, ob­ja­vlje­no u vi­du ori­gi­nal­nog DVD-a. Pa on­da fi­no ku­piš DVD i na još je­dan na­čin po­dr­žiš svoj bend.
Evo šta ho­ću re­ći: či­nje­ni­ca je da se svi­jet pro­mi­je­nio. Po­sma­tra­li ga mi iz sje­de­ćeg, le­že­ćeg ili sto­je­ćeg po­lo­ža­ja, to po­sma­tra­nje sko­ro uvi­jek ima i ne­ki ekran is­pred se­be. To i ni­je uvi­jek lo­še, jer ne­ki mo­men­ti de­fi­ni­tiv­no za­slu­žu­ju da bu­du traj­no za­bi­lje­že­ni na još ne­kom mje­stu iz­u­zev na­šeg sje­ća­nja.
Me­đu­tim, ka­ko se opu­sti­ti, osta­vi­ti sve sil­ne “pa­met­ne” ure­đa­je po stra­ni i uži­va­ti u tre­nut­ku? Još ka­da se pro­fe­si­o­nal­ni fo­to­gra­fi poč­nu ža­li­ti na to ka­ko se mo­ra­ju bo­ri­ti za vla­sti­ti pro­stor sa hor­dom lju­di na­kr­ca­nih ka­me­ra­ma, on­da zna­te da stva­ri po­sta­ju ozbilj­ne. Ozbilj­no na­o­pa­ke.
U ovom slu­ča­ju, ri­ječ je o fo­to­graf­ki­nji pred­sta­vlje­noj u emi­si­ji “Nat Geo’s Most Ama­zing Pho­tos”, u ko­joj naj­bo­lji svjet­ski fo­to­gra­fi ob­ja­šnja­va­ju ka­ko do­la­ze do fe­no­me­nal­nih fo­to­gra­fi­ja. U ovom kon­kret­nom slu­ča­ju, ni­sam ni si­gu­ran da je fo­to­gra­fi­je uop­šte i bi­lo.
Ne sje­ćam se tač­no šta je to htje­la fo­to­gra­fi­sa­ti, ali mi je ostao ure­zan u sje­ća­nje njen po­ma­lo une­zvje­ren po­gled ka­da je go­mi­la lju­di po­hr­li­la is­pred nje da sni­mi to isto, a ona, za­ču­đe­na, osta­la ču­če­ći u svom “ide­al­nom” po­lo­ža­ju. Tom pri­li­kom re­kla je da se pro­fe­si­o­nal­ni fo­to­gra­fi sve če­šće mo­ra­ju bo­ri­ti za svoj pro­stor sa obič­nim lju­di­ma.
Evo još jed­nog slu­ča­ja: ne­dav­no sam gle­dao sni­mak spa­sa­va­nja del­fi­na ko­ji su se na ne­koj pla­ži u Bra­zi­lu iz či­sta mi­ra na­su­ka­li na oba­lu.
Umje­sto da od­mah pri­tr­če u po­moć, svi ko­ji su ima­li ika­kvu ka­me­ru u ru­ka­ma po­če­li su sni­ma­ti pri­zor. Ne­ki mla­di­ći ko­ji na pla­žu oči­gled­no ni­su po­ni­je­li ni­ka­kvu tech opre­mu (a mo­žda je i ne­ma­ju, ko zna?), pri­tr­ča­li su i po­če­li ih vu­ći u mo­re.
E sad, znam da bez do­tič­nih sni­ma­te­lja ne bi bi­lo ni ova­ko za­ni­mlji­vog snim­ka, ali sam se za­pi­ta­la: pa da li bi sni­ma­či uop­šte po­mo­gli del­fi­ni­ma da ni­je bi­lo spo­me­nu­tih mla­di­ća ili bi hip­no­ti­sa­no na­sta­vi­li sni­ma­ti nji­ho­vu ago­ni­ju i smrt?
I ta­da mi je si­nu­lo: lju­di po­la­ko, ali si­gur­no pre­sta­ju bi­ti ak­tiv­ni uče­sni­ci do­ga­đa­ja. Mi do­ga­đa­je uglav­nom hva­ta­mo so­či­vi­ma svo­jih ka­me­ra, do­ku­men­to­va­no ih i to uglav­nom ne­se­lek­tiv­no, bez ne­kog re­da i stvar­ne po­tre­be. Umje­sto da uži­va­mo u tre­nut­ku, po­tr­ga­smo se da bi­smo sve, pa i ne­što što je ta­ko obič­no kao od­la­zak na ru­čak, za­bi­lje­ži­li u di­gi­tal­nom ob­li­ku. Kad ma­lo bo­lje raz­mi­slim, sve je to po­pri­lič­no tu­žno.da ne ka­žem go­re.